Битка код Варне

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Варне
Део крсташких ратова против Османлија
Слика Јана Матејка из 1879.
Слика Јана Матејка из 1879.
Време: 10.11.1444.
Локација: Варна на обали Црног мора
Резултат: Одлучна Отоманска победа
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Отоманска империја
Краљевина Пољска
Краљевина Мађарска
Заповедници
Мурат II
Владислав III Јагело
Јанош Хуњади
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
~ 60.000[1][2] 20.000[2]
Губици
непознати
непознати
{{{подаци}}}

Битка код Варне се одиграла 10.11.1444. године између отоманских снага предвођених Муратом II (14211451) и удружене крсташке војске коју су махом чиниле снаге краљевина Мађарске и Пољске предвођене Јаношем Хуњадијем и краљем Владиславом III Јагелом (краљ Пољске 14341444, краљ Мађарске 14401444) и представља последњи велики покушај да се Османлије протерају са Балкана. Завршена је одлучном победом Османлија, а током борби су живот изгубили краљ Владислав и папски легат кардинал Јулијан Ћезарини. Сматра се да је једна од последица крсташког пораза био и коначни пад Цариграда 29.05.1453. године[тражи се извор од 12. 2009.].

Битка је дошла као последица војних победа над Османлијама почетком четврте деценије XV века. Прво је одбрањен Београд 1440. године, потом је Хуњади 1441. и 1442. године остварио победе у Србији и Трансилванији, да би током 1443. и 1444. године у тзв. Дугој војни крсташи допрли до Софије сузбивши Османлије, што је довело до закључивања Сегединског мира (заснованог на преговорима из Хадријанопоља) у јулу 1444. године којим је склопљено примирје на десет година и обновљена је српска деспотовина на чијем челу се поново нашао деспот Ђурађ Бранковић (14271456). На инсистирање папе Евгенија IV (14311447) и његовог легата кардинала Ћезаринија, Владислав III и Хуњади су одбацили мировни уговор и покренули војску ка византијској Варни у којој је требало да се састану са млетачким бродовима који су блокадом Дарданела и Босфора требали да спрече отоманске снаге из Азије да пређу у Европу. Српски деспот није учествовао у новом походу задовољан обновом своје државе сматрајући да је Сегединским миром постигнут максимум против Османлија, док крсташи истовремено нису могли и да рачунају на део крсташких снага из претходног похода који се након склапања Сегединског мира вратио својим кућама у западној Европи. Истовремено је и морејски деспот Константин Драгаш (морејски деспот 14281449, царски регент 14231424. и 14371440, цар 14491453) прешао Коринтски земљоуз и започео продор ка централној Грчкој, а дошло је и до других антиотоманских покрета на Балкану.

Међутим хришћанска флота није успела да спречи прелазак Муратових снага и око 60.000 Османлија је 10.11. код Варне напало крсташку војску, коју су, према проценама, бројчано надмашивали око три пута[2]. Без обзира на бројчану надмоћ Османлија, чињеницу да је скоро целокупна крсташка војска била састављена од коњаника оклопника и рану Ћезаринијеву погибију, крсташи су успешно започели битку и толико су сузбили Отоманске снаге да је битка чак и Мурату изгледала изгубљено и он се одлучио да напусти бојиште. Потиснуте су анадолијске трупе под вођством Караџа беја и румелијска коњица под вођством Сихабедин паше, тако да је на самом бојишту практично остао само султан са јаничарима. У тој фази борбе дошло је до преломног тренутка у коме је двадесетогодишњи краљ Владислав одлучио да се укључи у борбу, пошто је до тада по Хуњадијевој препоруци пасивно стајао у позадини, док је он потискивао крила османлијске војске. Он је са око 500 својих пољских витезова јурнуо ка отоманском центру, на коме се налазио Мурат који је практично кренуо да се повлачи, са циљем да зароби или убије самог султана. Током борби са јаничарима, краљ је оборен са коња и одрубљена му је глава, после чега је његове трупе захватила паника коју су искористили јаничари којима је у помоћ притекла и њихова коњица коју је Хуњади претходно потиснуо са бојишта. Сам Јанош је покушао да спасе краљево тело, али у томе није успео, после чега је окупио остатке трупа и са њима се повукао преко Дунава.

Последице битке по хришћанске државе на Балканском полуострву биле су поражавајуће. Хуњадија је на повратку у Мађарску током проласка кроз Влашку заробио Влад II Дракул (прва владавина 14361442, друга владавина 14431447) због пљачкања која су током пута ка Варни његове трупе починиле по Влашкој[3] и пустио га је тек након што је добио висок откуп, а слична судбина ће Јаноша задесити и четири године касније када се после пораза на Косову буде повлачио кроз српску деспотовину. Владиславова погибија је поново отворила питање коме припада краљевска круна у Мађарској и покренула сукоб са Фридрихом III (немачки краљ 14401493, свети римски цар 14521493) око Владислава V Посмрчета (14401457).Византијском цару Јовану VIII (савладар 14211425, цар 14251448), који је опремио две лађе за помоћ блокаде Босфора и Дарданела иако је био отомански вазал, је после тешког пораза крсташа остало само да старом султану честита на великој победи, а сви успеси које је његов брат деспот Константин Драгаш постигао у Ахаји и Тесалији, анулирани су већ у зиму 1446. године рушењем Хексамилеона и пустошењем северног Пелопонеза.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Turnbull, Stephen, „The Ottoman Empire: 1326-1699“, Osprey Publishing, pp. 34 "„Хуњади је одабрао јак положај између краја мочваре и обале залива. Извидници су донели информације да су Отоманске снаге удаљене једва 4.000 стопа и да броје најмање 60.000 људи.“"
  2. ^ а б в Setton, Kenneth Mayer, „The Papacy and the Levant, (1204-1571) Vol.2: The Fifteenth Century“, pp. 90 "„У том тренутку Отоманска војска је бројала 60.000 људи (вероватно нисам Мурат није знао коликим људством располаже) надмашујући бројчано Хришћане за три према један.“"
  3. ^ Colin Imber, „The Crusade of Varna, 1443-45“ 2006. ISBN 978-0-7546-0144-9. (увод (пдф)) ((en))

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Битка код Варне