Патријарх српски Павле

Из Википедије, слободне енциклопедије
Патријарх српски
Павле
Patrijarh Pavle.jpg
Основне информације
Помјесна црква Српска православна црква
Архиепископија Архиепископија београдско-карловачка
Архијерејски чин Патријарх
Титула Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
Начин обраћања Његова светост
Држава Југославија/Србија
Сједиште Београд
Године службе од 1. децембра 1990. до 15. новембра 2009.
Претходник Патријарх Герман
Насљедник Патријарх Иринеј
Претходна епархија Епархија рашко-призренска
Године службе 19571990.
Претходник Владимир Рајић
Насљедник Артемије Радосављевић
Лични подаци
Световно име Гојко Стојчевић
Датум рођења 11. септембар 1914.
Мјесто рођења Кућанци
Држава рођења Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 15. новембар 2009.
Мјесто смрти Београд
Држава смрти Застава Србије Србија

Патријарх српски Павле (световно име Гојко Стојчевић; Кућанци, 11. септембар 1914Београд, 15. новембар 2009) је био 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Павле.

Биографија[уреди]

Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац у Славонији, тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској.

Детињство и школовање[уреди]

Рано је остао без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“ кад је дечаку било три године, иза њега су остала два сина Душан и Гојко. После тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријем очевом сестром. Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дете „врло слабачко“, тетка га је поштедела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Лето 1925. провео је у манастиру Ораховица припремајући се за одлазак на наставак школовања у Тузлу. У Тузли је завршио нижу гимназију у периоду између 1925. и 1929. године. За то време је становао код стрица у десеточланој сиромашној породици. У школи је био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика“, седео је у клупи са једним муслиманом и једним Хрватом. Веронауку му је предавао професор Димитрије Јанков који је једно време био и ректор богословије. Иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања био је богословија.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925—1929) завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву (1930—1936). У то време богословијом је управљао митрополит Петар Зимоњић. У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волео је да пева и у селу, па су га звали „пјевалица“. У Сарајеву је био члан друштва „Трезвена младеж“ које се борило против опијања и пушења, у градском одбору за све сарајевске средње школе било је пет чланова међу којима Гојко Стојчевић и Миодраг Миловановић. У то време становао је у интернату богословије. До 1936. његов брат Душан је постао обућар и оженио се, а Гојко је лета проводио код тетке на селу бавећи се пољопривредним пословима.

У Београд је дошао 1936. године, где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други светски рат.

Рат, монашки живот[уреди]

Почетком рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастире где је провео следеће две године рата. У то време његовог брата Душана убиле су усташе.

Током 1944. запослио се као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне у Бањи Ковиљачи. Када је децу изводио на реку један дечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболео „на плућима“ и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Отишао је тада у манастир Вујан где је живео неко време изолован од осталих монаха и успео је да се излечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем.[1][2] Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење где је био игуман Јулијан Кнежевић. Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао завршен Богословски факултет. Међу искушеницима је био и Милисав, касније архимандрит Јован Радосављевић. Гојко је за свога духовника изабрао јеромонаха Макарија Миловановића, старешину женског манастира Јовање. Макарије је тада био стар монах, водио је строг подвижнички живот и био аскета. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. Замонашио га је његов духовник Макарије. Убрзо се замонашио и Милисав који је за свог духовника изабрао Павла. Од 1949. до 1955. године био је у монашком братству манастира Раче, где су прешли још неки монаси из Благовештења. Школску 1950/51. годину провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Одлуку Синода да га пошаље у Атину, у манастир Рачу му је донео професор прота Стева Димитријевић.

Епископ рашко-призренски[уреди]

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, Призренска богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Призрена у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извештаје Севтом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији. На аутобуској станици у Призрену физички га је напао један Албанац, а било је и других вербалних и физичких напада.[3]

По својој епархији је углавном ишао пешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Где није могао пешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто, касније је епархија имала један „варбург“.[4]

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Патријарх српски[уреди]

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха, Германа, због његове дуготрајне тешке болести на предлог лекарског Конзилијума Војномедицинске академије које су потрвђене стручним налазом.[5] Павлово име нашло се на листи кандидата у деветом кругу гласања. Довољан број гласова за улазак на листу кандидата у првом кругу добили су епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан, а тек у деветом кругу „цензус“ је прешао и епископ рашко-призренски Павле. После тога, по тзв. апостолском начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит троношки Антоније Ђурђевић их је промешао и потом извукао коверат са именом патријарха. Најстарији присутни великодостојник митрополит сарајевски Владислав отворио је коверат и прочитао име. Митрополит Владислав је био патријархов школски друг из богословије у Сарајеву, а архимандрит Антоније заједно са њим сабрат манастира Раче. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:

Викицитати „Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.“
({{{2}}})
Патријарх Павле у манастиру Вољавча 2005.

