Степа Степановић

Уколико сте тражили насеље, погледајте чланак Војвода Степа (Нова Црња).

Степа Степановић
11. март 1856. – 27. април 1929
Степа Степановић, српски војсковођа и војвода
Место рођења	Кумодраж, Кнежевина Србија
Место смрти	Чачак, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Лојалност	Краљевина Србија
Године службе	1874 – 1919
Чин	Војвода
Битке/ратови	Српско-бугарски рат Први балкански рат Други балкански рат Први светски рат
Одликовања	Карађорђева звезда, орден Таковског крста

Степа Степановић (Кумодраж, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) је био српски војсковођа и војвода.

Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом.

У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и чиме је омогућио је победу Срба у тој бици Церске битке. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Умро је 1929. године и сахрањен на гробљу у Чачку. Његов споменик је оскрнављен септембра 2012. године када је откинут ловоров венац од месинга.

Рано детињство (1856—1866)

Родна кућа војвода Степе у Кумодражу

Степа Степановић је рођен 28. фебруара/11. марта 1856. године од оца Ивана Степановића и мајке Радојке (рођене Николић) у селу Кумодраж код Београда. Био је трећи син, а четврто дете по реду. Име је добио по свом деди, по коме је цела његова породица названа Степановић. Постоје две теорије о пореклу његове породице.

Прва теорија гласи да су се Степановићеви преци, који су се звали Живановићи, доселили из Босне и Лике, док по другој теорији његови преци су се доселили из околине Лесковца и Пирота за време Велике сеобе Срба.

Његова мајка Радојка је, због кућних и пољских послова, имала врло мало времена за њега и често би га остављала кући са својом свекрвом да се о њему стара. Степа је о свом раном детињству ово рекао:

„Када би ме мати упртила на леља и носила на њиву, ја бих се толико драо и ударао ногама у пртачи, да би ми ноге биле све крваве од трења док смо стигли на њиву. Мати није имала време да се бави око мене и мојих ногу, већ би ме тако оставила и ране би пролазиле саме од себе.“

({{{2}}})

Када је мало порастао, Степановићу су дали да чува стоку. Једном га је неки млади неукротив бик закачио рогом по трбуху и распорио га. Степу је спасила стрина која га је пришила иглом и концем, па се је тако опоравио за десетак дана.

Школовање (1866—1876)

Трогодишњу основну школу Степановић је завршио у Кумодражу. Гимназију је похађао у Капетан-Мишином здању, у Београду. Да би похађао гимназију морао је често да служи богатије београдске породице. Прву годину је положио добрим успехом, а остале разреде са врло добрим успехом. Септембра 1874. године, када је требало да упише шести разред гимназије, Степановић се уписује у XI класу Артиљеријске школе, без полагања пријемног испита. Пријемни није полагао, јер ученици који су сви завршили 5 разреда у гимназији ослобођени су полагања пријемног испита. Ова класа је укупно имала 29 питомаца.

Степа Степановић као питомац Аритљриске школе.

Артиљеријска школа је у то време имала више технички карактер, тако да се је посебна пажња посвећивала математичким предметима у којима Степановић није био добар. Нису му ишли ни страни језици, мада се је користио руском и француском литературом. После избијања Херцеговачког устанка, Кнежевина Србија почиње да се ратно припрема. Артиљеријска школа је прилагодила свој програм рада на практичну борбену обуку.

Септембра 1875. Степа Степановић, заједно са свим питомцима добија чин каплара, а у мају 1876. после завршеног испита добија чин поднаредника. Јуна 1876. године, после избијања Српског-турског рата, цела XI класа добија нареднички чин и упућује се на фронт. Тиме се њихово школовање привремено прекида.

Српско-турски рат (1876—1877)

Дана 14. маја 1876. године стиже у Крагујевац. Додељена му је дужност ордонанса у штабу Шумадијске дивизије, под командом пуковника Љубомира Узун-Мирковића. Његов задатак је био да хитно преноси заповести команданата. Шумадијска дивизија је била део главнине Моравске војске, али се је после измене операцијских планова, разбила на више колона. Степановић је био у колони Узун-Мирковића, која је кренула помогне Књажевачкој војсци да освоји Бабину главу и Белу Паланку. Све у циљу спречавања доласка турских појачања у Ниш. Књажевачка војска је успела да освоји Бабину главу, а Степа Степановић је био запажен од стране свог команданта речима да је био „врло вредан и да је добро јахао.“

Међутим, турска војска је покренула офанзиву на колону Узун-Мирковића, а он је не чекавши да се сукоби са њима, повлачи своје војнике у Пандирало. Турци су 19. јула напали пандрилски положај и имали доста успеха у томе. Због страха да би могли изгубити битку, српски официри су се активно укључули у борби (заједно са њима и Степановић). Раме уз раме са обичним војницима су бранили положај, што је довело до подизања морала војника и преокрета тока битке. На Степановића је ово искуство доста утицало и касније га је користио како би подигао морал својих трупа.

Након пада Књажевца, Шумадијска дивизија (у којој је био Степановић) стиже из Делиграда у Соко Бању, како би спречила продор Турака у долину Мораве. У Соко Бањи српски војници су се прегруписали у четири корпуса. Степановић је премештен у штаб тек именованог пуковника Ђуре Хорватовића, команданта 4. корпуса стационираног у Соко Бањи.

Четврти корпус је 31. августа одмарширао преко Курилова, избио до Виника и напао положај непријатеља. Међутим морао је да крене према Делиграду и у исти стигао 7. септембра. Са Турцима су се српске снаге суочиле 11. септембра бици код Кревета. Четврти корпус је имао истакнуту улогу, али је био немоћан да натера Турке у бег, јер је имао сувише широк фронт. Битка се је завршила без победника.

Примирје је наступило 1. новембра 1876. године. Указом 1. децембра исте године, Степа Степановић је за изузтну испољену храброст одликован Златном медаљом за храброст. Унапређен је у чин пешадијског потпоручника, а 13. фебруара 1877. постаје командир вода 3. чете Трећег батаљона стајаће војске.

Други српско-турски рат (1877—1878)

У другом српско-турском рату Степа Степановић је имао запажену улогу приликом заузимања Пирота. Наиме генерал Белимарковић није успео првобитно да заузме град на јуриш, јер су турци утврдили две таче Нишор и Будин дел. Да би прошао кроз те две тачке Белимарковић формира посебан одред од 300 изабраних војника који ће да преко села Доброг Дола извести напад у зору на леви бок Нишора. За команданта овог одреда је изабран потпоручник Степа Степановић.

У ноћи између 26. и 27. септембра Степин одред непримећено обилази утврђени Нишор и заузима Мали врх. Када је ујутру 27. септембра започео општи напад на Нишор, његов одред отвара пушчану и артиљеријску на десни бок Нишора. То је унело забуну у Турске редове који се је нашла опкољеном. Један војник Степановићевог одреда је ово изјавио после борбе:

„Држим да се не варам ако кажем да је ова наша експедиција нанела главни удар турском положајуна Нишору и да је у вези са операцијом Тимочана решила судбину Пирота.“

({{{2}}})

За овај успех Степановић је одликован Орденом св. Светислава III степена с мачевима и пантљиком. Од свих одликовања које је добио у војничкој каријери, овај му је био најомиљенији због тога што је „први улетео у турски ров на челу обилазног одреда.“

Трећег децембра Шумадијски корпус креће из Пирота ка Нишу у два ешалона. На овом маршу Степа Степановић је био командант корпусне побочнице која се је кретала преко Суве планине. Под командом је имао полубатаљон пешака и нешто коњаника. Овај марш је био веома тежак, јер је терен био лош због зиме. Сећајући се касније овог марша Степа је рекао да му је био то најтежи задатак у овом рату. Успео је да све војнике доведе здраве и способне за борбу.

