Луга
| Луга Луга | |
|---|---|
 | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Русија |
| Федерални округ | Северозападни |
| Област |  Лењинградска област |
| Рејон | Лушки рејон |
| Основан | први помен током XVI века |
| Статус града | 1777. |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2015. | 36.496 |
| — густина | 942,56 ст./km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 58° 44′ 00″ С; 29° 51′ 00″ И / 58.733333° С; 29.85° И |
| Временска зона | UTC+3 |
| Апс. висина | 48 m |
| Површина | 38,72 km2 |
.svg)  Луга Луга на карти Русије | |
 Луга Луга на карти Лењинградске области | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 188230–188233, 188235-188238 |
| Позивни број | (+7) 81372 |
| Регистарска ознака | 47 |
| ОКАТО код | 41 438 |
| ОКТМО код | 41 633 101 001 |
| Веб-сајт | |
| adm.luga.ru/ | |
.png)
Луга (рус. Луга) град је на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у југозападном делу Лењинградске области, и административно припада Лушком рејону чији је уједно и административни центар.
Према проценама националне статистичке службе за 2015. у граду је живело 36.496 становника. Административни статус града има од 1777. године.
Од маја 2008. град Луга носи почасно звање Град војничке славе Руске Федерације.
Етимологија[уреди | уреди извор]
Насеље је добило име по истоименој реци на чијим обалама се налази, а доказ тога је повеља о оснивању града императорке Катарине Велике од 14. августа 1777. године: „На реци Луги нека се оснује нови град, недалеко од места где река Вревка се у Лугу улива, и нека се тај град зове Луга”.[1]
Сам топоним Луга води порекло од балтичког племена Вођани, а судећи према аналогији са финским језиком, термин луга означава место где се мресте лососи (у сливу Луге и њене притоке Јашчере и данас се налазе мрестилишта атлантског лососа).
У писаним изворима река Луга се под тим именом први пут помиње у Лаврентјевском летопису из 947. године у вези са походом кнегиње Олге Кијевске у Новгород.
Географија[уреди | уреди извор]
Град Луга лежи на обалама истоимене реке, Луге, притоке Финског залива Балтичког мора, и налази се у јужном делу Лушког рејона, чији је уједно и административни центар, на југозападу Лењинградске области. Од историјског центра града Санкт Петербурга удаљен је око 147 km у смеру југа, док је на око 95 km источније град Велики Новгород. Недалеко од града налази се заштићено рамсарско подручје споменик природе Мшинска мочвара, систем високих мочвара у међуречју Оредежа и Јашчере. Неколико километара јужније налази се неколико ледничких језера, од којих су територијално највећа Черемењечко и Врево.
Кроз град пролази деоница железничке пруге која Санкт Петербург преко Пскова повезује са Варшавом.
Клима[уреди | уреди извор]
Град се налази у зони умереноконтиненталне климе подложне јаким маритимним утицајима који долазе са Атлантика претко балтичке депресије. Због знатног броја сунчаних дана без облака током године (у просеку између 20 и 40), Лугу често називају и „Кримом севера”. Просечна температура најхладнијег месеца у години, јануара, је око -8,9 °C, док је најтоплији месец јул са просеком од +17,3 °C. Количина падавина је, упркос знатним утицајима са океана, релативно мала и износи просечно око 594 мм на годишњем нивоу. Највише падавина се излучи током августа, просечно 82 мм, а најмање током фебруара и марта са просеком од 30 мм.
| Клима Луге | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Показатељ \ Месец | Јан. | Феб. | Мар. | Апр. | Мај | Јун | Јул | Авг. | Сеп. | Окт. | Нов. | Дец. | Год. |
| Просек, °C (°F) | −8,9 (16) |
−8,35 (16,97) |
−3,45 (25,79) |
4,15 (39,47) |
11,85 (53,33) |
15,55 (59,99) |
17,3 (63,1) |
15,6 (60,1) |
10,6 (51,1) |
5,15 (41,27) |
−1,0 (30,2) |
−6,25 (20,75) |
4,35 (39,83) |
| Количина падавина, mm (in) | 33 (13) |
30 (11,8) |
30 (11,8) |
32 (12,6) |
47 (18,5) |
68 (26,8) |
75 (29,5) |
81 (31,9) |
65 (25,6) |
51 (20,1) |
44 (17,3) |
38 (15) |
594 (233,9) |
| [тражи се извор] | |||||||||||||
Историја[уреди | уреди извор]
Први писани подаци о сеоском насељу под именом Лушко (рус. Луское) јављају се у подручним катастарским списима из XVI века. Као званичан датум оснивања града узима се 14. август 1777. године, дан када је императорка Катарина Велика донела декрет о оснивању новог града на месту где се река Вревка улива у Лугу, јужно од старих села Коробино и Наплатје. Нови град је саграђен на земљишту које је некада припадало локалном трговцу И. Н. Јелагину, а које му је одузето због дугова. Већ наредне године донесен је и први урбанистички план града, чији творац је био архитекта Иван Лејм (члан урбанистичког већа за изградњу Москве и Санкт Петербурга од 1774. до 1796. године). План града је сачињен у типичном облику руског класицизма са централним градским тргом на обали реке од којег се на све стране ширила мрежа путева и стамбених делова. Прве грађевине у граду биле су дрвене бараке у којима су обитавали градски намесник и стражарске јединице, и саграђене су већ 1779. године, док су наредне године саграђене и прве стамбене и привредне грађевине. Свега пет година по оснивању, Луга је имала властиту судницу, пошту (једина двоетажна грађевина у то време), пивару, затвор, бројне трговине и 50 кућа за становање.[2]
Од оснивања, па до 1872. године, град је администратвно припадао Псковској губернији, да би потом прешао у састав Санктпетербуршке губерније. Први званични градски грб усвојен је 8. јуна 1781. године, а централни симбол који је представљао сам град на грбу био је базен испуњен водом са лососом у средини. У то време у граду је живело око 650 становника.