Касније је о том избору за патријарха рекао „нисам очекивао, још мање желео“. У манастиру Пећка патријаршија устоличен је 22. маја 1994. године, у трон пећких патријарха.

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављивао је студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приредио је допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма (Новог завета), чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време мандата патријарха Павла обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве Православље Прес.

Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметности и конзервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава веронауке је враћена у школе (2002), као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.[6]

Имао је значајну улогу у превазилажењу раскола митрополије новограчаничке у Америци који је трајао више деценија. Путовао је у Америку више пута (1992, 1996, 1998, 1999 и 2001) и у Аустралију (2004).[7]

Патријарх Павле освећује православну цркву у Љубљани 2005.

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. По Београду је ишао градским превозом или пешке. Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.[8]

На Савиндан 1997. предводио је у Београду литију која је прошла кроз кордон полиције у Коларчевој улици. То је било у време демонстрација после локалних избора из новембра 1996. године.[9] Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски[тражи се извор од 01. 2010.].

Патријарх Павле у посети манастиру Грачаница.

Његов духовник и исповедник свештенства архиепископије београдско-карловачке више година био је протојереј-ставрофор Миодраг Миловановић,[10] школски друг из богословије у Сарајеву, који је гостовао у емисији „Агапе“ на Студију Б 15. новембра 2009. и причао о патријарху Павлу. Шеф патријарховог кабинета био је Момир Лечић.[11]

Дана 8. децембра 2005. примљен је на лечење у Војномедицинску академију због повреде кука приликом пада у својим одајама. Убрзо се опоравио од ове повреде и вратио у Патријаршију. Пред Васкрс 2006. се опекао врелом водом приликом купања, па је поново отишао на ВМА где је дочекао овај празник, убрзо се опоравио и вратио својим обавезама у Патријаршији.[12]

Примљен је на лечење на Војномедицинску академију у Београду 13. новембра 2007. године веома исцрпљен и са јаком упалом плућа.[13] Ту је провео две године на опоравку и лечењу, до своје смрти.[14]

Смрт и сахрана[уреди]

Гроб у манастиру Раковица.

Патријарх српски господин Павле је преминуо у Београду на Војномедицинској академији после дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. године око 10.45 часова[15][16]. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну.[13] Влада Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост у Србији (16, 17 и 18. новембар 2009), а дан сахране 19. новембар био је дан жалости у Београду, Републици Српској и у дистрикту Брчко. Од недеље 15. новембра до четвртка 19. новембра тело патријарха Павла налазило се у Саборној цркви где су непрестано читане молитве и где су верници долазили да му одају почаст. У недељу 15. новембра око 22 сата колона испред Саборне цркве била је дужа од километра[17], слично је било и наредних дана када се ред испред Саборне цркве простирао улицом краља Петра и кнез Михаиловом до палате „Албанија“.[18]

Патријарх је, према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен у манастиру Раковица. Датум сахране био је четвртак 19. новембар 2009. године.[19] Тог дана заупокојена литургија била је у Саборној цркви са почетком у 7 сати и 30 минута и служили су је патријарх васељенски Вартоломеј и чувар патријаршијског трона митрополит Амфилохије заједно са осталим владикама и свештеницима. После тога литија са патријарховим телом је кренула према храму Светог Саве где је одржано опело у 11 сати. Према процени полиције у литији и на опелу било је присутно око 600.000 људи.[20] Осим патријарха Вартоломеја и митрополита Амфилохија, присутнима на опелу се обратио и председник Србије Борис Тадић. Био је присутан већи број црквених поглавара и делегација, а од православних поглавара осим васељенског патријарха били су: румунски патријарх Данило, албански архиепископ Анастасије, чешки и словачки Христифор, уместо руског патријарха Кирила дошла је делегација на челу са митрополитом минским Филаретом[21], а био је присутан и архиепископ непризнате Македонске православне цркве — Охридске архиепископије, Стефан. После опела поворка је кренула према манастиру Раковица где је патријарх сахрањен око 13.50 часова, у манастирском дворишту поред патријарха Димитрија.[22] Радио телевизија Србије је четири и по сата директно преносила литургију, литију и опело на свом првом програму. Сахрана у манастиру Раковица била је без присуства камера пред око хиљаду људи којима се обратио митрополит мински Филарет.[23] Патријархова жеља је била да се на сахрану не доносе венци, него да се уместо тога да прилог за изградњу храма Светог Саве.[24]

На опелу је митрополит Амфилохије цитирао његове речи:

Викицитати „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.“
({{{2}}})

Одликовања[уреди]

Патријарх Павле је добио бројна одликовања.

