Георг фон Кихлер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Георг фон Кихлер

Bundesarchiv Bild 183-R63872, Georg von Küchler.jpg
Георг фон Кихлер

Лични подаци
Датум рођења 30. мај 1881.
Место рођења Ханау (Застава Немачког царства Немачко царство)
Датум смрти 25. мај 1968.
Место смрти Гармиш-Партенкирхен (Застава Западне Немачке Западна Немачка)
Војска Застава Немачког царства Немачко царство (до 1918)
Застава Вајмарске републике Вајмарска Република (до 1933)
Застава Немачке Нацистичка Немачка
Године служења 1900 — 1944
Највиши чин Фелдмаршал
Род Вермахт
Јединица Трећа армија
Осаманаеста армија
Армијска група Север
Битке Први светски рат
Други светски рат
Одликовања Гвоздени крст
Витешки крст
Потпис Georg von Küchler signature.svg

Георг фон Кихлер (нем. Georg von Küchler; Ханау, 30. мај 1881Гармиш-Партенкирхен, 25. маја 1968) је био фелдмаршал Вермахта током Другог светског рата. Током већег дела рата био је командант Армијске групе Север, и командовао је у операцијама напада на Пољску, битке за Француску и у бици за Денкерк. Након тога је пребачен на Источни фронт где је учествовао у Операцији Барбароса. Након завршетка рата суђено му је због злочина почињених над Совјетским партизанима. Осуђен је на 20 година затвора, али је 1953. пуштен на слободу због болести.

Биографија[уреди]

Младост и Први светски рат[уреди]

Кихлер је након завршетка кадетске школе приступио царској војсци 1900. године, где је служио у 25. пољској артиљеријској регименти. Након стицања чина потпоручника, у периоду од 1910. до 1913. је провео на војној академији, након чега је пребачен у генералштаб у Берлину.

Током Првог светског рата је био стациониран на Западном фронту где је командовао артиљеријском батеријом. Учествовао је у биткама на Соми и у Вердену. Постао је штабни официр 206. пешадијске дивизије 1916. године.

Период између два рата[уреди]

Кихлер се 1919. се прикључио фрајкору и учестовао је на страни Пољске у Пољско-совјетском рату. Након повратка у Немачку прикључио се наставном особљу Јутерборшке артиљеријске школе. Након што је унапређен у чин пуковника 1932. пребачен је на место заменика команданта прве пешадијске дивизије у Источној Пруској. На месту команданта прве резервне армије је наследио Валтера фон Браухича 1937. године. Следеће године је подржао Хитлера у смени Вернера фон Бломберга и Вернера фон Фрича. У марту 1939. године је помогао Хајнриху Химлеру у организаицји окупације литванске луке Мемел. За успех у тој акцији је награђен орденом Витешког крста са храстовим лишћем.[1][2]

Други светски рат[уреди]

На почетку Другог светског рата поверена му је команда над Трећом армијом. Током напада на Пољску, Кихлер је командовао јединицама које су заузеле Данциг. Нешто касније је био један од команданта војски које су извршиле опсаду Варшаве. Иако је био спонзор Нацистичке партије, Кихлер се замерио СС-у, зато што је јавно осуђивао испаде приликом којих је убијано цивилно становништво.

Током 1940. Кихлер је све више подржавао национал социалистичку расну политику и 22. фебруара је одредио забрану критиковања било каквих етничких притиска или сукоба које је извршавала Нацистичка власт. У том тренутку се та команда односила на пољске мањине и Јевреје, као и на сва црквена питања. Кихлерово наређење је објаснило да коначно решење захтева да се изврши кроз низ јединствених и сурових мера.

Током офанзиве на западу, Кихлер се нашао под командом Федора фон Бока и командовао је 18. армијом. Та армија је учествовала у инвазији на Холандију. Током борби у Холандији, Кихлерове јединице су заузеле градове Хаг и Ротердам. Након победа у Холандији, његове јединице су продрле у Белгију и заузеле град Антверпен 18. маја 1940. године.

