Железничка станица Београд–Главна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jordens inre.svg
Овај чланак је део ГЛАМ пројекта Дигитални Београд.
Датум уноса: септембар 2013.
Википедијанци: Ова група учесника ће писати чланке у ГИП-у, зато не пребацујте овај чланак у именски простор Википедије.
Слободно можете уређивати овај чланак и помоћи у његовој изради.
Београд–Главна
Belgrade Main railway station 1.jpg
Главни станични улаз.
Земља Србија
Место Београд
Адреса Савски трг 2
Координате 44°48′31″N, 20°27′20″E
Коридор 10
Железничке линије Београд—Суботица
Београд—Ниш
Београд—Бар
Пруга Београд—Шид
Друге линије аутобус (9 дневних линија: 46, 51, 91, 92, 511, 551, 552, 553, 601; 2 ноћне линије: 51, 601)
трамвај (7 линија: 2, 3, 7, 7Л, 9, 12, 13)
Структура у нивоу
Перона 6
Колосека 10
Приступ бициклима да
Отворена 1. септембра 1884.
Електрификована 1970.
Приступ инвалидима Wheelchair symbol.svg
Власник Железнице Србије

Железничка станица Београд–Главна је главна београдска железничка станица. Грађена је између 1882. и 1885. по плановима архитекте Драгутина Милутиновића, има статус споменика културе од великог значаја и ту окрећу 46 (Главна железничка станица–Миријево), 51 (Главна железничка станица–Беле воде), 91 (Главна железничка станица–Остружница /Ново насеље/), 92 (Главна железничка станица–Остружница /Караула/) 511 (Главна железничка станица–Сремчица), 551 (Главна железничка станица–Велика Моштаница), 552 (Главна железничка станица–Умка), 553 (Главна железничка станица–Руцка), 601 (Главна железничка станица–Сурчин) и ноћна линија 601 (Главна железничка станица–Добановци). [1]

Историјат[уреди]

Процес европеизације Србије, њеног политичког, привредног и културног живота, започиње владавином кнеза Милоша Обреновића. Значај железнице и далекосежног утицаја који је имала на даљи развој српске привреде уочен је врло рано, недуго после увођења железница у Европи. До средине XIX века, велики део Европе већ је био повезан железничком мрежом, а положај Србије логично је претпоставио неопходност њеног укључивања у даљи железнички развој.

Први кораци у изградњи железнице у Србији учињени су за време владавине кнеза Александра Карађорђевића 1851. године, али је услед размимоилажења између Порте и српских власти ово питање потиснуто. Под кнезом Миланом, Народна скупштина донела је 1875. године Закон о грађењу железнице Београд–Алексинац и даље до границе, али су ратови против Турске поново одложили радове. Тек ће се одредбама Берлинског конгреса 1878. године обезбедити њена убрзана изградња. Србија се тада споразумом владе (Јован Ристић) са Аустро-Угарском (гроф Андраши) обавезала да ће у најкраћем могућем року, од три године, изградити пругу која ће Беч, преко Београда, повезати са Турском и Бугарском. По ту цену Аустро-Угарска се прихватила да заступа интересе Кнежевине Србије. Берлинским конгресом Србија је добила независност и градове Ниш, Пирот и Врање, којима је проширила територије. Планирани центар међународног саобраћаја – Ниш, био је сада у поседу Србије, а веза са бугарским и турским железницама требало је да се успостави управо крацима од Ниша, Пирота и Врања. Године 1884. коначно је изграђена пруга Београд– Ниш у дужини од 243,5 километара, а у саобраћај је пуштен и железнички мост преко Саве, чиме је успостављена железничка веза са средњом Европом.

Belgrade Railway Station.jpg

Упоредо с реализацијом железничке пруге Београд–Ниш мислило се и на изградњу главне железничке станице. Године 1881. министар грађевина саставио је комисију која је изабрала Бару Венецију, тада пусто, мочварно и неизграђено земљиште, као место за подизање станице. Одмах се почело с насипањем баре и на припремама земљишта за изградњу. Предвиђено је да станично здање добије монументалан изглед који одговара достојанству престонице, док је остале станичне зграде требало саградити у „простом и допадљивом стилу“, без луксуза. Са Општином београдском ступило се и у преговоре да се израде регулациони планови у циљу поспешнијег напредовања и ширења вароши у оном делу око станице.

