Патријарх српски Мојсије I
| Патријарх српски Мојсије I | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1665. |
| Место рођења | Трговиште (Стари Рас), Османско царство |
| Датум смрти | 13. април 1726. (60/61 год.) |
| Место смрти | Пећ, Османско царство |
| Ахиепископ пећки и патријарх српски | |
| Године | (1712–1725) |
| Претходник | Атанасије I |
| Наследник | Арсеније IV |
| Митрополит рашки | |
| Године | (1704–1712) |
Мојсије I (световно Рајовић или Рајић) био је архиепископ пећки и патријарх српски од 1712. до 1725. године.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је око 1665. године у Трговишту (Стари Рас). Замонашио се у манастиру Милешеви. 1704. године изабран је за митрополита рашког и хиротонисан од стране српског патријарха Калиника I.
Након смрти патријарха Атанасија I, изабран је 1712. године за новог архиепископа пећког и патријарха српског. Српска патријаршија је у то време била у тешком материјалном положају, те је био присиљен да се често обраћа карловачким митрополитима за финансијску помоћ. На народно-црквеном сабору у Карловцима 1713. године одлучено је да Пећка патријаршија има у Карловачкој митрополији једног свог сталног повереника, који ће купити добровољне прилоге по свим епархијама аустроугарских Срба у корист пећке патријаршије. Пошто је сазнао за ову одлуку патријарх Мојсије је у Карловце послао свога протосинђела Гаврила који је водио бригу око скупљања прилога за Пећку патријаршију. Међутим, ови прилози нису били довољни да подмире потребе у Пећи, Срби из Хабзбуршке монархије помагали су Патријаршији српској и на тај начин што су јој остављали тестаментом одређене суме новца. Познате су у историји и „пећке кутије” које су постављане по градовима Карловачке митрополије у које се скупљао прилог за осиромашену пећку цркву. Ове кутије су постојале све до доласка патријарха Арсенија IV.
Патријарх Мојсије се бринуо и за остале српске светиње. Тако 5. јуна 1720. године препоручује хиландарске монахе Партенија и Макарија митрополиту карловачком Викентију, који су дошли у Карловачку митрополију ради сакупљања прилога за манастир Хиландар.
Познато је да је патријарх Мојсије водио бригу и око израде иконостаса за манастир Студеницу, који је финансирао карловачки митрополит Вићентије (Јовановић). Ишао је у Нови Пазар 1722. године да моли турске власти да не руше Ђурђеве Ступове да би сазидали град. Поред тога био је веома ревностан у обиласку своје пастве у Босни, Херцеговини, Далмацији и Самокову. Посебно је важна његова посета Далмацији, где је положај православних Срба био веома тежак. Његовим поздравом од 18. априла 1714. године из манастира Драговића, упућен епископу Саватију, каваљерима, сердарима, харамбашама и хришћанима уопште, далматински Срби су добили снагу да бране своју угрожену православну веру. Приликом своје посете Грбаљској жупи 1719. Године, патријарх Мојсије извршио је три епископске хиротоније.
У време патријарха Мојсија вођен је рат између Аустрије и Млетачке републике против Турске 1716-1718. Турска је поражена код Петроварадина и изгубила је важне области: Банат, југоисточни Срем, северну Србију од Западне Мораве, у Босни област на десној обали Уне и Саве. Од Пећке патријаршије су Карловачкој митрополији припојене епархије: Београдско-сремска, Ваљевска, Темишварска, и Вршачка. Тада је Београдска митрополија оформљена као аутономна црквена организација, независна од Карловачке митрополије, због чега је дошло до сукоба између карловачког митрополита Викентија (Поповића) и београдског митрополита Мојсија (Петровића). Патријарх Мојсије је измирио завађене митрополите и у својој грамати од 15. августа 1721. одредио да се после смрти митрополита Викентија споје обе митрополије у једну. До формалног спајања обе митрополије није дошло због аустријских власти које то нису дозволиле, њихово спајање је било у личности митрополита Мојсија Петровића који је од 1725. управљао обема митрополијама.
Забележено је и то да је успео да осујети намеру грчког калуђера Тимотија, који је од Турака успео да купи пећки трон, да на њега и ступи. То је учинио уз помоћ Цариградске патријаршије.[2]
Патријарх Мојсије је умро 13. априла 1726. године у Пећи.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Вуковић 1996, стр. 332-333.
- ^ „Српска Православна Црква - Митрополија Дабробосанска”. www.mitropolijadabrobosanska.org. Приступљено 2023-01-31.
Литература[уреди | уреди извор]
- Вуковић, Сава (2004). „Атанасије І”. Српски биографски речник. 1. Нови Сад: Матица српска. стр. 294.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Београд: Евро.
- Грујић, Радослав (1913). „Писма пећских патријараха из другог и трећег деценија XVIII-тог века”. Споменик СКА. 51: 105—134.
- Грујић, Радослав (1931). „Пећки патријарси и карловачки митрополити у 18 веку”. Гласник Историског друштва у Новом Саду. 4: 13—34, 224—240.
- Руварац, Иларион (1900). „Повеља патријарха Мојсеја дана рашком митрополиту Арсенију Јовановићу”. Споменик СКА. 38: 122.
- Руварац, Иларион (1901). Рашки епископи и митрополити. Београд: Српска краљевска академија.
- Самарџић, Радован (1986). „Српска црква у Турском царству 1690-1766”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 531—552.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Шулетић, Небојша (2018). „Мојсије Рајовић, српски патријарх”. Српски биографски речник. 7. Нови Сад: Матица српска. стр. 57—59.
- Šuletić, Nebojša (2021). „Usurpations of and Designated Successions to the Throne in the Serbian Patriarchate: The Case of Patriarch Moses Rajović (1712-24)” (PDF). Balcanica. 52: 47—67. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 02. 2022. г. Приступљено 17. 02. 2022.
- Шулетић, Небојша (2021). „Именовања пећких патријараха (1691-1766)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 104: 51—71.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