Двадесет трећег јануара 1878. Врховна команда издаје наређење да Тимочки и Моравски корпус крену долином Топлице и Пусте реке према Приштини, а Шумадијски корпус добија задатак да заузме Врање. Очистивши Грделичку клисуру од непријатеља, Шумадијски корпус започиње прирпеме за напад на Врање. Степа 25. јануара формира добровољачку чету из Крагујевачке бригаде. Њен задатак је био да оде у Пољаницу и да од локалних Срба формира батаљон који би био наоружан пушкама спредњачама.

Период мира (1878—1885)

По завршетку рата Степановић похађа накнадни двогодишњи курс на Војној академији, како би завршио школовање. Курс је завршио 1880. године. Септембра 1880. године по личној жељи распоређен је на службу у Крагујевцу. Тамо је био водни официр у Другој чети 5. батаљона стајаће војске. Октобра 1880. је премештен за водника у Прву чету истог батаљона.

У Крагујевцу је упознао своју будућу супругу Јелену, ћерку начелника крагујевачког среза Велислава Милановића. Он и Јелена су се венчали 25. јула 1881. године. Следеће године 21. априла 1882. године родила му се је прва ћерка Милица, а наредне године и друга ћерка Даница.

У првој службеној оцени о његовом раду (последњи квартал 1880.), које је саставила трочлана комисија Степановић је добио све похвале:

„Бистар. Даровитост показује у општој, а посебно историји српског народа. Карактера чврстог и предузимљивог, нарави доста бујне. Лако схвата и брзо се решава на дело (акцију) са добрим резултатима. Здрав, снажан, окретан и за практичну службу способан. Стрелац, јахач, пливач врло добар. По потреби може самостално да управља четом, зна врло добро и има начина да их на млађе пренесе. У осталим службеним правилима такође добар; за администрацију и вођење новчаних књига такође употребљив. Службу врши ревносно. Према млађима је строг и справедљив, према равнима дружеван, а према старијима смотрен и врло учтив.“

({{{2}}})

Степа Степановић као командант пука у Крагујевцу.

Првог септембра 1882. унапређен је у пешачког поручника и постављен је за водног официра у Ужицу. У Ужицу је остао до 13. фебруара 1883. када се опет враћа у Крагујевац. Вративши се у Крагујевац унапређен је у чин војног ађутанта Шумадијског пешадијског пука.

У Србији је исте те године у гимназијске програме уврштене су и војничке вежбе. Тако да је Степановић био одређен за наставника војног вежбања у Првој крагујевачкој гимназији. Ову службу је вршио до краја 1884. године, а затим по повратку из српско-бугарског рата до краја новембра 1886.

Српско-бугарски рат (1885)

За више информација погледајте чланак Српско-бугарски рат

Током битке код Сливнице, Шумадијска дивизија (у којој је био Степановић) је напала село Врапче и принудила је Бугаре на повлачење. Степановић је учествовао у бици као командир 1. чете 2. батаљона. У извештају који је поднео команданту 12. пешадијског пука види се да је мало пажње било посвећивано координацији између дивизија, пукова, батаљона, па чак и чета.

Стеапновић је неки дан касније постао командант Првог батаљона 12. пука и заједно је са пуковником Биничким и његовом Шумадијском дивизијом жестоко напао ослабљени бугарски центар на Сливници. Бугари су одмах почели да се повлаче, а Срби су заузели безимену косу код села Алдомироваца. Ово је био једини битни успех који је српска постигла трећег дана на Сливници. Степановић је био веома задовољан својим војницима и у извештају је записао:

„Држање војника у овој борби може се рећи да је било сјајно, јер кроз унакрсну ватру на чистини, без икаквог заклона, показаше дивну издржљивост. Држање официра је такође за похвалу, како у погледу храбрости, тако и у присебном руковођењу трупом.“

({{{2}}})

Деветнаестог новембра краљ Милан је наредио опште повлачење према Пироту, јер је добио нетачни извештај да су Бугари разбили један батаљон код села Височке Ржане и да обилазе српско лево крило. Три дана касније Бугарска војска је кренула према Пироту и извршила концентричан напад на Нешков вис, положај који затвара пиротску котлину. Положај је бранио 12. пук, који је морао да одступи. Одступање је било у нереду, као што можемо да видимо из Степановићевог извештаја:

„...а ја продужих према бојници одакле су густи ројеви наших трупа узмицали назад. Никакви напори старешина нису их могли вратити назад. За њима су следили гушће гомиле, па онда цела она смешна маса, која је потискивала и гурала официре који су покушали да их зауставе.“

({{{2}}})

Успон (1886—1903)

По завршетку рата Степа Степановић се је вратио у Крагујевац, где је остао до средине новембра 1886. године. Крајем 1886. положио је испит за чин пешадијског капетана II класе. Тамо је обављао дужност командира чете у 10. пуку. Од 22. новембра 1886. до 22. октобра 1888. био је приправник у Главном генералштабу. Крајем септембра 1888. одржан је састанак генералштабне комисије на коме је констатовано „да је капетан II класе г. Степановић показао довољно спреме и енергије и дао доказа да има услова за ђенералштабну службу.“ Затим су додали: „Стога му ваља одобрити да још ове зиме може полагати испит за чин ђенералштабног капетана.“ (I класе)

У марту 1889. године пријавио се је за испит, а комисија му је 2. априла дала дозволу да почне са полагањем испита 8. априла. Од 2. до 6. априла је полагао теоријски део испита из дванаест предмета, а од практичног дела испита је ослобођен, јер је на генералштабном путовању и задацима добио врло добру оцену. Уочи испита је био одређен за начелника штаба Дринске дивизијске области, па је одмах по завршетку испита отпутовао у Ваљево на службу. У чина генералштабног капетана I класе је унапређен 17. априла 1889. године.

“	Душа нам је на нос излазила, али шта смо могли да учинимо када је Степа био увек први у касарни, а последњи одлазио из касарне;сваки ручак и вечеру је лично пробавао, а тешко куварима, и свима, ако јело није било укусно. Јесте тражио је од нас много, али је давао све. Војнике је пазио и чувао иако их је јурио као душмане. Ми смо га врло ценили и поштовали и волели смо да од њега научимо, али смо ипак једва чекали да испуни годину дана командовања и да буде премештен.	”
—Речи пензионисаног генерала, који је био водни официр у Пожеги.

У пролеће 1892. године изашао је на испит за чин генералштабног мајор у исто време кад и Милутин Милановић и Живојин Мишић, а председник комисије је био Радомир Путник. Испит је полагао од 29. марта до 15. априла и успешно га завршио. Степановић је 13. септембра 1892. постављен за команданта 5. батаљона у Пожеги. За време службовања у Пожеги унапређен је 8. маја 1893. у чин генералштабног мајора, а 14. августа је опет премештен у Ваљево и постављен за начелника штаба Дринске дивизијске области. Ту дужност је обављао до 20. октобра 1895. када је премештен у Београд.

У Београду је пет месеци обављао дужност команданта 7. батаљона, а затим је постављен за шефа генералштабног одсека у Министарству војном. Постао је хонорарни професор ратне историје на вишем курсу Војне академије. Затим је 30. марта 1897. године постављен за вршиоца дужности команданта 6. пешадијског пука у Београду. Унапређен је 11. маја исте године у чин генералштабног пуковника и два дана касније постављен је за команданта 6. пешадијског пука. Начелник генералштабног одељења Команде активне војске постао је 27. октобра 1898. године.

