Арсеније I Сремац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Арсеније I Сремац

Saint Arsenije I Sremac.jpeg
Икона, Рилски манастир

Датум смрти 28. октобар 1266.

Свети Арсеније I Сремац (?—1266) је био други српски архиепископ, од 1233. до 1263. године.

Биографија[уреди]

Његово место рођења није тачно утврђено.[a] Архиепископ пећки Данило II у „Житију архиепископа Арсенија“ написаном између 1324. и 1327. наводи да је пореклом „од сремске земље“.[4] Међутим, треба имати у виду да су у 13. и 14. веку простор данашње Мачве и слив Колубаре називани Сремом.[5] У српској редакцији Пролога митрополита Константина Мокисијског с краја 13. или почетка 14. века пише да је пореклом „од стране далматинске, која је у држави краљевства српског“. Архимандрит мастира Високи Дечани Хаџи Серафим Ристић износи две верзије Арсенијевог рођења. Према једној родио се у Срему у селу Дабар, близу реке Дунава и града Сланкамена, а према другој родио се у Далмацији, близу Јадранског мора.[6]

Замонашио се у младости и кад је чуо за делатност Светог Саве отишао је њему у Жичу. Свети Сава га је убрзо поставио за игумана Жиче.

Арсеније је за архиепископа изабран вољом свог претходника Светог Саве који се 1233. повукао са трона пред други полазак за Јерусалим.

Саградио је Цркву Светих апостола у Руговској клисури код Пећи који је касније названа Црква Вазнесења Господњег.

Његово житије и службу написао је архиепископ Данило II. Данило II је у својој задужбини, Богородичиној цркви у Пећи, дао да се наслика циклус слика из Арсенијевог живота.

Повукао се са трона 1263. услед тешке болести (парализе). Боловао је и умро у Црнчи 28. октобра 1266. године и сахрањен у Храму Светих апостола у Пећи. Његове мошти ношене су и чуване по разним манастирима, а од 1920. године налазе се у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.

Када су Црногорци кнеза Данила похарали Куче оскрнавили су и медунску цркву, одакле су узели мошти св. Арсенија. У Медун су га донијели монаси из Мораче (гдје је донешен из Пећке Патријаршије), али их је игуман Димитрије послао у Куче рекавши: "Ту је слободан од Турака, а овдје га не смијемо држати близу Колашинских и других Турака." [7] Никшићки лист "Невесиње" у броју 18. од 2. септембра 1898.г. у чланку о манастиру Довоља, између осталога пише: "До скоро су овдје постајале мошти св.Арсеније, које се сада находе у Бањанима." Тај манастир је некада био важан духовни центар Потарја, у којем су се, захваљујући свом скривеном положају склањале драгоцијености из других вјерских центара који су били на удару Турака. Исти лист "Невесиње" у 19.броју доноси: "Ждребаник, 25. Августа 1898. ...да се помоли Богу и св. Арсенији и поклони храму св. Архистратига Михаила, у коме је почивало тијело српског Архиепископа св. Арсенија, који је пренешен у Косијерево год. 1885..." (Косијерево, манастир на крајњем југозападу Бањана). У овом манастиру су биле мошти Светог Арсенија Српског од 1884. године до 1914. године. Послије су пренете у манастир Ждребаоник. Никшићке новине "Оногошт", бр.4. из 1899.г. у тексту о манастиру Ждребанику, пише да су ту биле мошти св. Арсенија до 1885. када су пренешене у Косијерево.

Српска православна црква га прославља као светитеља 28. октобра по црквеном тј. 10. новембра по грађанском календару.

Напоменe[уреди]

  1. ^ Питањем места Арсенијевог рођења бавили су се Станоје Станојевић[1] и Небојша Озимић, а помињали су га Леонтије Павловић[2] и Ђоко Слијепчевић.[3]

Референце[уреди]

  1. ^ Станојевић (1932), стр. 3.
  2. ^ Павловић (1965), стр. 71.
  3. ^ Слијепчевић (1962), стр. 150.
  4. ^ Данило Други (1988), стр. 154.
  5. ^ Станојевић 1932, p. 3-4; Динић 1978, p. 270.
  6. ^ Ристић (1864), стр. 36.
  7. ^ Подаци о моштима из књиге Црногорска похара Куча стр. 210.

Извори[уреди]

  • Данило Други (1988). Мак Данијел, Гордон; Петровић, Дамњан. eds. Животи краљева и архиепископа српских. Службе. Београд. 
  • Мошин, Владимир (1971). Ћирилски рукописи у Повијесном музеју Хрватске. Копитарева збирка словенских рукописа и Цојсов ћирилски одломак у Љубљани. Београд. 

Литература[уреди]

  • Благојевић, Милош (1997). Манастир Хиландар и лоза Немањића. Нови Сад-Београд. 
  • Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд, Подгорица, Крагујевац. 
  • Динић, Михаило (1978). Српске земље у средњем веку. Београд. 
  • Милеуснић, Слободан (2000). Свети Срби. Нови Сад. стр. 53-56. 
  • Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од 7. до 12. века. Београд. стр. 144-148. 
  • Јиречек, Константин; Радонић, Јован (1981). Историја Срба. I. Београд. 
  • Ристић, С. (1864). Дечански споменици. Београд. 
  • Павловић, Леонтије (1965). Култови лица код Срба и Македонаца. Смедерево. стр. 71-74. 
  • Слијепчевић, Ђоко (1962). Историја Српске православне цркве. I. Минхен. 
  • Станојевић, Станоје (1932). „Архиепископ Арсеније“. Гласник историског друштва у Новом Саду 5: 1-13, 331-341. 
  • Ћоровић, Владимир (1985). Хиландар и Света Гора до 16. века. Београд. 

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Свети Сава
архиепископ српски
12331263.
Наследник:
Свети Сава II
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}