Јован VIII Палеолог

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јован VIII Палеолог

Palaio.jpg

Датум рођења 18. децембар 1392.
Место рођења Цариград (Византијско царство)
Датум смрти 31. октобар 1448.
Место смрти Цариград (Византијско царство)
Порекло и породица
Отац Манојло II Палеолог
Мајка Јелена Драгаш

Јован VIII Палеолог (грч. Ίωάννης Η' Παλαιολόγος; Цариград, 18. децембар 1392. — Цариград, 31. октобар 1448.) је био претпоследњи византијски цар и владао је од 1425. до 1448. године.

Био је син и наследник цара Манојла II и Јелене Драгаш. Покушао је да спасе Византију од турског освајача, тражећи ослонца код папе и на Западу (Фирентинска унија, 1439. у време патријарха Јосифа II), али сви ти покушаји су били узалудни. Наследио га је брат Константин XI Палеолог Драгаш.

Женио се три пута, трећа жена је била Марија Велика Комнина Палеологина.

Младост[уреди]

У марту 1416., по жељи свог оца, постао је морејски деспот и помоћник свом брату Теодору у деспотовању. Јован је објавио рат латинској кнежевини Ахаји. Кнез Центурионе Захарија је изгубио највећи део својих поседа, само је интервенција Млетачке републике спасила Ахају.

Очев савладар[уреди]

Манојло II и Јелена Драгаш са децом.

Јован је 19. јануара 1421. године крунисан за очевог савладара, док му се отац повукао са политичке сцене и замонашио.

Јован је искористио смрт турског султана и као кандидата за престо истакао свог кандидата Мустафу, брата претходног султана, због његових обећања. У борби за престо Мустафа се хтео, сем на Грке, ослонити и на Србе и упутио је с тога једно посланство у Србију. Али деспот не хтеде да уђе с њима ни у какве преговоре. Без те јаче помоћи Мустафа се није могао одржати и заглавио је у Једрену 1422. год.

Кад се нови султан Мурат II утврдио на престолу одлучио је, да се освети Ромејима што су помагали његова противкандидата. Пун младићке нестрпљивости, он већ 8. јуна исте године опседа Цариград. Током ове опсаде, Турци су, пролећа 1423. године, провалили у Мореју и целу је опустошили, а уништили су и бедем Хексамилеон, који је Јованов отац Манојло обновио уз велики труд. Јован је тражио помоћ на све стране нудио је чак и унију папи. Одазваше му се, ипак, само Млечани, који су 14. септембра 1423. примили Солун, који им се беше сам понудио. Пад Цариграда, ипак, нису спречили Млечани, него побуна султановог најмлађег брата Мустафе. Ова одбрана престолнице била је уједно и последња. Султан је натерао Јована да под скупу цену харачке обавезе моли и, 1424. године, добије мир.

Цар[уреди]

Долазак на престо[уреди]

Друштвено и телесно сломљен, остарели цар Манојло II Палеолог умире 21. јула 1425. године, као монах Матија. Сада нови василеус и аутократ Ромеја постаде Јован. Преосталим су деловима Византијског царства на Мраморном мору и Пелопонезу управљала су његова браћа као самостални владари. Раскомадано и ослабљено Царство било је привредно и финансијски потпуно уништено. Већ су се за време Манојла златници ковали веома ретко, а за време Јована византијско ковање златника потпуно замире и фактички се прелази на сребрну валуту. Једина светла тачка у византијском развоју остаје Мореја, коју су делили три царева брата: Теодор Константин и Тома. Ова деспотовина је и поред страшног турског упада 1423. године односила победе над суседним латинским државицама.

Деспотовина Мореја[уреди]

Латински гроф Карло Токо одлучио је попустити и склопио је споразум са Јованом, за чијег је брата Константина, удао своју нећаку. После његове погибије у боју са Ромејима, 1427. године, Константин је, пошто је, тим браком, имао право на Карлову територију, 1428. године, добио његове територије на Мореји.

Затим је Константин 1430. године, након дуже опсаде ушао у Патрас и две године касније је латинска Кнежевина Ахаја завршила свој живот. Уз изузетак млетачких колонија Корона и Модона на југозападу и Науплије и Аргоса на Истоку, цели Пелопонез је био под влашћу Ромеја. Тако се завршила борба Ромеја и Франака, која је трајала још од времена цара Михајла VIII Палеолога. За ову победу најзаслужнији је био царев брат Константин. Супротност између клонулог византијског средишта и експанзионистичке јужне провинције сада је дошла до изражаја још јаче него за Јованова претходника.