На овој функцији је остао до 15. марта 1899. године, када је премештен на рад у Министарство војно и постављен за начелника општег војног одељења. И ако није био одушевљен канцеларијским послом, оставио је велики утисак у министарству, где су га упамтили као некога ко је веома строг и тачан. Премештен је опет у Ваљево 17. августа 1900. године и постављен је за команданта пешадијске бригаде Дринске дивизије. Због неспоразума је 11. новембра исте године премештен у Зајечар и постављен за команданта пешадијске бригаде Тимочке дивизије. Овом позицијом је био задовољан, јер је изјавио:

„Трупа је за официра што и вода за рибу, а нарочито за генералштабног официра. Ту он може да покаже шта зна и да покаже резултате. Канцеларија убија дух, исцрпљује снагу и претвара човека у механизам.“

({{{2}}})

Међутим он је већ 18. августа 1901. године унапређен у чин генералштабног пуковника, а 11. новембра одређен за помоћника начелника команде активне војске. на том положају је остао до 15. децембра 1902. године и затим постављен за помоћника начелника Главног генералштаба. Александар Обреновић га је 22. фебруара 1903. одликовао Таковским крстом II степена. На овом положају је остао до мајског преврата, јуна 1903. године. У овом периоду је други пут изабран за хонорарног професора историје ратне вештине на Вишој школи, где је предавао „Наполеонове ратове 1796. и 1805. године“ и уређивао војни часопис „Ратник.“

Промене на престолу (1903—1906)

Промена напрестолу није утицала на Степину каријеру, али је тешко преживљавао сукобе у официрском кору. Он је 1906. године добио унука и изјавио је „да му је то био једини ведар и сунчан дан на тмурном небу данашњице.“ После преврата је постављан је за начелника општег одељења у министарству војном, а затим је постављен на дужност команданта Шумадијске дивизије. Због овог постављања неки историчари су сматрали да је Степановић био наклоњен завереницима, док су га истовремено други сврставали у противника завере, и ако је сам Степа истицао да није био на ниједној страни.

Петар Карађорђевић га је 29. јуна (12. јула) 1904. одликовао Карађорђевом звездом III степена. После преврата положај Србије у Европи се је погоршао, а истовремено је букнуо и Илинденски устанак у Македонији. Све то је навело српску владу да крене са припремама за рат. Степа се је као командант Шумадијске дивизије угледао на Ђуру Хорватића и завео гвоздену дисциплину пруског дрила. Кажњавао је сваку неправилност, нетачност, повреде правила и прописа, као и заплену државне имовине.

Подофицирска контразавера (1906—1907)

У пролеће 1906. године у Крагујевцу је дошло до такозване „подофицирске контразавере.“ Неки историчари сматрају да је ту контразаверу изазвао Степановић због своје строгости и ако су корени били много дубљи. Наиме Милан Новаковић је октобра 1905. године отпуштен из затвора због организовања нишке официрске контразавере и основао је новински лист „За отаџбину“ који је растуран илегално. У листу је Новаковић критиковао војску, јер је „она постала свемоћан фактор у држави, уништавајући сваки ауторитет одговорних чинилаца.“ Лист је стекао велику популарност у крагујевачком гарнизону, чији су официри били огорчени Степом Степановићем, јер је „оштро кажњавао оне који су вршили све преправке на униформи.“ Такође је одбио и захтев подофицира да им се дозволи отварање подофицирске мензе и читаонице и наредио је подофицирима да се и даље хране са војницима.

Огорчени оваквим поступањем Степановића око тридесетак подофицира крагујевачког гарнизона је одржало 25. марта 1906. године састанак на Становљанском пољу, истом месту где је 1877. године избила Тополска буна. На састанку је сакупљен добровољни прилог за лист „За отаџбину.“Такође је одлучено да се формира одбор који ће да испитује мишљење официра о покрету. Сретен Средојевић је био задужен да однесе прилог Милану Новаковићу за лист, а истовремено да ступи у контакт са пензионисаним пуковницима Живојином Мишићем и Милошем Васићем, као и са артиљериским капетаном Војином Максимовићем. Вративши се из београд Средојевић подноси извештај у коме говори да је успешно ступио у контакт са пуковницима, као и да је београдски гарнизон уз Милана Новаковића.

Затим на адресу појединих подофицира стигао проглас у коме стоји да 1. маја на Празник рада, треба подофицири заједно са социјалистима преузму без крвопролића пошту, телеграф и железничку станицу, као и да ухапсе команданта дивизије и да на његово место поставе противнике режима. Затим би требало да крену што пре за Београд, где ће се састати са подофицирима нишког, ваљевског и крушевачког гарнизона.

Међутим завера је откривена, и 30. априла 1906. увече ухапшена су четири официра и 27 подофицира. Било би много више хапшења да војни министар генерал Радомир Путник није послао телеграфисао Степановићу „да преузета хапшења не пређу жељене размере.“ Ухапшенима је судио Велики војни суд и сви оптужени су добили дугогодишње затворске казне. Милан Новаковић није ухапшен, јер га нико није издао. Новаковић је и даље уређивао лист „За отаџбину,“ све док га београдкса полиција није ухапсила наводно због крађе матрица. После непуних месец дана је убијен у затвору са цимером у исценираној затворској пуцњави.

Крагујевачка контразавера је дубоко потресла Степу Степановића, мада је и сам био делом одговоран. Он је изјавио:

„То је болна тачка целе моје краијере. Ја сам у животу имао много тешких ствари, гутао сам и неправду и непризнавање, вређали су ме и омаложавали, али ме ниједна ствар није толико дирнула као та. Жао ми је оних јадних младих људи, заведених од несавесних или егзалтираних шпекуланата, јер им је уништена каријера у војсци, где би можда били од велике користи и за народ и за отачбину. Али, ја ту нисам могао ништа помоћи.“

({{{2}}})

Припреме за рат (1907—1912)

Степа Степановић је унапређен у чин генерала јуна 1907. године, али је и даље остао на дужности команданта Шумадијске дивизијске области. После афере Новаковић и топовског питања Никола Пашић је образовао нову владу без генерала Радомира Путника, па је 12. априла 1908. године за министра војног постављен Степа Степановић, док је Путник примио дужност начелника Главног генералштаба. За време његовог мандата Степановић је кренуо са снадбевањем војске новим наоружањем, као и преправком старих пушака система маузер-кока, као и набавком митраљеза.

Приликом набавке митраљеза Степановић је био веома конзервативан, јер је пуковник Влајић, који је радио у Степановићевом кабинету, касније причао:

„Муке сам имао са набавком митраљеза. Ово ново оружје, којем су све војске биле наоружане, требало је увести у војсци и ја сам настојао да набавим извесну количину за сваки пук, али министар Степа рече ми једног дана: „Волим ја више један вод стрелаца, него те твоје митраљезе. Немој ми, молим те, ту поповати како може један митраљез читав вод пешака.““

({{{2}}})

Почетком октобра 1908. године у Бечу је донесен указ цар Фрање Јосипа о анексији Босне и Херцеговине, што је изазвало масивне демонстрације у Србији и Црној Гори. Широке народне масе су биле за предузимање ратних корака ка Босни, али је Степановић као војни министар уверавао владу и скупштину да земља и војска нису спремене за рат и да теба предузети темељите дипломатксе, финансијске и војне припреме.

