Акутна бубрежна инсуфицијенција

Из Википедије, слободне енциклопедије
Акутна бубрежна инсуфицијенција
лат. Insuffitientia renis acuta
Класификација и спољашњи ресурси

Некроза коре бубрега
ICD-10 N17.
ICD-9 584
DiseasesDB 11263
MedlinePlus 000501
eMedicine med/1595
MeSH D007675

Акутна бубрежна инсуфицијенција је клинички синдром који се карактерише убрзаним смањењем бубрежне функције, што има за последицу прогресивни пораст азотних материја у крви и престанак излучивања мокраће.[1] Ово је релативно чест клинички проблем, [2] а обољење је потенцијално реверзибилно и представља значајан узрок морбидитета и морталитета због озбиљне природе примарне болести и високе инциденце компликација.[3] Као најчешћи узроци смртности наводе се: инфекција, кардиоваскуларне компликације и гастроинтестинално крварење.[4]

Механизам настанка болести је први пут описан 1941. током бомбардовања Лондона у Другом светском рату, када су британски лекари Ерик Бајвотерс и Дезмонд Бил приметили акутни губитак функције бубрега код тешко повређених жртава.[5] Она је настајала као последица некрозе бубрежних тубула.[4]

Етиологија[уреди]

Акутна бубрежна инсуфицијенција увек настаје као последица неке друге болести, повреде или штетне ноксе. На основу места где се дешавају поремећаји који доводе до развоја болести, она се може класификовати на пререналну (55%), реналну (40%) и постреналну (5%).[6]

Преренални (функционални или физиолошки) облик болести настаје као последица реналне хипоперфузије (смањења количине крви која долази у бубрег), а најчешћи узроци су крварење, повраћање, дехидрација, опекотине, шок, инсуфицијенција срца или периферне циркулације, зачепљење бубрежних артерија и др.

Ренални (паренхимски) облик болести настаје као последица нефропатија (поремећаја у самом бубрегу), а најчешће услед акутне тубулске некрозе која је изазвана исхемијом током шока, сепсе, коришћења лекова са нефротоксичним својствима (имуносупресиви, нестероидни противупални аналгетици, аминогликозидни антибиотици, тетрациклини, контрастна средства и сл). Такође може да настане као последица болести паренхима бубрега.

Постренална (опструктивна) акутна бубрежна инсуфицијенција настаје због препреке у отицању урина до мокраћне цеви, а разлози су калкулуси (каменац), кристали сулфонамида, крвни угрушци, стенозе, компресије тумором, увећање простате итд.[6][7][8]

Клиничка слика[уреди]

Клиничка слика болесника зависи од примарног стања које је изазвало акутно оштећење бубрежне функције, присуства анурије или олигурије и изражености симптома и знакова уремичног синдрома.

Почетна фаза болести траје до почетка олигурије (смањеног излучивања мокраће). У овом стадијуму долази до оштећења бубрежних ћелија и настају хемодинамске промене. Смањење диурезе (количине излучене мокраће) испод 400 ml за 24 часа указује на почетак друге фазе.

Фаза олигурије траје 10-14 дана, а карактерише је оштећење бубрега и могуће су компликације због немогућности бубрега да излуче азотне материје и вишак течности. Како расте концентрација уреје и креатинина у крви, болесник све више осећа мучнину, губи апетит, а у тежим случајевима развија се тешка слика уремије са знаковима оштећења свих система и органа, па може доћи и до промене стања свести и коме.

Током фазе диурезе бубрежна функција се спонтано опоравља после 10-16 дана. Опоравак почиње када се обнове оштећене тубулске ћелије и успостави нормална перфузија бубрега. Волумен урина се све више повећава, а у крви се смањују концентрације уреје и креатинина. Касније се опорављају све функције бубрега, осим што на дужи временски рок остаје смањена способност концентрације мокраће.

Потпуни опоравак бубрежне функције зависи од тежине оштећења и обично траје од 4 недеље до 12 месеци.[6]

Компликације[уреди]

Као компликације акутне бубрежне инсуфицијенције могу се јавити:

  • синдром системског инфламаторног одговора - опсежне ендотелијалне лезије узроковане сталним инфламаторним стимулусима;
  • инфекције респираторног и уринарног тракта - у 30-70% случајева;
  • кардиваскуларне болести - конгестивна срчана инсуфицијенција, плућни едем, волумна хипертензија (повишен крвни притисак), хипотензија (низак крвни притисак), аритмије, перикардитис;
  • гастроинтестиналне компликације - анорексија, мучнина, повраћање, илеус, крварење;
  • неуролошке компликације - конфузија, сомноленција, конвулзије,
  • хематолошке компликације - анемија, коагулопатија;
  • мултипла дисфункција органа (повезана са сепсом) и др.[4]