Турска освајања[уреди]

Портрет цара Јована Палеолога.

Турски султан Мурат II (1421-1451) предузе напад против Византије.

Он опседе Солун, пошто је био не задовољан што је у њему, од лета 1423., владао Јованов млађи брат, деспот Андроник, под врховном влашћу Млетачке републике. У граду је због опсаде избила глад, па је Андроник морао плаћати 100 000 аспри годишње. Андроник је покушао преговорима да спаси град, али данак је подигнут на 150 000, а касније на 300 000 аспри. Ово преговарање и цењкање је било узалудно, јер се 29. марта 1430. године султан појавио пред градом са помоћним одредима српског деспотовића и после краће борбе, освојио је град. С падом Солуна у турске руке је пао силан плен. Нарочито је било много робља, које се продавало по врло ниским ценама. Тако је, на пр., продато 14 калуђера за 100 златних флорина. С одобрењем Турака деспот је откупио много робље, које је добрим делом долазило у Србију и налазило заштите код деспотице Јерине и њеног брата Томе Кантакузина. У српским редовима није било радо гледано то окупљање Грка на српском двору и јачање њихова утицаја. Али, Србија је постала природан збег интелектуалних радника из пропалих хришћанских држава, и њен двор, као и двор влашких господара, био је врло дарежљив према бегунцима из Бугарске, Грчке и Албаније.

После узимања Солуна почело је турско освајање Епира и Албаније. Једна султанова војска, коју је водио Иса-бег, а у којој се налазио и српски деспотовић Гргур, напала је Албанију. Турци су четири града порушили, а у два су увели своје посаде; Ивана Кастариота, господара Албаније, сама оставили су као свог вазала. Вероватно по жељи српског деспотовића упали су Турци и на млетачко подручје, ударајући, нарочито, за казну, на област Гојчина Црнојевића и Тануша Дукађина и пленећи све до Скадра. У Дању је остављен Турчин као заповедник града. Један дубровачки извештај од 3. јуна 1430. казује, да се Гргур после тога вратио у Србију награђен "довољно" од султана.

Мореја је већ била опљачкана (1423. г.); сам султан упаде у Босну и Арбанију, а влашком кнезу наметну данак. Грчко царство, на издисају, обухватало је осим Цариграда и оближњег предела до Деркона и Силимврије (Силиври) само још неколико области расутих по приморју, Анхијал, Месимврију, Атос и Пелопонез који, скоро потпуно повраћен од Латина, постаде тада нека врста средишта грчке народности, али и то је све касније изгубљено.

Цариград, неосвојива тврђава, једини остаде и изгледало је да он сам за себе сачињава цело царство.

Односи са Србијом[уреди]

Са Србијом цар је одржавао срдачне односе. Спајала их је не само заједничка судбина према Турцима, него и родбинске везе. Сматрајући чин деспота као признање византиског двора, које мора бити нарочито наглашено и према његовој личности, српски деспот Ђурађ је водио преговоре о том у Цариграду. У зиму 1434/5. донео му је посебан изасланик цара Јована VIII, Ђорђе Филантропин, знаке и признање деспотског достојанства. У старије време цариградски двор могао би из овог акта изводити далекосежније закључке; у ово доба и он је сам био свестан да то не иде даље од љубазности двају угрожених дворова, који су тражили више узајамног додира.

У односу према Византији, с којом је имао и породичних и привредних веза, деспот се трудио да буде не само исправан него и прави пријатељ. Цариградски бедеми носе на два места јасне помене о том, да је деспот својим средствима помагао обнављање цариградског зида, да би га оспособио за одбрану. Радио је то управо у оно време, кад је одбијао да суделује у мађарском походу, 1447/8. године. Ст. Новаковић је дао тачно објашњење за ту политику.

Викицитати „Не могавши наћи коначно спасење српске државе у савезима преко Дунава, који су у самом зачетку гризле свакојаке политичке болести, седи се деспот бацио на последњи бедем источног хришћанства. И он је помагао да се тај бедем утврђује без сумње не што је мислио да се може одбранити, него што је видео да је ту био почетак и да ће ту бити свршетак велике балканске драме.“
({{{2}}})

Верска политика[уреди]

Човек кога је нацртао Беноцо Гоцоли 1459. године, претпоставља се да је то цар Јован.