Зидање станице започето је 3. априла 1883. године, када је краљ Милан Обреновић, у присуству многобројног света, положио камен темељац за прву српску државну железницу. Упоредо са изградњом главне станице, грађена је и привремена станица, будући да се знало да нова зграда неће бити завршена на време. Пројекат за зграду главне станице израдио је бечки архитекта Вилхелм фон Флатих, док је на дефинитивној разради пројекта радио архитекта Драгиша Милутиновић. Извођење радова поверено је предузимачима Нејшлосу и Фрајнду, који су имали обавезу да изграде и два главна и два споредна колосека у укупној дужини од 10 километара. Колико се журило са изградњом станице, види се из податка да је у 1884. години на београдској железничкој станици на различитим пословима радило 5 575 радника. Зграда железничке станице предата је на употребу 21. септембра 1885. године.

Пуштање у саобраћај пруге Београд–Ниш одиграло се, међутим, више од годину дана раније, 23. августа 1884. године, са привремене станице. Она је била лепо окићена, удешена разним амблемима и заставама. Када се окупило довољно света, локомотиве су се приближиле месту на којем је био постављен сто за освећење водице. Машине је осветио и покропио архиепископ београдски и митрополит српски Теодосије: нека их прати свуда благослов... Након тога, на локомотиве су закачени вагони и гости су почели да улазе. Два воза стајала су један поред другог на два колосека, спремна да крену за Ниш. У укупно 18 вагона сместило се око 200 путника. Из првог воза свирала је краљева химна, а са београдских бедема пуцали су топови. Свет је радосно поздрављао путнике. Први воз је из Београда кренуо у 8.35 ујутро, а у Ниш је стигао у 6.23 увече, задржавајући се по који минут на успутним станицама и свечаном доручку у Лапову. Други воз се у Алексинцу покварио, па је у Ниш стигао тек после 10 часова увече. У ову привремену станицу, за коју је чврсто везан почетак железничког саобраћаја у Србији, по завршетку главне станичне зграде уселила се железничка пошта.

Главна станична зграда, завршена 1885. године, у складу са градитељском праксом тог времена заснована је на класичном архитектонском језику. Главно прочеље према Савском тргу решено је у петоделној подели композиције с наглашеним централним и бочним ризалитима. Централни ризалит, с монументалним порталом истакнут је и удвојеним пиластрима на којима почива архитрав с троугаоним тимпаноном, на чијем су врху акротерије. Унутар тимпанона некада се налазила декоративна пластика – монументални грб Краљевине Србије, који са стране чувају крилати лавови. На архитраву је исписана и година која означава почетак железничког саобраћаја у Србији, MDCCCLXXXIV, односно 1884. Тракт према Карађорђевој улици оригинално је представљао излазни хол. Фасада је првобитно била репрезентативнија, фланкирана угаоним кулама које су срушене током обнове железничке станице до почетка шездесетих година XX века. Сат у самој оси симетрије, у едикули која почива на балустради, био је један од раних јавних часовника у Београду.

Споменик културе[уреди]

Монументално компонована, обликована у духу неокласицизма и ампира, иако тада на пустом простору Баре Венеције, станица је била знатно архитектонско достигнуће тадашње Србије. Београд, престоница са 35 000 становника, могао је у то време да се подичи с тек неколико репрезентативних грађевина подигнутих у складу са оновременим европским трендовима, попут Капетан Мишиног здања, Народног позоришта, Старог двора. Монументалност железничке станице и данас се сагледава у развијеним основама и архитектонској композицији са акцентом на средишњи класицистички ризалит главног улаза и пространи вестибил. Као станица чеоног типа, била је изразито урбаног карактера, попут оних у највећим европским градовима, а њеним обликовањем умногоме је обогаћена архитектура Београда. Зграда железничке станице, као историјско здање и архитектонско остварење, обједињује у себи све оно што је у XIX веку означавало увођење железнице у Србији. Она је историјски споменик и архитектонско сведочанство свих тежњи ка прихватању једне необично важне тековине савремене културе. Једна од највећих грађевина тадашње Србије, у време када министарства и друге јавне установе још нису имале своје засебне зграде, Железничка станица била је од огромног значаја за привредни, политичко-национални и културни развој Србије. Као објекат веома истакнутих архитектонско-урбанистичких и културно-историјских вредности, Железничка станица проглашена је за споменик културе 1981. године, да би две године касније, 1983, била утврђена за културно добро од великог значаја.


Референце[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]