Занимљивости[уреди]

Патријарх Павле није раније узимао учешће у гласању, односно није излазио на изборе (локалне, председничке и парламентарне), али је поводом референдума о новом уставу Републике Србије 2006. телевизијским обраћањем грађане позвао да (гласањем) испуне своју „најсветију дужност“ и сâм изашао да гласа.[27]

Умео је да се нашали и сачуван је велики број анегдота из његовог живота.[28][29]

Поводом 100 година од рођења у Србији је 2014. године објављена поштанска марка са његовим ликом.[30]

Референце[уреди]

  1. ^ „Вујански крст патријарха Павла („Православље“ број 901)“. Pravoslavlje.spc.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  2. ^ Vesna Trtović (15. 10. 2009.). „Туга у српској Светој гори („Прес“, 16. новембар 2009)“ (на ((sr))). Pressonline.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  3. ^ D. Z. - M. M.. „Косовске године посуте трњем („Вечерње новости“, 18. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  4. ^ „Немојте нам одмоћи, тиме ћете помоћи („Вечерње новости“, 17. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  5. ^ Изабран нови Патријарх, Приступљено 4. 5. 2014.
  6. ^ „Историјат Православног богословског факултета Универзитета у Београду | Српска Православна црква [Званични сајт]“. Spc.rs Приступљено 24. 06. 2010.. 
  7. ^ http://www.novosti.rs/upload/images/2009/11nov/1611/11_16-Pavle-put.jpg
  8. ^ „Аскетски живот светог човека („Прес“, 16. новембар 2009)“ (на ((sr))). Pressonline.rs. 26. 3. 2012. Приступљено 27. 4. 2012.. 
  9. ^ „Поуке патријарха Павла Србима и свим људима („Прес“, 16. новембар 2009)“ (на ((sr))). Pressonline.rs. 26. 3. 2012. Приступљено 27. 4. 2012.. 
  10. ^ Он је исповедао патријарха („Курир“, 17. новембар 2009)
  11. ^ „Dnevni list Danas | Društvo | Bog intervenisao prilikom patrijarhovog izbora“. Danas.rs. 18. 11. 2009. Приступљено 24. 06. 2010.. 
  12. ^ „Животом сведочио јеванђеље („Политика“, 16. новембар 2009)“. Politika.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  13. ^ а б D. Isailović (15. 10. 2009.). „Преминуо у сну („Прес“, 16. новембар 2009.)“ (на ((sr))). Pressonline.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  14. ^ Д. Давидов-Кесар (17. 11. 2009.). „Како је патријарх провео две године на ВМА („Политика“, 17. новембар 2009)“. Politika.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  15. ^ „Преминуо патријарх Павле („Политика“)“. Politika.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  16. ^ V. N.. „Преминуо патријарх Павле („Вечерње новости“, 15. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  17. ^ (J. D. - Lj. R.) (16. 10. 2009.). „Срби жале патријарха („Прес“, 16. новембар 2009)“ (на ((sr))). Pressonline.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  18. ^ Ekipa "Novosti". „Мали смо пред тобом („Вечерње новости“, 18. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  19. ^ Танјуг. „Сахрана патријарха у четвртак у 13 часова („Политика“, 16. новембар 2009)“. Politika.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  20. ^ „Сахрањен патријарх Павле („Политка“, 20. новембар 2009)“. Politika.rs. 20. 11. 2009. Приступљено 27. 4. 2012.. 
  21. ^ Ekipa ”NOVOSTI”. „Патријарх Павле сахрањен („Вечерње новости“, 19. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  22. ^ „Вечна кућа под чемпресом („Политика, 17. новембар 2009“)“. Politika.rs. 17. 11. 2009. Приступљено 27. 4. 2012.. 
  23. ^ D. Luković (19. 10. 2009.). „Сахрањен патријарх Павле („Прес“, 20. новембар 2009)“ (на ((sr))). Pressonline.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  24. ^ Novosti online. „Испраћај у четвртак („Вечерње новости“, 16. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.. 
  25. ^ Прослављена слава Карађорђевића, Приступљено 14. 12. 2007.
  26. ^ Преминуо патријарх Павле. Б92, 15. новембар 2009., Приступљено 15. 11. 2009.
  27. ^ Између цркве и политике („Прес“, 16. новембар 2009), Приступљено 14. 4. 2013.
  28. ^ Велики шаљивџија („Прес“, 16. новембар 2009.), Приступљено 14. 4. 2013.
  29. ^ Тихи одлазак духовног вође („Блиц“, 16. новембар 2009.), Приступљено 14. 4. 2013.
  30. ^ Поштанска марка поводом 100-годишњице Патријарха Павла (СПЦ, 15. август 2014)

Литература[уреди]

  • Радмила Радић: „Патријарх Павле — биографија“, Новости, Танјуг, Београд, 2005. године, ISBN 86-7446-090-9
  • документарни филм „Живот по јеванђељу“, производња РТС

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :



Претходник:
Владимир
епископ рашко-призенски
19571990.
Наследник:
Артемије
Претходник:
Герман
патријарх српски
19902009.
Наследник:
Иринеј
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}