Причало се да је на самрти стари цар Манојло упозорио сина да се не завара идејом о унији; договор између Ромеја и Латинаније могућ, а унионистичким ће се настојањима још продубити раскол, али колико год је био снажан свеопшти византијски отпор према унији, у Цариграду је увек било утицајних кругова који су јој били склони и који су у тешким тренуцима видели спас у зближавању с Римом; на чело тих људи сада је стао цар Јован. Већ након опсаде Цариграда 1422. године, он је као престолонаследник отпутовао на западне дворове у потрази за помоћи, а од 1431. године текли су преговори који су за циљ имали склапање уније.

24. новембра 1437. год., беху, византијски цар Јован VIII, морејски деспот Димитрије и патријарх Јосиф, због турског притиска, предузели очајнички корак; отишли су са великом пратњом сачињеном од неколико митрополита и бројних епископа и игумана у Италију, да преговарају с папом о црквеној унији и да, у исто време, траже и помоћ западних хришћана за борбу против Турака. Јован је у Цариграду као регента поставио брата Константина, чиме се завршио сукоб између браће на Мореји.

Ови су стигли у италијански град Ферару пролећа 1438. године, где су 9. априла почели преговори. На тим преговорима, прво у Ферари, а касније у Фиренци, увек је изнова долазило да жестоких расправа. Огорчен отпор према Латинима и унији пружао је митрополит Ефеса, Марко. Ти преговори отегли су се, због антипапског Базелског сабора, више од година дана и довели су 6. јула 1439. до свечаног проглашења спајања источне и западне цркве у фирентинској катедрали, где је кардинал Јулијан Ћезарини прогласио унију на латинском, а архиепископ Никеје, Весарион на грчком језику. Сам цар потписа са папом Евгенијем IV на црквеном сабору у Фиренци уговор који учини крај шизми.

Као Михаило VIII, и он наиђе на упорну непомирљивост православног свештенства и народа који су били убеђени да су, упркос свим обећањима, Латини тежили "уништењу грчке државе, племена и имена". Јован VIII је те године долазио у Италију, Француску, Енглеску да моли за помоћ и постигао су само љубазан пријем и лепа обећања.

Цар се овим надао да ће му папа помоћи одбранити Византију од турског завојевача и обновити је, а патријарх је тиме признао првенство папе. Додуше реченица о папином првенству била је изложена врло неодређено, а Ромејима је допуштено и да задрже свој црквени обред, али се у свим спорним тачкама одлучило у папину корист.

Чинило се да је идеја уније однела још већу победу него у данима Лионског сабора, будући да се овај пут цар лично појавио пред већем, а с њиме су папино првенство признали и највиши представници Византијске цркве, али заправо, фирентанским закључцима још није било ништа постигнуто. Обистинила су се предвиђања да ће закључци уније само придонети продубљењу раскола. Византијски се народ са фанатичном страшћу супротставио договорима из Фераре и Фиренце, и док су сва наговарања присталица уније остала без учинка, ватрене проповеди Марка Ефешког посвуда су наилазиле на снажан одјек. Показало се да је фирентанска унија има чак и мање присталица од Лионске; с једне стране зато што је родоначелник династије Палеолога знао много снажније од Јована наметнути своју вољу Ромејима, а с друге стране зато што је унија 1274. године, чији је задатак био заштита Византије од латинских освајачких тежњи, резултирала је стварним политичким добитком, док је унија из 1439. године, која је требала Византију спасити од Турака, такав резултат није могла ни имати.

Сребрњак са ликом цара Јована VIII Палеолога на аверсу и путовања на Фирентански сабор, на реверсу новчића.