Овај његов став је изазвао салве критика са разних страна, чак и у штампи. Због тога је почетком 1909. године разрешен дужности војног министра и стављен на расположењу. Као министар на расположењу активно је током 1909. сарађивао са Путником на припреми војске за рат. Почетком 1910. године постављен је за команданта Моравске дивизијске области, и ово његово постављање је много допринело да Моравска дивизија спремно дочека рат захваљујући „његовом искуству и радним ентузијазмом.“

Почетком марта 1911. године Степа Степановић је поново примио дужност министра војске. Убрзо потом збио се је један догађај, који је изазвао сумњу код престолонаследника Александра Карађорђевића да је Степановић симпатизер Драгутина Димитријевића Аписа. Наиме престолонаследник је једном приликом чуо да Апис у ствари никада није био пријатељ Карађорђевића већ да је био за то, да се на српски престо треба довести неки страни принц. Чувши ово престолонаследник је позвао Аписа у Главни генералштаб и тамо му је сручио читаву бујицу грдњи. Апис је саслушавши мирно принца Александра и затим енергично рекао:

„Да! А шта сте ви мислили? Зар смо ми ставили главу у торбу да би се вас двојица свађали и отимали око престола као какве играчке. Варате се! Ми смо у стању да и по други пут ставимо главу у торбу.“

({{{2}}})

Чувши ово престолонаследник је одјурио право министру војном генералу Степи Степановићу и затражио је да се Апис и генералштабни мајор Милан Миловановић Пилац преместе из Београда. Степановић му је одговорио „да захтев не спада у компетенцију престолонаследника, али да ће о томе реферисати краљу, па како краљ одлучи.“ Незадовољан оваквим ставом Степановића, престолонаследник је отишао у своју канцеларију и написао оставку краљу на месту положаја Врховног инспектора војске. Међутим краљ га је сутра позвао и поцепао оставку.

Поставши по други пут Степа Степановић и власт краљевина Србије је увидела да се борба хришћанског становништва у Турској и да су велике силе све више теже ка томе да поделе Балкан. Због тога је Србија са осталим балканским земљама склопила низ одбрамбених споразума и тако створила Балкански савез, чији је циљ био протеривање Турске из Европе. У то време у Главном генералштабу су се развијали планови мобилизације, концентрације и стратегијског развоја српске војске у рату против Турске. Креатор свих тих планова био је начелник Главног генералштаба Радомир Путник, заједно са генералом Степом Степановићем и пуковником Живојином Мишићем. То је довело до тога да српска војска дочека рат са Турском спремна.

Уочи рата, у јесен 1912. године, влада Милана Миловановића је поднела оставку. После смрти Милана Миловановића, владу је формирао Марко Трифковић, али са Радомиром Путником као војним министром.

Први балкански рат (1912—1913)

За више информација погледајте чланак Први балкански рат

Прве операције

Са почетком првог балканског рата Степа Степановић је постао командант Друге (савезничке) армије. Армија је имала око 60 000 људи и 84 оруђа и била је концентрисана у рејону Ћустендил-Дупница. Њу су чиниле Тимочка дивизија првог позива и бугарска Седма рилска дивизија. Имала је задатак да дејствује у бок и позадину турских снага испред српске Прве армије.

Обавештавајући српске трупе да је Седма рилска дивизија ушла у састав армије Степановић је обавештење завршио речима:

„Ја с поуздањем гледам на наш будући рад и тврдо верујем у успех, јер толико векован раздвојена, а сад збратимљена и загрљенанајрођенија браћа Срби и Бугари представљају неодољиву силу, која ће порушити све препоне и извршити ослобођење досад подјармљене браће.“

({{{2}}})

У ствари бугарска дивизија је била формално под командом генерала Степановића, јер је задатке добијала директно од бугарске Врховне бугарске команде. Наиме дивизија је имала је задатак да штити правац из долине Струме преко Дупнице ка Софији, све док српска војска не разбије Турке. Затим би највећом брзином упути ка Солуну и освоји тај град пре Срба и Грка.

Генерал Путник је 17. октобра 1912. обавестио генерала Степановића да је објављен рат Турској и наредио му да се Друга армија приближи турској граници, али да је не прелази до даљег. Међутим истог дана бугарска Врховна команда је команданту Седме рилске дивизије генералу Тодорову наредила да ујутру пређе границу отпочне напад ка Царевом селу и Горњој Џумаји и у енергичном налету је успела да их заузме. Одмах после тог успеха Степа Степановић им је упутио срдачну честитку: „Ура хероји Седме дивизије!“

У току 18. октобра Тимочка дивизија је посела положаје позади бугарско-турске границе са главнином и помоћном колоном правцем Рујен-Црни врх, а 19. октобра по наређењу Степе Степановића заузела Црни врх. На заповест Врховне команде, 21. октобра Тимочка дивизија је прешла границу и отпочела офанзиву ка Куманову. Необавештен да је 1. батаљон 13. пука, којим је командовао мајор Добросав Миленковић, већ заузео Криву Паланку без борбе, Степановић је наредио да се сви неопходни маневри предузму за заузимање вароши. Тиме је изгубљено доста времена, али је већи део дивизије успео да прође кроз криворечку клисуру у току дана, без отпора непријатеља.

У раним поподневним часовима коњички пук је започео бробу пешке 5-6 километара испред Страцина. Затим је командант 13. пука увео 1. и 3. батаљон у борбу чиме су Турци кренули да се повлаче. У 8. часова увече Страцин је заузет и тиме је отворен пут ка Куманову. Међутим командант дивизије није обавестио генерала Степановића да је Страцин заузет, па је Степановић наредио да се 22. октобра „заузме“ Страцин чиме је изгубљено доста времена. Ипак главнина Тимочке дивизије се је тог дана сакупила у Страцину, а затим је успостављена веза између Прве и Друге армије.

Деловања за време Кумановске битке

За више информација погледајте чланак Кумановска битка

Пошто није добио никаква обавештења да се непријатељ појачава код Куманова, генерал Степановић је издао заповест Тимочкој дивизији да 23. октобра у 6 часова ујутру предузме марш ка Куманову. Истовремено је упутио заповест Седмој дивизији да крене јачим снагама према Кочанима и да их заузме 23. октобра, а затим да једним делом снага крене ка Штипу. Ујутру је Тимочка дивизија је кренула у офанзиву ка Кратову чиме је отпочела Кумановска битка.

Међутим генерал Тодоров је извршавао наређења своје Врховне команде, па је послао само један батаљон са десет батерија да заузму Кочане, која је бранила читава једна дивизија. Степановић је, док се дивизија налазила на маршу, добио обавештење да се од Овчег поља и Кочана према Кратову крећу јаке турске снаге. На основу тога он је наредио команданту Тимочке дивизије да пожури ка Кратову и да га заузме и обезбеди са јужне стране. Међутим стигавши у рејону Кратова, пуковник Кондић је одлучио да је дивизија преморена и да треба да преноћи. Користећи пасивност дивизије, Турци су заузели Црни врх, кога је чувало бугарско комитско одељење и једна чета Срба.

Генералу Степановићу се није свиђао рад обеју дивизија, па је известио Врховну команду. Од команде је добио одговор да 7. дивизија безусловно заузме Кочане, а Тимочка Црни Врх и да те две дивизије успоставе међусобну везу преко села Стрмоша и Злетова. У међувремену је Степановић добио обавештење да се је читавог 23. октобра водила битка код Куманова. Овом вешћу је био изненађен изабринуо га је положај Тимочке дивизије, али је ипак тражио могућност да помогне Првој армији. Наредио је Тимочкој дивизији да 24. октобра заузме Црни врх, али је то тек урађено сутрадан 25. октобра уз тежак отпор Турака.

Сутрадан Врховна команда је обавестила генерала Степановића да је на молбу бугарске владе одлучено да се Тимочка дивизија одмах стави на њихово располагање, с'тим да и даље „управља покретима Тимочког пука на Црном врху и 7. рилском дивизијом.“ Одмах је ставио на располагање 14. пук под команду 7. дивизије и наредио је генералу Тодорову да главне снаге упути ка ушћу Брегалнице, како би спречила одступницу турским снагама према Прилепу, а затим је затражио одобрење да из Криве Паланке пређе у Штип како би лакше управљао операцијом.

Међутим стигавши у Кратово од генерала Тодорова је добио одепешу у коме га обавештава да је добио наређење своје Врховне команде да своје снаге усмери ка Серезу и Демир Хисару и да се дивизија већ налази у покрету. Српском 14. пуку је наредио да се пребаци у Радовиште. Након овога се је Степановић вратио у Криву Паланку да припреми трупе одређене да иду помоћ Бугарима.