Кад је извршен напад на Француску, Кихлер је са својим јединицама покушао да спречи Британску експедициону јединицу да дође до Енглеског канала у Данкерку, што није остварено. 18. армија је ову фазу рата завршила у Па де Калеу, где су држали Данкерк у опсади. Кихлерови успеси током кампање на западу су му донели унапређење у чин генерал-пуковника.

Након састанка са Хитлером у марту 1941. са циљем планирања операције Барбароса, Кихлер је саставио саопштење за своје дивизионе команданте, које је гласило: Ми смо расно и идеолошки одвојени од Руског СССР-а великим понором. Руски СССР је, ако се гледа само већи део његове територије, азијска држава. Адолф Хитлер не жели да пребаци одговорност за опстанак Немачке на друге генерације, него је одлучио да се обрачуна са Руским СССР-ом до краја године. Ако Немачка жели да живи у миру током наредних генерација, сигурна од опасности са истока, циљ не може бити потискивање Руског СССР-а неколико стотина километара, већ циљ мора бити уништење Руског СССР-а, и да се тиме уништи Руска држава у Европи. У том говору, Кихлер је политичке комесаре Црвене армије назвао криминалцима које треба побити.[1]

Током операције Барбароса, Кихлер је командовао 18. армијом. У борбама је највише сарађивао са Ернстом Бушом и Вилхелмом фон Лебом и заједно су напредовали према Лењинграду. У мају 1941. Вилхелм Кајтел је потписао наређење по ком су команданти имали овлашћење да убију припаднике Комунистичке партије у случају да их заробе. Кихлер је са задовољством испуњавао ово наређење, и подржавао је убијање заробљених партизана.[2]

Кихлер је наследио Вилхелма фон Леба у команди Армијске групе Север. За разлику од Леба, Кихлер је био политички покоран, што се Хитлеру допадало, и он је веровао да ће Кихлер успети да оствари оно што Леб није могао. Кихлер је командовао Армијском групом Север од од децембра 1941. до јануара 1944. али није успео да оствари победу и опсади Лењинграда. Успео је да одржи опсаду и да бомбардује Лењинград, али није успео да град натера на предају. Хитлер је 30. јуна 1942. Кихлера унапредио у чин фелдмаршала.[1]

Почетком априла, Кихлер је за противника имао маршала Леонида Говорова, који је надгледао Лењинградски фронт. Кихлер је желео да заврши опсаду и крене у коначни напад. Операција је названа Поларна светлост. У тој операцији, постојеће немачке снаге су биле појачане снагама које су завршиле опсаду Севастопоља. Говоров и Мерецков нису били свесни гомилања војске на њиховом фронту, и организовали су Сињавинску офанзиву у августу 1942. Иако су Совјети на почетку ослободили нешто територије, заустављени су од стране снага које је Кихлер одредио за операцију Поларна светлост. Немци су извршили контраоофанзиву у септембру, и том приликом су одсекли део совјетских јединица и уништили 8. армију и 2. ударну армију. У овим борбама је учествовао нови тенк Тигар.[3]

У јануару 1944. Руси су успели да пробију опсаду Лењинграда. Кихлер је смењен са места команданта Армијске групе Север, када је наредио повлачење на положаје на реци Луга, иако је тиме спасао Армијску групу од уништења. Након тога је пензионисан. До краја рата му је прилазио Карл Горделер који је покушао да га убеди да се укључи у заверу којом би се Хитлер скинуо са власти. Иако се слагао са циљевима те групе, Кихлер је одбио да учествује у покушају убиства Хитлера.

На крају Другог светског рата, Кихлера су ухапсиле Америчке снаге и послале га на војни суд. Суђење је почело 1948. године и Кихлер је осуђен на 20 година затвора. Проглашен је кривим за лоше поступање према заробљеним Совјетским партизанима. Одслужио је само 8 година затвора, и због старости и болести је пуштен на слободу.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]