Патријарх српски Варнава

Из Википедије, слободне енциклопедије
Патријарх српски
Варнава
BASA 1318K-1-5896 Serbian patriarch Varnava-Belgrade,14Dec1932.jpg
Основне информације
Помјесна црква Српска православна црква
Епархија Архиепископија београдско-карловачка
Архијерејски чин Патријарх
Титула Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
Начин обраћања Његова светост
Држава Југославија
Сједиште Београд
Године службе од 12. априла 1930. до 23. јула 1937.
Претходник Патријарх српски Димитрије
Насљедник Патријарх српски Гаврило
Претходна епархија митрополит скопски
Године службе 19201930.
Претходник -
Насљедник Јосиф Цвијовић
Претходна епархија епископ велешко-дебарски
Године службе 19101920.
Претходник -
Насљедник -
Лични подаци
Световно име Петар Росић
Датум рођења 10. септембар 1880.
Мјесто рођења Пљевља
Држава рођења Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 23. јул 1937.
Мјесто смрти Београд
Држава смрти Застава Краљевине Југославије КЈУГ
Патријарх Варнава Росић (1880 — 1937)

Патријарх српски Варнава (световно Петар Росић; Пљевља, 29. август/10. септембар 1880Београд, 23. јул 1937) је био 40. патријарх Српске православне цркве.

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Варнава.

Биографија[уреди]

Рођен у Пљевљима (Стара Херцеговина ) данашњa Црна Гора , 29. августа/10. септембра 1880. године од оца Ђорђа и мајке Крсмане рођене Пејатовић. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Затим је 1905. године завршио Духовну академију у Петрограду, Русија. Од ректора академије, епископа Сергија, примио је монашки чин 30. априла 1905. године, чин јерођакона 6. маја и јеромонаха 6. јуна 1905. године.

У другој половини 1905. године Варнава је отпутовао у Истанбул где је примио дужност свештеника при српском посланству. У то време писао је у „Цариградском гласнику“, једином часопису на српском језику у Турском царству, управљао српском школом и сарађивао са Цариградском патријаршијом. Године 1910. Цариградска патријаршија га је изабрала за епископа Дебарско-велешке епархије, са титулом главинички. Хиротонисан је 10. априла 1910. године у патријаршијском храму Светог великомученика Георгија.

За време турске управе у Старој Србији митрополит је стекао нарочитих заслуга на буђењу и јачању српске националне свести у борби с бугарском и грчком пропагандом. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, а нарочито по одласку егзархијских епископа (1913.), Варнава је управљао и Битољском и Охридском епархијом, као и једним делом Струмичке епархије, где је уредио целу Српску цркву у јужним крајевима проширене државе. У Првом светском рату је морао да напусти Јужну Србију, где је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф. После рата, по жељи српске владе, је отишао је у Русију, у дипломатску мисију. Када је 1920. успостављена јединствена Српска патријаршија, Варнава је 17. новембра 1920. изабран за митрополита скопског. За патријарха Српске православне цркве изабран је 12. априла 1930. године.

Варнава Росић постао је у тридесетој години живота епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930. до 1937. године.

Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: „Нисам довољно послушан да бих био заповедник“, па је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву учинити сервилним слугом државе. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве и строгим правилима устројио СПЦ на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.

У његово време активиран је црквени живот, тако да је почела градња многих храмова, па је његовом иницијативом започета и изградња храма Светог Саве на Врачару у Београду (највећег православног храма у употреби на свету). Такође је подигао на месту старе Београдске митрополије, нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку.

Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији.

Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године, у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у малом храму Светога Саве на Врачару. Ни до данас није потврђено, ни оповргнуто мишљење да је отрован[1] управо због свог непомирљивог става око конкордата.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Сава Вуковић: „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“, Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац, 1996. године; текст „Варнава (Росић) патријарх српски 1930—1937“, pp. 50–52. (COBISS)

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
'
епископ велешко-дебарски
19101920.
Наследник:
'
Претходник:
митрополит скопски
19201930.
Наследник:
Јосиф Цвијовић
Претходник:
Димитрије
патријарх српски
19301937.
Наследник:
Гаврило
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}