Опсада Једрена

За више информација погледајте чланак Опсада Једрена

Генерал Степа Степановић је стигао са својиим штабом у место Мустафа Паша (железничка станица испред Једрена) 6. новембра 1912. године. Одмах се је јавио генералу Николи Иванову, врховном команданту бугарске Друге армије и опсадних трупа Једрена. Свој штаб је сместио у Мустафа Паши, где се је налазио и штаб генерала Иванова. Степановићеве трупе су чиниле Тимочка дивизија без 14. пука, Дунавска дивизија другог позива, ојачана 4. прекобројним пуком првог позива и Другим дринским артиљеријским дивизионом. Укупно је било 47.275 српских војника са 72 артиљеријска оружја, 4142 коња и волова и 3046 кола.

Долазак српских војника је знатно поправио морал бугарских трупа код Једрена. Обе српске дивизије одмах су упућене на фронт. Тимочка дивизија ојачана бугарским пуком заузела је северозападни сектор између река Марице и Тунџе. Њен сектор је био дуг 15 километара. Дунавска дивизија је заузела западни сектор између Марице и Арде, сектор широк 5 километара. Од Тимочког коњичког пука и бугарског гардијског коњичког пука формирана је комбинована бригада са задатком да осмотри долину Марице.

Када је примирје потписано 3. децембра и када су преговори започети, Добросав Миленковић, аутор исцрпне књиге о Другој армији у првом блаканском рату, пише да су „логори оживели. Прало се, чистило, оружје и одело, поправљале земунице и лежаји на предстражи, набављала простирка и уређивали логори.“ Међутим генерал Степановић није дозволио да будност армије попушти. Захтевао је максималну дисциплину и спремност чак и на Бадњи дан. За време примирја Степановић успео да побољша снадбевање његове армије. Бугарска врховна влада је приватила да снадбева Другој српској армији, али Степановић тим снадбевањем није био задовољан, јер је сматрао да је било врло лоше. Захтевао је да се побољша квалитет хлеба, меса и других артикла. Како није наишао на разумевање код бугарске Врховне команде, Степановић је затражио од српске Врховне команде средства за побољшано снадбевање његове армије, „ради очувања здравља и морала војника.“

У току примирја била је образована комисија под председништвом генерала Иванова ради израде планова за освајања Једрена. Члан комисије је био генерал Степановић. Пошто је источни сектор био најслабије утврђен, комисија се је сложила да напад буде изведен у североисточном углу источног сектора. Због тога Бугари су одлучили да сву српску артиљерију пребаце са западног на источни сектор, сем шест пољских батерија који су задржани на западном сектору. Степановић је тада изјавио да Дунавска дивизија неће бити у могућности да постигне никакав успех без тешке артиљерије, теје одлучено да она за време напада остане пасивна. Такође је изјавио да Тимочка дивизија, без снажне артиљеријске подршке, нема услова да постигне одлучујући успех, али је ипак нагласио да ће она извршити задата тј. заузеће све истакнуте турске положаје у овом сектору.

После темељних двомесечних припрема, 24. марта 1913. године, је почела тродевна битка савезничких армија за освајања Једрена. Целог тог дана артиљеријска ватра савезника цео дан бомбардовала Једрене са свих страна осим са истока, како би обманули непријатеља. Сутрадан је почео пешадијски напад у 3 часа ујутру са северног, јужног и западног сектора. Тимочка дивизија је тога дана постигла највећи успех. Без подршке артиљерије је заузела цео северни сектор непријатеља за само 45 минута, чиме је навукла највећи део једренске тврђавске артиљерије. С друге стране Турци су сломили нападе савезничких снага на западном и јужном сектору. Бугарске трупе на источном сектору су почеле напад сат времена касније и неприметно се привукле турским предњим положајима. Тада је 228 артиљеријских оруђа десет минута пуцало на турске положаје, чиме су ућуткали турску артиљерију и порушили све казамате. Турци немоћни пред шрапнелском ватром су почели да напуштају положаје пре напада бугарске пешадије.

На крају дана одлучено је да се сутра увече, под заштитом мрака савладају противпешадијске препреке и у рану зору предузму јуриш за освајање форова. Бугари су, са источног сектора, одмах започели наступање одмах по изласку месеца од 23,30 часова до 1,30 часова по изласку месеца и избила на фору Ајџу-јолу. Турци су се нашли у паници почели да напуштају своје положаје. На осталим секторима су вођене врло снажне борбе. Турци су на фронту Тимочке дивизије преузимали напад како би повратили положај, али нису имали никакав успех. Генерал Степановић је непосредно пратио ток напада са једног узвишења иза Дунавске дивизије. Никола Аранђеловић, командир армијског телеграфа, је описујући атмосферу у штабу Друге армије између осталог рекао:

„Стојећи сам, као кип, ђенерал Степановић се сав пренео у ровове својих сељака и земљака седмопуковаца: Кумодражана, Мокролужана, Авалаца и Космајаца и с времена на вре удари дланом о длан и узвикне: - Браво синци моји, браво соколови моји.“

({{{2}}})

У 5,30 часова, Степановић је наредио српским трупама да крену у одсудан напад у линију фронта, како би олакшали дејствовање бугарских трупа на источном сектору, који је пао око 8 часова. Већ у 8,30 часова двојица турских официра дошла су код 20. пука ради преговора о предаји по налогу Шукри паше. Пошто није добио одговор послао је свог ађутанта у 20. пук с поруком да Шукри паша жели да о предаји преговара са генералом Степановићем. Степановић је одговорио како он није овлашћен од стране команданта да води преговоре и да за то треба да се обрати генералу Иванову. У међувремену Тимочка дивизија је заузела линију форова, а Дунавска дивизија Папас-тепе. Генерал Степановић се је кретао иза предњих дунавских пукова, и у 11 часова био на Бекчитепе, недалеко од Мараша, који је заузео 4. прекобројни пук. у 11,30 часова бугарски официри су дошли у штаб Шукри-паше и он се предао генералу Иванову у 12,15 часова, али се је вратио по својој жељи у фор Хадурлук, где су га заробиле сат касније српске трупе.

После пада Једрена генерал Степановић је 27. марта образовао комбинован одред и на челу одреда је свечано умарширао кроз освојени град. Неколико дана касније је наредио да се на Черномену, управо на оном месту где се, према историјским подацима одиграла Маричка битка 1371. године у којој је погинуо краљ Вукашин приреди помен палим херојима. Према писању учесника помен је био упечатљив и потресан за све присутне. Убрзо потом Степановић је започео припреме за транспорт своје армије назад у Србију. Бугарска влада му није дала довољан број возова за транспорт трупа назад у Србију, па је он запретио да ће своју армију пешице провести до Србије, после чега је бугарска влада попустила. Успео је да целу армију пребаци у Србију од 1. априла до 9. маја.

Други балкански рат (1913)

За више информација погледајте чланак Други балкански рат

Стигавши из Једрена у Пирот 18. априла 1913. године, Степановић је добио обевештење од Врховне комадне у коме стоји да припреми сва ратна утврђења у Пироту као и да су му на располагању сви опсадни топови са Једрена. Даље стоји да му одузимају Другу дунавску дивизију, коју су прикључили Првој армији. На крају му је наређено да преузме опрез према бугарској граници.

Степа Степановић јуна 1913. године обилази границу у околини Пирота с Војиславом Живановићем, начелником штаба Друге армије.

У духу овог наређења је започео утврђивање пиротског краја. Стара пиротска утврђења искоришћени су као депои и слагалишта, а уместо њих изграђена је нова одбрамбена линија Црни-Врх-Војнеговци-Велики Јовановац-Велико село-Вучје-Басарски камен, по типу ојачане пољске фортификације, а испред ових положаја изграђени су предњи положаји истог типа, али слабије јачине. Имајући у виду значаја нишавске долине, Степановић је сву пажњу концентрисао одбрани пиротског логора, претврајући своју армију у његову посаду. Власотиначки правац и светониколски правац су браниле веома слабе снаге, што је пружало бугарима шансу у клешта целу Другу армију. Степановић је чврсто веровао да се српско-бугарски спор неће решити путем преговора.