Уместо да доведе помоћ против спољашњег непријатеља, унија је гурнула Византију у унутрашње борбе, посејала је непријатељство и међусобну мржњу међу византијским становништвом и одузела Царству и последњи остатак угледа који је имало са оне стране граница, у словенским земљама. Велика је московска кнежевина, која је била далеко од кризе у којој се налазила Византија, а сами су га Византинци одгојили у мржњи према Риму, у обраћању великог кнеза Василија и цариградског патријарха, Јован виде велику издају. Велики кнез је потом свргао Ромеја Исидора, руског митрополита, због тога што је био истакнути заступник унионистичке странке, након његова повратка из Фиренце и бацио га у тамницу. Од тад је Москва сама бирала митрополите. Окренула се од отпадничке Византије, која је издајом праве вере проиграла право на вођство у православном свету. Тако је Русија изгубљена, а у самој је Византији изазван огорчени раздор, док се у Риму није добило такорећи ништа. Очекиван крсташки рат није још задуго сазван, а унија није била прихваћена у Цариграду, па су Католичка и Православна црква и даље стајале једна насупрот другој, и док се византијски народ непоколебљиво држао своје вере, најзначајнији су борци за унију, конзервативно потпуно прешли на страну Рима, а вође Византијске униоистичке странке, учени Весарион и Исидор, који је побегао из тамнице, побегли су папи и постали су чак и сукардинали католичке цркве. Иако није постигнут никакав позитиван политички учинак, преговори у Ферари и Фиренци изазвали су гнев султана Мурата, па га је Јован сада морао умиривати покушавајући да га увери да су ти преговори били искључиво религијске природе, ипак стварне потешкоће за османску власт наступиле су са друге стране.

Крсташки ратови против Османлија[уреди]

Пред крсташки рат[уреди]

Статуа Јаноша Хуњадија у Будимпешти.

Јанош Хуњади, или у српским народним песмама познатији Сибињанин Јанко, био је влашког порекла, син једног племића Војка, коме је краљ Сигисмунд 1409. год. поклонио град Хуњад. Млади Јанко служио је једно време у војсци српског деспота Стевана, па је после деспотове смрти дошао угарском краљу Сигисмунду. Био је сав војник. Њему се уписује у заслугу да је знатно разрадио војничку организацију Угарску, коју је краљ Сигисмунд изводио последњих година свога живота. Њега је 1441. год. поставио угарски краљ Владислав за заповедника јужне границе са седиштем у Београду. Чим је дошао на своју нову дужност Јанко је постао активан. Већ у јесен 1441. извршио је он један залет дубоко у Србију и потукао је војску намесника Иса-бега, која је хтела да му пресече пут и отме плен. Да би могли пратити кретања Мађара око Београда подигли су Турци 1442. год. на Авали град, са кога се имао широк преглед целе области све до Дунава.

Од те године почеше се све чешће и са више страна дизати гласови, да је потребно образовати једну велику хришћанску лигу против Турака. Нарочито су били активни Јовановци с Родоса, угрожавани од Муслимана из Египта. Они су зазивали у помоћ папу и западне силе молећи их да не дозволе пропаст хришћана. У том смислу изјашњавала се и Дубровачка Република, предлажући не само заједничку одбрану, него и заједнички нападај, и то и са копна и са мора. Помоћ је стално тражио и Јован. Услед грађанског рата, који је настао због династичких сплетака, Цариград се у пролеће 1442. налазио у озбиљној опасности. Папа је сматрао за своју дужност да помогне пријатеље, који му недавно беху признали врховну духовну власт. И прегао је са свим својим ауторитетом, да се хришћански савез оствари. Одлична помагача нашао је у речитом и одушевљеном кардиналу Јулијану Ћезаринију. Овај енергични човек успео је, да током 1442. год. потпуно утиша све противнике у Мађарској и да тамо распламти ратнички дух.

Да Ћезарини постигне потпун успех допринели су и сами Турци. Једна њихова војска беше продрла преко влашке у Ердељ, али је Хуњади у марту 1442. пресрео и сасвим разбио. Другу победу однео је Јанко у септембру на Јалосиници, у Влашкој, победивши самог румелиског беглергеба Шехабедила, који је водио на 80.000 војске. Те две победе силно дигоше дух код Мађара. Хуњади постаде прослављен витез и нада хришћанства. Наше народне песме славе га скоро као каква нашег јунака. Сви људи од акције беху стекли уверење, да ове турске поразе треба искористити до краја и проширити успехе. Сам султан, изненађен првим поразом и заузет борбом с Караманским емиратом у Малој Азији, пожури да склопи мир. Већ у јулу налазио се његов посланик у Будиму. Али без успеха. Деспот својим личним утицајем и новцем, кардинал Ћезарини и Хуњади са ратничком странком претегоше. Они су хтели безуветан наставак рата, сматрајући султанову понуду као знак слабости. Папа Евгеније објавио је 28. јула опрост грехова свима, који буду штогод допринели за рат против Турака. После мађарске победе у Влашкој упути папа о новој години 1443. нову булу саопштавајући, да за победу хришћанске ствари жртвује петину својих прихода. Крајем фебруара 1443. мађарски сабор у Будиму донесе одлуку, да се почне велика офанзива, коју ће водити сам краљ. Кад маја месеца стигоше гласови о турским поразима у Малој Азији и кад се чак пронела вест, да је султан, поражен, умро на неком острву, ствар осетно крену на боље. Хуњади је постао толики оптимиста, да је у једном писму деспоту изрицао наду, како Турци, уплашени гласовима да на њих иде војска од 30.000 коњаника, неће смети ни да сачекају хришћане, него ће, остављајући градове и сва добра, нагнути преко мора. "Турска држава никад није била тако стешњена и очајна као што је сад", казивало је то писмо с пуно уверења.