_(1781).png)
Прве грађевине од чврстих материјала појавиле су се 1786. године: Јекатерињинска саборна црква и јавна школа (обе грађевине су сачуване, и данас се налазе на листи културног наслеђа РФ). Занимљиво је да је 1817. у граду боравио чувени књижевник Александар Пушкин, који је том приликом написао стихове: „У Русији постоји град Луга, као део Петербуршког округа” (рус. «Есть в России город Луга, Петербургского округа»).
Кроз град је 1839. године прошао део оптичког кабла магнетног телеграфа, у то време најдужа телеграфска линија на свету, чији је кабл, дужине 1.200 km, повезивао Санкт Петербург са Варшавом. Две деценије касније кроз град пролази и деоница железничке пруге на истој релацији, што је довело до новог замаха у његовом привредном развоју. Луга и њена околина постају популарна одмаралишта за становнике Петрограда.
Године 1906. у граду је основана фабрика за производњу купела, термолошки високоотпорних посуда које су се користиле код топљења метала и у стакларској индустрији. У то време била је то највећа фабрика тог типа у целој Русији, а свој статус привредног гиганта задржала је и до данас.
Према подацима из 1912. године, у Луги је живело 16.100 становника, постојало је 5 православних и по једна католичка и лутеранска црква, 2 женске гимназије, 3 библиотеке, два позоришта на отвореном, болница.
Град је био поприште жестоких борби између белогардејаца и револуционара током Руског грађанског рата. Потом је уследио нагли опоравак и обнова града, а непосредно пред избијање Другог светског рата, у граду је живело више од 30.000 људи, радиле су бројне фабрике и деловале многе културне институције. У лето 1941. започела је 45-одневна опсада града од стране трупа Вермахта које су напредовале ка Лењинграду на северу. Немачке трупе су коначно ушле у град 24. августа 1941. године, и држале га под окупацијом наредна 902 дана, све до ноћи с 11. на 12. фебруар 1944. године, када су Црвеноармејци успели да ослободе град. Град је током рата разрушен до темеља, а велики број његових житеља је побијен.
За херојски отпор и борбу против фашистичког окупатора, више од пет хиљада Лужана је одликовано медаљама и ордењем за заслуге Совјетског Савеза, а 15 од њих је добило највиша признања – Херој Совјетског Савеза. На брду недалеко од града, 1975. године подигнут је меморијални споменик „Партизанска слава”, у знак сећања на све страдале партизане Лењинградске, Псковске и Новгородске области. Сам град је 1977. одликован Орденом отаџбинског рата првог степена, а исте године је у знак сећања на 200 година од оснивања града подигнут спомен обелиск.[3] Због херојског отпора током рата граду је 2008. године додељено почасно звање Град војничке славе Руске Федерације.[4]
-
Фабрика за производњу купела -
Лушка железничка станица -
Саборна црква Васкрсења Христовог на почетку прошлог века
Демографија[уреди | уреди извор]
Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 38.593 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. град имао 36.496 становника.[5] Према том параметру Луга се 2015. налазила на 438. месту међу 1.114 званичних градова Руске Федерације.
| 1897. | 1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2015. |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 5.617 | 26.010 | 25.540 | 31.905 | 37.680 | 41.769[6] | 40.434[7] | 38.593[8] | 36.496 |
Партнерски градови[уреди | уреди извор]
Град Луга има потписане уговоре о партнерству и сарадњи са следећим градовима:
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ «На реке Луге учредить новый город, близ урочища, где река Вревка в Лугу впадает, наименовав оный город Луга»
- ^ „История Лужского района и города Луга”. Официальный сайт администрации Лужского муниципального района. Приступљено 10. 3. 2004.
- ^ „Историю Луги и Лужского района”. Сайт Администрации Лужского района. Архивирано из оригинала 26. 06. 2008. г. Приступљено 5. 6. 2009.
- ^ Указ Президента Российской Федерации от 5 мая 2008 года № 554 «О присвоении г. Луге почётного звания Российской Федерации „Город воинской славы“» Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2009)
- ^ Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг. Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016)
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ „Ystävyyskaupungit ja -kunnat”. mikkeli.fi. Архивирано из оригинала 29. 04. 2014. г. Приступљено 28. 4. 2014.
- ^ „Миккели — город, вырубленный в скалах”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2009. г. Приступљено 1. 2. 2009.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Градови рејонске субординације (31) |  | |
|---|---|---|
| Варошице (32) |
| |
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