Његова претпоставка се је обистинила неколико дана касније, када је од врховне команде добио наређење да затвори бугарску границу, јер су Бугари прешли у напад целом дужином Злетовске реке. Бугарска 9. дивизија је, 5. јула ујутру, напала Светониколски одред и принудила га на повлачење. Обавештен о овом догађају Степановић је хитно упутио два батаљона и једну пољску батерију као појачање Светониколском одреду, а затим послао начелника штаба Војислава Живановића на угоржено лево крило. Истог дана Степановић је обједино све трупе на светониколском правцу под заједничким називом „Блатобериловачки одред,“ чији је задатак био да по сваку цену заустави бугарско надирање. Аналитичари сматрају да је Степановић мислио да светониколским правцем нападају бугарске помоћне трупе. Међутим супротно његовом очекивању помоћне трупе су напале пиротски утврђени логор у циљу везивања главних српских снага.

Следећег дана (6. јула) бугарске снаге су напале српске положаје на Црном врху и Самару и успеле да га освоје. Обавештавајући о овоме Степу Степановића, мајор Јован Цветковић је истицао да је „противник покренуо главнину на Клинчарницу да би обишао Тумбу и извршио бочни напад.“ Генерал Степановић је одговорио да обилазак Тумбе није опасан, јер се положај може бранити са свих страна. После неког времена мајор Цветковић је затражио појачање, јер је сумњао да ће три батаљона трећепозиваца успети да задржи два ојачана бугарска пука. Степановић му је одговорио: „Ви сте имали довољно времена да припремите одбрану. Сад уложите све снаге да га одржите, па макад изгинула сва команда. Мислите на то да и ви имате снагу, а не само непријатељ.“

Ово обавештење је пренето старешинама и војницима 3. пука трећепозивца. То је оставило на њих снажан утисак, јер су сутрадан, 7. јула, упркос инфериорном опремом, трећепозивци су успели да зауставе бугарску пешадију на око 50 корака од српских ровова. Обавештен о овом држању војника, Степановић је упутио честитку мајору Цветковићу:

„Пуку и вама најсрдачније честитам јучерашњи успех над непријатељем. Краљ и отаџбина признаће вашу јуначку заслугу, а ја вам од свег срца благодарим на показаном јунаштву и поздрављам вас са узвиком: - Слава погинулима и хвала живим!“

({{{2}}})

Импресиониран продором 9. бугарске дивизије код Калне, он је истог дана, упутио Врховној команди телеграм:

„Командант одреда на Кални извештава ме сада да је надмоћношћу Бугара толико притешњен, да има да бира: или одред да пропадне, или да се повуче. Одобрио сам му да се повуче на положај Бабина глава-Орљански камен-Базовички врх-Граниково. Ово је мој последњи потез који сам могао да учиним за обезбеђење моје позадине. Ако се и ту попусти, онда ми је пропаст неизбежна.“

({{{2}}})

Истовремено је затражио појачање од два пешадијска пука и одобрење за евакуацију Пирота. Војвода Путник је упутио 8. јула ујутру телеграам Степановићу у коме га бавештава „да помоћ стиже и да мора да се држе, јер она не може стићи брзо.“ Истовремено је наређен транспорт Дринске и Шумадијске дивизије другог позива из Македоније за Ниш.

Претерана забринутост српске Врховне команде за исход операција на фронту Друге армије, изазвана Степановићевим Песимистичким извештајима била је неоснована. Врхунац кризе на левом крилу српске армије очекивао се је 8. јула, али се није догодило ништа важније. Бугарска Врховна команда је морала да изда наређење да се офанзива према Пироту, Власини, Књажевцу и Зајечару прекине, због непосредне опасности пребацивања румунске војске преко Дунава. Неки војни аналитичари окривљују Степановића, јер је због његових извештаја Дринска и Шумадијска дивизија су извучене из македонског ратишта, баш у тренутку када је Прва армија требала да гони бугарску Четврту армију, чиме јој је омогућено да се повуче на калиманске положаје.

Деснокрилна група бугарске Треће армије која је имала задатак да заузме пиротски утврђени логор, заузела је српске предње положаје и није покушавала да заузме само утврђење. Жестоке борбе су се десиле у ноћи између 10. и 11. јула, када су Срби покушали да поврате положај. Три српске чете које су кренуле на овај положај су биле дочекане јаком пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром. Дубоко потресен извештајима да су трупе овог сектора изгубиле 300 војника, подофицира и официра, Степановић је команданту сектора послао следећу депешу:

„Са болом у души примио сам ваш извештај о дубицима ноћу 10/11. овог месеца, јер су се могле уштедети те жртве, пошто никаква прешња и неодложна потреба није изисикивала тако ризичну акцију. Препоручујем убудуће мудрије чување борачке снаге, која има да се сва заложи само тамо где интереси акције буду то неодложно захтевали. У што краћем времену поднећете ми извештај о тој борби.“

({{{2}}})

Међутим пред фронт Друге српске армије се је 21. јула појавио бугарски парламентарац и затражио пролаз у Ниш бугарског генерала и руског војног изасланика у Софији, ради преговарања о примирју. Пролаз му је издат истог дана, али је мир закључен тек 31. јула.

Први светски рат (1914-1918)

За више информација погледајте чланак Србија у Првом светском рату

Степа Степановић

Друга армија је демобилисана у августу 1913. године, а Степановић је стављен на располагању министра војске, који га је у априлу 1914. године поставио за представника Комисије за утврђивање граничног фронта према Бугарској. Рано ујутру 29. јуна 1914. године, док је Степановић седео пред кафаном у Бабушници чекајући кафу, уручен му је телеграм који га обавештава да је извршен атентат над аустроугарским престолонаследником Францом Фердинандом и његовом женом Софијом Хотек у Сарајеву. Садржај телеграма је испричао Комисији и додао:

„То ништа не ваља. Дај Боже да Аустрија не баци кривицу на нас. Ако то буде, имаћемо страшан рат, можда европски, или још горе, - а ми се нисмо још ни одморили, а о спреми да и не говорим.“

({{{2}}})

По завршеном послу на граничном фронту Комисија је 23. јула 1914. стигла у Ниш. Те ноћи Степановића су пробудили у 2 сата ујутру с телеграмским наређењем да одмах отпутује у Крагујевац, где ће заступати начелника штаба Врховне команде до повратка Радомира Путника са лечења. Истовремено му је саопштено да ће сутрадан изаћи указ о општој мобилизацији, а три сата касније Степановић је кренуо у Крагујевац. По доласку у Крагујевац Степановић је примио писмо лично од председника владе и министра иностраних послова Николе Пашића у коме је у кратким цртама анализиран међународни положај Србије. На крају писма му је речено, да је међународна ситуација таква, а српска Врховна команда нека ради како сматра.

