Патријарх српски Герман

Из Википедије, слободне енциклопедије
Патријарх српски
Герман
Patrijarh german.jpg
Основне информације
Помјесна црква Српска православна црква
Архијерејски чин Патријарх
Титула Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
Начин обраћања Његова светост
Држава Југославија
Сједиште Београд
Године службе од 13. септембра 1958. до 30. новембра 1990.
Претходник Патријарх Викентије
Насљедник Патријарх Павле
Претходна епархија Епархија жичка
Године службе 19561958.
Претходник Николај Велимировић
Насљедник Василије Костић
Претходна епархија Епархија будимска
Године службе 19521956
Претходник Хризостом Војиновић
Насљедник Арсеније Брадваревић
Претходна епархија викарни епископ моравички
Године службе 19511952
Претходник Хризостом Војиновић
Насљедник Сава Вуковић
Лични подаци
Световно име Хранислав Ђорић
Датум рођења 19. август 1899.
Мјесто рођења Јошаничка бања
Држава рођења Застава Србије Краљевина Србија
Датум смрти 27. август 1991.
Мјесто смрти Београд
Држава смрти Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ

Патријарх српски Герман (световно име Хранислав Ђорић; Јошаничка Бања, 19. август 1899Београд, 27. август 1991) је био 43. врховни поглавар Српске православне цркве у периоду 19581990. Одлуком Сабора Српске православне цркве, једини је за живота умировљени патријарх.

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Герман.

Биографија[уреди]

Рођен је 19. августа 1899. у Јошаничкој Бањи[1] од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера) и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију, у Београду и Сремским Карловцима 1921. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године).

У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем и поставио га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Из здравстевних разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938, постављен је за референта Светог архијерејског синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман.

Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије уз учешће епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија.

Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода, коју је вршио све до избора за епископа жичког 1956. У исто време, уређивао је „Гласник“, службени лист Српске православне цркве.

На заседању Светог архијерејског синода 1952. године изабран је за епископа будимског. После смрти епископа жичког Николаја, 1956, епископ Герман изабран је за епископа жичког.

На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958.[1]

Био је 32 године патријарх Српске православне цркве, од 1958. до 1990.

Док је био на челу СПЦ иако у тешким околностима успео је много тога да спаси и сачува. За време његово манастир Жича, кога су Немци били готово потпуно разорили за време рата, обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. веку, када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови СПЦ у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских Завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-их дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно осликан Храм Св. арханђела Гаврила код „Звездиног стадиона“. Милић од Мачве је по његовом благослову осликао вождовачку Цркву Светог цара Константина и царице Јелене чије фреске представљају ремек-дело сликарства. У његово време је дошло до раскола Српске православне цркве у Америци[1], који је у међувремену изглађен, и до раскола у Македонији који још увек траје.

Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња Храма Светог Саве у Београду — после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. Забележено је да је 88 пута патријарх Герман подносио молбу и водио разговоре са разним инстанцама власти, док се није изборио за наставак градње, после 26 година своје службе. Изградња Храма је поново почела 12. маја 1985. и том приликом је одслужена архијерејска литургија и постављена повеља.

Веома се трудио на отварању богословије и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки.

Када је 1989. године сломио кук био је то почетак болести која је трајала до краја његовог живота. Патријарх Герман је умировљен 30. новембра 1990. године одлуком Сабора Српске правлославне цркве због дуготрајне тешке болести која је потврђена стручним налазом Конзилијума лекара Војномедицинске академије, да бих након тога архијереји су донели одлуку да бирају новог патријарха.[2] Преминуо је 27. августа 1991. и сахрањен је унутар Цркве Светог Марка у Београду.

Због наводне блискости са комунистичким режимом, неки су га звали црвени патријарх.[3]. Током владавине патријарха Германа промењена је процедура избора патријарха и уведен је такозвани апостолски принцип[3], по коме епископи на сабору бирају тројицу кандидата, а затим се жребом (извлачењем) одлучује који ће од њих бити нови патријарх.

Његов наследник на патријаршијском трону је био патријарх Павле, дотадашњи епископ рашко-призренски.

О животу патријарха Германа је доста писано, а најдетаљније Милан Д. Јанковић у књизи Патријарх српски Герман у животу и борби за Спомен-храм и Вељко Ђурић Мишина у књизи Гер­ман Ђо­рић : Па­три­јарх у обез­бо­же­ном вре­ме­ну, 1-2.

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Хризостом Војиновић
викарни епископ моравички
19511952.
Наследник:
Сава Вуковић
Претходник:
Хризостом Војиновић
епископ будимски
19521956.
Наследник:
Арсеније Брадваревић
Претходник:
Николај Велимировић
епископ жички
19561958.
Наследник:
Василије Костић
Претходник:
Викентије
патријарх српски
19581990.
Наследник:
Павле
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}