Дијагноза[уреди]

Дијагноза акутне бубрежне инсуфицијенције се поставља на основу анамнезе, клиничких и лабораторијских испитивања (крвна слика, преглед урина - осмоларност, концетрација натријума у урину, фракциона екскреција натријума), рендгенских снимака итд. Ултразвук (ултрасонографија) је метода избора за дијагностику опструкције уринарног тракта.[6]

Основни крутеријуми за дијагнозу су: смањење диурезе испод 500 ml за 24 часа, пораст плазматске концентрације урее, креатинина, калијума, фосфора и пад концентрације калцијума и венског бикарбоната.

Тзв. RIFLE критеријуми за дијагнозу акутне бубрежне инсуфицијенције, препоручени од стране Acute Dialysis Quality Initiative, подразумевају следеће:

  • ризик (енгл. risk): пораст концентрације серумског креатинина 1,5 пут или продукција урина испод 0,5 ml/kg телесне масе за период од 6 сати;
  • оштећење (енгл. injury): пораст концентрације серумског креатинина 2 пута или продукција урина испод 0,5 ml/kg телесне масе за период од 12 сати;
  • слабост бубрега (енгл. failure): пораст концентрације серумског креатинина 3 пута или пораст концентрације серумског креатинина изнад 355 μmol/l или продукција урина испод 0,3 ml/kg за период од 1 дана;
  • губитак бубрежне функције (енгл. loss): трајање болести дуже од четири недеље;
  • крајњи стадијум болести (енгл. end stage kidney disease): трајање болести дуже од три месеца.[9]

Лечење[уреди]

Перитонеална дијализа

Основни вид терапије је брза корекција дефицита течности изотоничним физиолошким раствором. У зависности од природе изгубљене течности могу се дати и крв, плазма и други колоидни раствори. Примена манитола и фуросемида у иницијалној фази може превенирати развој акутне тубулске некрозе. Такође се контролише диуреза уносом течности и електролита (натријум, калијум), а смањује се унос протеина и угљених хидрата.[6] Као вид лечења користе се и разне дијализне технике: хемодијализа, перитонеална дијализа и континуиране дијализне методе. Избор методе зависи од катаболичног статуса, хемодинамске стабилности и примарног циља дијализе (одстрањивање уремичних токсина, одстрањивање вишка течности или њихова комбинација).

Прогноза[уреди]

Једноставнији облици акутне бубрежне инсуфицијенције имају релативно добру прогнозу са стопом морталитета 5-10%. Уколико је болест искомпликована инсуфицијенцијом других органа, лечење се спроводи у јединицама интензивне неге, а морталитет износи 50-70% [10] Сепса је најчешћи узрок смрти хоспитализованих болесника у некоронарним јединицама интензивне неге.[11] Морталитет олигуричне акутне бубрежне инсуфицијенције износи 30-60 %, или чак 50-70 % након трауме и оперативних захвата.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Тимочки медицински дани“ Приступљено 22. 12. 2007.. 
  2. ^ Schrier RW, Wang W, Mitra A. Acuterenalfailure: definitions, diagnosis, pathogenesisand therapy. J Clin Invest 2004; 114: 5-14
  3. ^ С. Стефановић и сарадници: Специјална клиничка физиологија, III издање ("Медицинска књига“ Београд-Загреб, 1980.)
  4. ^ а б в г Проф. др Ениса Мешић: Акутна бубрежна инсуфицијенција, Дијализна школа, Бихаћ 2006.
  5. ^ Bywaters EG, Beall D. Crush injuries with impairment of renal function. Br Med J 1941;1:427-32
  6. ^ а б в г д „Акутна бубрежна инсуфицијенција“ Приступљено 22. 12. 2007.. 
  7. ^ „Диуретици“ Приступљено 22. 12. 2007.. 
  8. ^ „Фармацеути - АБИ“ Приступљено 22. 12. 2007.. 
  9. ^ Kellum J, Levin N, Bouman C, Lamiere N. Developing a consensus classification system for acute renal failure. Curr Opin Crit Care 2002; 8: 509-514
  10. ^ Mehta RL, Chertow GM. Acute renal failure definitions and classification: Time forchange. J Am Soc Nephrol 2003; 14: 2178-2187
  11. ^ Aird WC. The role of the endothelium in severe sepsis and multiple organ dysfunction syndrome. Blood 2003; 101 (10): 3765-3777


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).