Степановић је радио на мобилизацији и концентрацији српске војске с великим тешкоћама. Недостајала су многа материјална средства и војска је имала велики недостатак у муницији. Војска није имала чак ни комплетну одећу, а били су и дисцолирани у новим припојеним областима. Упркос тешкоћама до 10. августа 1914. године све јединице су биле на својим местима, а Степановић је 6. августа 1914. узео комадну Друге армије. Његова армија је била најјача у војсци и њу су чиниле Шумадијска и моравска дивизија првог позива на простору Аранђеловац-Лазаревац са ојачаном Дунавском дивизијом првог позива код Београда. Степановићев рад у на дужности начелника генералштаба најбоље га опусује Петар Бојовић:

„На тој дужности ја га се добро сећам. Могу рећи да је он у тим моментима, захваљујући својој интелигенцији, познавању прилика и проучавању догађаја, био потпуно свестан великих искушења који долазе. Са срчаношћу која га никада није напуштала, Степа је био одлучан да предузме све мере за пружање енергичног отпора непријатељу. Он је са видовитошћу великог ума и талента предвиђао развој догађаја и умео своје одлуке да спроводи чврсто и брзо, тако да оне буду у пуној мери корисне. Тих дана наша земља имала је неизмерних користи од Степиних особина, као и касније, када је он водио трупе у славне, бесмртне победе.“

({{{2}}})

Битка на Церу

За више информација видети Церска битка и Прва аустроугарска офанзива на Србију

Обавештена да су Аустро-угари подигли понтонски мост код Шабца, Врховна команда је Степановићу упутила 14. августа депешу: „Прикупите одмах све ваше трупе и заузмите Шабац.“ Добивши потпунију слику о кретању непријатеља, Радомир Путник је наредио Степановићу да његова Друга армија изведе веома сложени марш-маневар преко села Коцељева ка Текеришу, ради енергичног удара у леви бок непријатељевих снага које су од Лознице и Лешнице долином Јадра надирале ка Ваљеву.

Поступајући по наређењу Врховне команде генерал Степановић је наредио Шумадијској дивизији првог позива да пожури према Шапцу, прихвати тамошње српске делове и са те стране обезбеди десни бок и позадину главних снага Друге армије. Истовремено је упутио Коњичку дивизију у Мачву са задатком да, дејством на простору Шабац-Лешница, контролише простор између главних и помоћних снага Друге армије. Од Моравске дивизије првог позива, Комбиноване дивизије и осталих армијских делова образовао је „Церску ударну групу,“ реди удара у леви бок непријатеља у долини Јадра.

Иако није знао да аустругарски 8. корпус наступа гребеном Цера и долином Лешнице, Степановић је упчио да масив Цера може имати изузетну важност у предстојећој бици као ослонац за бочно дејство аустроугарских снага које се крећу ка Ваљеву и као баријера за парирање аустроугарског маневра од Шапца и из Мачве. Око подне 15. августа је наредио Комбинованој дивизији која је марширала ка Текеришу, да челни пук са једном пољском батеријом одмах упути преко Парлога на Тројан и Косанин град, највећи врх Цера. Степановић је наређење завршио:

„Са дивизијом форсирати марш и што пре, по могучности још ноћас, заузети Косанин град, јер од заузећа тога града зависи целокупна операција, а то ће бити од великог значаја и за следеће наше операције.“

({{{2}}})

Из Комбиноване дивизије ка Тројану, крајњем источном гребену Цера, је упућен 2. прекобројни пук и једна пољска батерија. Тамо је дошло до ноћног судара са главном колоном аустроугарске 21. дивизије, која се је кретала истим правцем, али из супротног смера. Овим сукобом је започела церска битка.

Краљ Петар Карађорђевић заједно са Степом Степановићем (у позадини са двогледом) и осталим члановима штаба Друге армије, прати церску битку августа 1914. године.

У току ноћи срспке трупе су заузеле Малу лисину, Парлог и Велику лисину и натерале Аустроугаре на повлачење ка Тројану. Међутим баш када је су српске трупе напале Борно поље, аустроугарска 9. дивизија је избила из долине Лешнице и напала лево крило Комбиноване дивизије. Командант дивизије генерал Михаило Рашић је наредио повлачење дивизије на нове положаје, јер је због великих губитака и преморености наступила малаксалост код војника. Криза је преброђена тек око 10 часова 16. августа, када је Степановић послао Моравску дивизију првог позива као појачање. Степановић је тиме поправио ситуацију на левом крилу Комбиноване дивизије, а затим енергичним нападом Церске ударне групе преузео на гребен Цера и Иверка. Битка се је распламсала 16. августа на линији фронта дугим 50 километара.

Изјутра 17. августа, Степа Степановић се је налазио код Шумадијске дивизије првог позива. Претпостављао је да ће Аустроугари можда убацити нове снаге у рејону Шапца ради преузимања напада ка Текеришу. Утом случају би се Друга армија нашла између две аустроугарске Друге и Пете армије. Степановић је хтео личном интервенцијом да ово спречи. Око 16 часова 2. и 5. прекобројни пук Комбиноване дивизије је заузео Тројан. Степановић чувши ову вест, упутио депешу команданту дивизије:

„Примио сам извештај о заузимању Тројановог града на Церу. Усрдно честитам херојима 5. прекобројног пука за то славно дело. Предузмите мере да се тачка осигура од евентуалног напада и послужи као ослонац за даље продирање.“

({{{2}}})

Затим је Шумадјиска диввизија првог позива напала двоструко јаче снаге аустроугарског 9. корпуса и успела да их потисне пред сам Шабац. Снажна артиљеријска ватра је успела да сруши понтонски мост код Шапца и унела панику кдо Аустроугара. Даље напредовање дивизије је било веома отежано ватром тешке артиљерије са леве обале Саве, због тога је Степановић одобрио одлуку команданта дивизије да пређе у одбрану на линији Мишар-Потес-Јевремовац.

Следећег дана (18. августа)аустроугарска војска је кренула у контраофанзиву. Српске трупе, иако вишеструко надјачане, успеле су да зауставе офанзиву и чак крену у офанзиву. На централном фронту Комбинована дивизија и Моравска дивизија првог позива су започеле ујутру заједнички напад. Напад је текао споро и неусклађено, али су ипак натерале Аустроугаре на повлачење. Степановић није био задовољан радом целе Церске ударне групе, јер је пропуштена прилика да се непријатељ потуче до ногу, недовољно енергичним наступањем.

Осетивши да непријатељ попушта, Степа Степановић је преузео 19. августа енергичан напад са Комбинованом и Моравском дивизијом првог позива преко гребена Цера и Иверка, чиме је сломио отпор аустроугарског 8. корпуса, а затим почео да осваја положај за положајем. Десна колона Комбиноване дивизије је освојила сам врх Цера, али услед исцрпљености није могла да гони непријатеља. Лева колона је савладала жилав отпор Аустроугара на рашуљачи и гонећи их јужном падином Цера. Моравска дивизија првог позива је нападала гребеном Иверка је сломила отпор 9. дивизије и заједно са левом колоном заузела је око подне Велику главу, а три сата касније и Рајин гроб.

После освајања Рајиног гроба, битка на Церу је завршена. Степа Степановић је због победоносног исхода битке добио чин војводе и добијао са свих страна признања и похвале. Степановић је одајући признање трупама између осталог рекао:

„У име отаџбине и народа српског, ја који сам имао срећу да командујем у овој бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, јунацима који извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине китећи своје заставе славом која ће сијати док српства траје.“

({{{2}}})

Сремска офанзива

За више информација погледајте чланак Сремска офанзива

Радомир Путник је 4. септембра 1914. издао директиву о офанзиви српске војске у Срем, која је требала да отпочне између 4. и 5. септембра 1914. По овој директиви Другој армији (Моравска и Комбинована дивизија првог позива и Тимочка дивизија другог позива) под командом Степе Степановића је дат задатак да са Тимочком дивизијом I позива покуша и изврши прелаз преко Саве код Сремске Митровице и да са мостобрана помогне акцију Прве армије у Срему, а да са осталим снагама брани десну обалу Дрине од њеног ушћа до Лешнице.

Пола сата по пријему директиве Врховне команде 4. септембра у 23 часа, Степановић је телефоном позвао команданта Тимочке дивизије првог позива генерала Владимира Кондића и наредио му да се дивизија до сванућа 5. септембра спреми за покрет, а да он до 7 часова дође у штаб армије ради пријема наређења. Кондић је стигао у Богатић око 6,30 часова и одмахсе је јавио Степановићу. Степановић му је затим честитао на лепом задатку, а потом му је предао диспозицију са препоруком даје проучи и да му се јави ако су му потребна објашњења. Кондић је, пошто је проучио диспозицију, известио Степановића да му нису потребна никаква објашњења и да се решио да врши прелаз код Јасенове греде (стражаре Чеврнтије), такође је додао да је наредио трупама да кувају ручак.