Дуга војна[уреди]

Ђурађ Бранковић, српски деспот, један од вођа крсташког рата против Османлија и царев савезник

Крајем јуна 1443. издате су прве наредбе, да се хришћанска војска упућује према Београду, а сам краљ кренуо је на југ месеца септембра. С њим су ишли деспот и Хуњади. За деспота се прича, да није жалио средстава да би само скупио што више и што бољу војску. Број ратника ценио се на 25.000 коњаника и стрелаца. С хришћанима пристаде и влашки војвода Дракул, који се беше одметнуо од султана. Крајем септебра или почетком октобра прешла је хришћанска војска Дунав код Београда и ставила се под вођство искусног деспота. Уз деспота је било око 8.000 српских бораца, а придружио му се и сребренички војвода Петар Ковачевић са 600 коњаника. Напредовање је, са великим одушевљењем, ишло веома брзо. Хришћанска авангарда од 12.000 коњаника, коју је водио Хуњади, поразила је 3. новембра румелијског беглербега у пољу испред Ниша, омевши му ту концентрацију војске. Овај пораз силно је збунио Турке и на бојном пољу и у залеђини. Они задуго после тога нису били способни за већи отпор. Почетком децембра Софија је без отпора била пала у хришћанске руке, а продирање се наставило и даље. Хришћанска војска сада упаде у Тракију, онде је, међутим, турски отпор постао снажнији. Пред добро утврђеним кланцима Средње Горе морало се стати, јер су Турци код Златице спремили снажан отпор. А. Иширков мисли, да је до хришћанско-турског сукоба дошло пред Момином Клисуром, преко које су хришћани мислили да заобиђу јаке турске положаје у Трајановим Вратима. Због зиме, која је настала, и незгодног снабдевања, и овог отпора хришћани су прекинули даљу офанзиву и почели повлачење. Турци су покушали да хришћанима при отступању задају што више удараца, али су код Мелштице и Куновице, првих дана 1444. године, претрпели поново тешке поразе. Нарочито је овај други био осетан. Турци су га приписивали издаји тесалског заповедника Турхан-паше, који да је био у вези са деспотом.

Између савезника избиле су поводом повлачења велике несугласице. Деспот је био против повлачења, нарочито ако буде узео бржи темпо. Бојао се, да се тим не изгубе и моралне и територијалне тековине рата и да се не да Турцима могућности, да се боље припреме за борбе на том истом подручју. Он се сав залагао, да војска преко зиме остане бар у Србији. Одатле, пошто је свршила половину великог посла, она на пролеће може наставити са акцијом, пошто се не мора све почињати изнова. Он се обавезивао, да ће се сам бринути за снабдевање војске, а нудио је и 100.000 дуката новчане потпоре. Хтео је да на сваки начин задржи тек ослобођену Србију. Али Мађари, изморени и истрошени, и са духом кондотјера, који су после свршеног посла хтели одмора, нису никако пристајали на то. Они похиташе да се врате у Мађарску. Крајем јануара 1444. цела војска, с краљем и деспотом, скупила се у Београду и око њега и одмах прелазила даље.

Хришћанска победа изазвала је многе наде у балканских народа. Неки од њих дигоше се на оружје. Новобрђани дигоше устанак, али бише брзо савладани. Нешто више успеха постиже, у Албанији, смели Скендер-бег (Ђурађ Кастариот). У њему, рано потурченом, било се већ раније пробудило старо верско, а донекле и народно осећање. Оставивши Турке и ислам он се био вратио у своје албанске планине. Сада, на глас о победи хришћана, он заузе Кроју и поче огорчену, и углавном успешну, борбу против Турака. Скендер-бегови успеси су изазвали чуђење у хришћанском свету. Брат византиског цара, деспот Константин Драгаш, предавши регентство у Цариграду брату Теодору, поче ослобађање Мореје, а у исто време изби устанак и у Тесалији. Изгледало је једно време, да је цео Балкан устао против Турака и да неће требати много, па да се европска Турска потпуно потпали. Али је основни предувет за то био тај, да се почета акција развија с планом, у дугом даху, а да не добија карактер импровизоване експедиције, која поред свих привремених успеха, није могла изменити општег положаја.

