Зеленаши

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Зеленаш (вишезначна одредница).
Заставе Зеленаша, кориштене у граду Гаета (Краљевина Италија)

Зеленаши су били присталице конфедералног уједињења Црне Горе и Србије. Име су добили по зеленој боји предизборног летка на коме су била имена кандидата повјереника за избор посланика Подгоричке скупштине. Касније су се сјединили са Црногорском странком. Присталице су им били сељаштво, бивши државни чиновници, интелектуалци блиски двору, официри итд. Организатори су Божићне побуне. Сматра се да су зеленаши бројали од 1.500 до 2.000 људи.

Политички програм им се темељио на првом прогласу краља Николе од 1.7. и на другом прогласу од 7/20. октобра 1918. године. Прогласима је захтијевана конфедерација и равноправност свих.

У вријеме избора повјереника и посланика трпјели су разна омаловажавања а и долазило је до сукоба (у Никшићу 7. 11. 1918. године). Цетињски зеленаши упућују Протест Подгоричкој скупштини (21.11.1918. године). По повратку интернираца видно се појачавају активности зеленаша. У јеку Божићне побуне, упућују Захтјев потписан од стране Крста Поповића, а на руке генерала Венела. У захтјевима се између осталог тражи:

  • Ми смо сви сложни да Црна Гора уђе пуноправна са осталијем покрајинама у једну велику Југословенску државу без икаквих унутрашњих политичких граница - облик владавине остављамо да пуноважно ријеши редовно изабрана скупштина свијех Југословена (конституанта) чему ћемо се срдачно покорити.
  • Ми тражимо претходно, да један народни суд пронађе кривце за све догађаје, који су бацили љагу на нашему оружју и да тек онда чиста и ведра чела приступимо овој великој Југословенској заједници, којој су наши преци најстарији и највјернији заточници били.
  • Тражимо анулирање скупштинске одлуке у Подгорици, и нове слободне изборе за Црну Гору, чији ће изасланици ријешити пуноважно све наше садање домаће спорове и послове, те привремен представљати Црну Гору унутра и изван.

Међу зеленашима је било и заговорника за повратак краља Николе и да Црна Гора поново буде независна.

У затвору Јусовача, прије угушења Божићне побуне било је затворено око 120 зеленашких првака. По пропалој побуни дио зеленаша се прикључује црногорској војсци у Италији, дио влади у егзилу, а дио је отишао у комите.

Након неуспјеха у побуни, Зеленаши су се или предали, или отишли кућама, или подијелили на:

  • разбојнике, хајдучке борце који су пљачкали у групама од по 20 до 30 људи, укупно од 800 до 1.000, постојали до 1924. године, најжешће четовање крајем 1919. и почетком 1920. године.
  • Црногорску војску у егзилу, војска у Краљевини Италији под италијанском командом, нешто више од 1.500 људи, за убацивање и терористичке нападе преко јадранског мора, распуштена 1921. године, послије италијанско-југословенских међународних споразума.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]