Степановић даље пише:

„Мада нисам очекивао да ће наређивати кување ручка и тиме одлагати покрет дивизије, ипак сам веорвао да је он добро прорачунао да може стићи да изврши прелаз у одређено му време, па му нисам чинио примедбе, већ сам га оставио да радипо свом плану, и он је отишао да изврши задатак.“

({{{2}}})

По пријему армијске заповести генерал Кондић се вратио у Липолист око 9,30 часова и наредио покрет јединица ка рејону село Глушци-Ноћај. Покрет је отпочео око 11 часова. Како је покрет био напоран и слабо организован дошло је до застоја и укрштања колона. Због Због тога су јединице су стигле тек око 22,50 часова, а генерал Кондић је војводи Степановићу упутио депешу у коме коме говори „да му је част известити га да је учинио све припреме у циљу преласка Саве“ и да ће „преузети снажну демонстрацију ка Сремској Митровици.“ Међутим у то време припреме су још увек трајале и до њиховог завршетка је остало око 5-6 сати, јер су опет због лоше организације развођења јединица дошло до укрштања колона и успоравања покрета, па су десне главне колоне стигле у Чеврнтије тек у 2,30 часова. Тек 6. септембра ујутру је стигао мостовни трем, због тога што су волови боловали од шапа.

Степановић је у Чеврнтију стигао у 8 часова и био је веома изненађен да превожење трупа није почело у одређено време, али „пошто је операција текла врло повољно, он није предузимао ништа да би збунио команданта дивизије у његовом раду и даљим одлукама.“ Степановић је наредио да се бокови мостобрана ојачају са по једном пешадијском четом. На питање Степановића када ће почети подизање моста, одговорао му је: „Сада, док се превезе једна батерија.“ Уверен да упркос закашњењу све ипак тече нормално, Степановић се је вратио у штаб армије и обавестио о томе Врховну комадну. Око 13,20 часова Степановић је од Кондића добио депешу у коме стоји „да је изградња моста почеа у 12,40 часова, да се јаче борбе воде према Јарку и да је превежено на леву обалу Саве: два пешадијсак пука, једна батерија и пионирски полубатаљон.“

Међутим у стварности било је превеженосамо 6 батаљона и једна пољска батерија са 3 топа. Због свега овога Степановић је закључио да у Срему нема јачих непријатеља, па због тога није наредио да се обустави превоз и почне са изградњу моста. Међутим Кондићева процена је била погрешна, јер су се у Срему налазили 30 пешадијских батаљона, 5 коњичких ексадриона и 12 батерија.

Први извештај који је наговештавао да ситуација постаје озбиљна, Степановић је добио у 15 часова у коме се каже да је борба пренесена западно од села Јарка и да је започета борба и код Шашинца, где је појачано дејство Аустроугара. На крају извештаја се наводи да је мост за половину готов. Степановић је још пре пријема овог извештаја послао начелника штава Војислава Живановића у Чеврнтију, ради пружања подршке команди Тимочке дивизије. Међутим Аустроугари супреузели снажан напад, што је навело српске јединице да попуштају на целом фронту. Једна лажна дојава о појави коњице је успаничила српске војнике, што је изазвало велику гужву код Саве.

Неки војници и рањеници су потрчали ка најближим понтонима, препунили их и преврнувши се почели да се даве. Кондић је известио Степановића да су Аустроугари извршили снажан напад и да је наступила паника, да је „у овом моменту све у реду.“ Међутим Степановић је сазнао праву истину од новинара Ђуре Генчића, који је дошашв у Богатић известио Степановића да је покушај форсирања Саве пропао, да се трупе налазе у хаотичном стању и да рањеници запомажу, „али се ништа не предузима да се превезу ни они нити остали делови, јер се командант дивизије сасвим изгубио.“

Тек 7. септембра, око 2 часова, генерал Кондић је обавестио Степановића да форсирање ниеј успело и да се „делови на левој обали налазе у критичној ситуацији.“ Живановић је два сата касније обавестио војводу Степановића да „стање трупа на левој обали саве озгледа безнадежно.“ Степановић је примивши ове извештаје, сутрадан је упутио један пешадијски и коњички пук, и једну брзометну батерију у нади да се на левој обали Саве српске јединице могу одржати. Међутим истог дана је добио извештаја генерала КОндића сазнао да су све јединице на левој обали саве заробљене и уништене. На затхев Радомира Путника, он је овај извештај проследио Врховној команди са коментарима о очигледним пропустима и предлогом да се генерал Кондић смени на дужности. Ово је и учињено сутрадан 9. септембра 1914. године. Тиме се је завршило најнепријатније поглавље Степановићеве каријере. за неуспех ове операције делом је крив и сам Степановић. Историчари га највише окривљују да је због претеране конспиративности, касно саопштио задатак Тимочкој дивизији, тако да је она започела задатак без нужних техничких припрема.

Одбрана Мачве

Трупе 5. и 6. армије Аустроугарске 8. септембра су ујутру после дуге артиљеријске ватре почеле да прелазе преко Саве, доње и средње Дрине. На основу првих извештаја које је Степановић добио од потчињених команданата, дошао је до закључка да да главне непријатељеве снаге дејствују у ширем рејону ушћа Дрине. Стога је одлучио да ангажујући армијску резерву енергично нападне пребачене непријатељеве јединице док су још слабе и пребаци их преко Дрине и Саве. Стога је упутио команданту Тимочке дивизије другог позива следећу депешу:

„Са вашим трупама крените што журније преко Црне Баре у правцу Парашнице, на коју су се пребациле јаче непријатељске снаге и сада наступају ка Црној Бари. Непријатеља најенергичније нападните и протерајте га преко Саве. Узмите под команду тамошње трупе другог и трећег позива.“

({{{2}}})

Истовремено је наредио команданту Моравске дивизије првог позива да предузме све мере ради паралисања аустроугарских снага у Парашници, док не стигне Тимочка дивизија. Поступајући по Степановићем наређењу српске трупе су енергично нападнуле непријатеља са фронта и бокова, и за мање од пола часа уништила и заробила доста непријатељевих снага, а одбрана Моравске дивизије првог позива је била стабилизована. Тимочка армија другог позива је напала пребачене трупе аустроугарске 21. дивизије и успела да их одбаци ка Рачанском кључу, а непријатељ се је пребацио преко Саве остављајући доста мртвих и гомиле разбацаног оружја.

У међувремену Аустроугарска Шеста армија је изненађење српској Трећој армији и успела је да је потисне и избије на планинску греду Борања-Јагодња, чиме је озбиљно угрозила комуникацију у долини Јадра. Због тога Врховна команда је Степановићу узела Комбиновану дивизију, а његов одбрамбени фронт је повећан на преко сто километара. Непријатељ је обновио напад 13. и 14. септембра и успео је да код Парашнице почела да пребацује војску понтонима. На основу првих непотпуних информација које је Степановић добио, наредио је команданту Моравске дивизије првог позива да ојача одбрану Парашнице снагама са мање угрожених делова фронта и да обезбеди десни бок утврђењем Црне Баре. Такође је рекао да ће један пук Тимочке дивизије првог позива из армијске резерве сместити у Клење, али му је напоменуо да ће моћи да уђе у борбу по његовом одобрењу.

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Види још

• Војвода Степа (Нова Црња)

Спољашње везе

Степа Степановић

• Степа Степановић (српско наслеђе)
• Биографија Степе Степановића
• Умро војвода Степа Степановић („Политика“, 28. април 1929)