Константин је, убрзо потом, освојио већи део Мореје са средиштем у Мистри. Његово право дело била је поновна изградња Хексамилонског зида на Истмосу, који су Турци разорили 1423. године. Јован се 1443. године пробио у средњу Грчку и освојио Атину и Тебу. Кнез Атине, Нерио II Акијули, који је до тад Турцима плаћао данак, морао је признати врховну власт деспота Мистре и плаћати му данак.

Наставак рата[уреди]

Слика Јана Матејка из 1879. године, која представља битку код Варне

У априлу 1444. донесено је на будимском сабору решење, да се настави борба против Турака, и то са копненим снагама и са флотом. И доиста, 22. јуна кренула је из Млетака флота од 16 галија, 8 папских и 8 Републичиних, а две недеље доцније пошла је за њима и армада бургундског дуке. Та је флота имала задатак, да једним делом спречава прелазак турске војске из Мале Азије у Европу, а другим да на Дунаву помаже прелазак савезника на турско подручје. Уз савезничке лађе имала се придружити и византијска флота. Ипак још истог месеца стигли су угарски посланици у Једрене, где су склопили мир са султаном на десет година. Тим миром султан је вратио независност Србији и Влашка је ослобођена плаћања данка Турцима. Након што се заклео на поштовање мира, султан се окренуо рату у Малој Азији.

Крајем јула мир је потписан у Сегедину. Иако је мир био користан за хришћане међу самим њима је дошло до разочарења, а посебно у римској курији, која је била задивљена новим успесима, па је послала млетачку флоту, пошто је мислила да се Турци могу лако протерати из Европе. Кардинал Јулијан Цезарини је неодлучног и младог угарског краља ослободио положене заклетве и већ је у септембру хришћанска војска поново кренула у напад. Међутим, њене су се снаге знатно знатно истопиле, а пре свега су јој недостајале српске трупе, будући да је српски деспот Ђурађ Бранковић, задовољан споразумом потпуно искључио из подухвата. Уздајући се у подршку млетачке флоте, војска је кренула према Црном мору

Војска је 20. септембра 1444. стигла у Оршаву и ту почела прелазити Дунав. Кроз Србију се није ишло. Једно због деспотова држања, а друго што се чинило, да је преко Бугарске непосреднији пут за Цариград. Хришћанска војска, већином коњица, бројала је 16.000 људи, којој се придружило 4.000 Влаха. Након исцрпљујућег октобарског марша, војска је почетком новембра избила на Црноморску обалу. Међутим, млетачка флота, којој су се придружиле и две дубровачке галије, није успела спречити прилив Турских трупа из Мале Азије.

У жестокој бици код Варне је дошло до одлучне битке 10. новембра. Са бројном надмоћношћу Турци, под вођством султана Мурата, су страховито поразили хришћане, после дуге и променљиве борбе. Погибоше угарски краљ Владислав и многи угледни мађарски великаши, међу којима и Кардинал Цезарини, стварни зачетник крсташкога рата. Спасао се највећи угарски војсковођа Јанош Хуњади са малим бројем војника. Сада пропаде последњи покушај који су хришћански народи предузели на Истоку, а пораз је био тежи него онај код Никопоља 48 година раније, а обесхрабрење хришћана је било потпуније него у оно време.

Последице и Косовски крсташки рат[уреди]

Друга косовска битка

Понесен победом султан је љуто казнио све оне, који му се беху замерили. Уплашене јадранске републике, Млеци и Дубровник, похиташе да оправдају своје учешће бацајући сву кривицу на папску курију. Деспот Ђурађ остао је поштеђен. Шта више, имао је и извесног утицаја на турском двору. Дубровчани, на пример, захваљују само њему што је султан 1447. год. склопио с њима мир.

Јадни цар Јован морао је сачекати победника са честиткама и почасним даровима. Константин је, међутим, наставио своје освајачке походе у Грчкој. Он је поново освануо у Беотији и проширио своју власт на Фокис и осталу Грчку све до Пинда. Чинило се да у последњем тренутку на древном хеленском тлу израста нова Грчка као наследница Византије, али је смелог деспота убрзо стигла освета победника из Варне. Мурат је 1446. године с великом војском упао у Грчку и убрзо покорио земље средње Грчке. Византијски му се деспот успео супротставити тек на Хексамилионском зиду, али турска топовска ватра разорила је и ту препреку: 10. децембра 1446. Хексамилион је освојен, а битка је одлучена. Турци су у овом походу опустошили византијске градове и села те одвели са собом 60 000 заробљеника. Деспоту је ипак зајамчен мир у замену за обавезе плаћања данка, будући да је султан морао ратовати против Скендер-бега и Хуњадија.

Почетком септембра 1448. прешао је Хуњади, у нов крсташки рат против Турака, с војском од 70.000 људи у Србију и позивао деспота да му се придружи. Деспот му је, преко свог "ризничког челника", т. ј. министра финансија, Дубровчанина Паскоја Соркочевића, објашњавао своје уздржавање. Хуњадијева војска била је, доиста, велика и снажна, с већим делом коњице, али је деспот ипак сумњао, јер је и турска снага била импозантна. Сем тога, он се од целог тог похода није надао некој већој непосредној користи за Србију. Ослобођење од турског притиска водило би га у све већу зависност од Мађара, који су, исто тако, били непоуздани пријатељи. Држање краља Томаша не би могло бити онако према деспоту и Србији, да су Мађари хтели показати како не желе сукоба и слабљења својих пријатеља на изложеним местима. Од похода на Варну односи између деспота и Мађара били су уопште осетно охладнели. Деспот је овог пута отишао чак тако далеко, да је преко Соркочевића обавестио султана и о преласку мађарске војске и о њеној снази. Султан Мурат, који се у то време налазио под Кројом у Албанији, напустио је одмах опсаду тог града и пошао у сусрет Мађарима.

Константин Палеолог, царев млађи брат, поддеспот и деспот Мореје, регент и наследник на престолу.

Љут што није придобио деспота за савез Хуњади је пустио својој војсци, да се понаша у Србији као у непријатељској земљи. Огромна војска, са 2.000 кола, имала је великих потреба и њен пролазак, да су односи били и срдачнији, не би био изведен без сукоба и терета за становништво. Мађарска војска је прошла кроз Крушевац, одатле кроз Јанкову Клисуру (која отад и носи то име) и Топлицу на Косово. Кад је 17. октобра Хуњади избио на Косово затекао је већ турску војску, још већу и боље опремљену, под заповедништвом самог султана. Турци су једним делом заобишли хришћане и ударили им с леђа. У најодлучнији час битке прешао је влашки војвода Дан са 8.000 својих Влаха из мађарске у турску војску. Та издаја пренела се, после, у народном предању, на прву косовску битку између Срба и Турака. У страховитој борби, која је трајала три дана, Мађари су били потпуно потучени. Изгубили су 17.000 мртвих јунака. Међу погинулима налазио се и Хуњадијев сестрић, Јањош Секељ, у српским народним песмама познат као Бановић Секула, хрватско-далматински бан Фрањо Таловац, и многи други. Помен о тој погибији сачувале су многе народне песме, а нарочито далматинске бугарштице, а у српском народу се и до данас одржала узречица:

Викицитати „Страдао као Јанко на Косову.“
({{{2}}})

Смрт[уреди]

Цар Јован VIII је 31. октобра 1448. године умро без потомства, а будући да му је недуго пре тога умро брат Теодор, на царском га је престолу наследио одважни деспот Константин Драгаш, који је тај назив добио по својој мајци Јелени из српске кнежевске породице Драгаша у источној Македонији. Константин се 6. јануара крунисао за цара у Мореји, а два месеца касније ушао у престолницу. Владавину Морејом делили су његова браћа Тома и Димитрије.

На жалост, у Византији, није било слоге међу царским сродницима; у властољубљу и грабљивости поједини чланови династије увлачили су сами Турке у своје међусобице и припремали им, већ и иначе доста прокрчени, пут до цариградских бедема. Цару Констанитну није било тешко да предвиди опасност која се спремала.

Литаратура[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Види још[уреди]



Претходник:
Манојло II Палеолог
Византијски цареви
1425—1448
Наследник:
Константин XI Палеолог Драгаш
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}