Божићна побуна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Божићна побуна
Део {{{део}}}
Пошаљи фотографију
Време: 6. јануар 1919.
Локација: Цетиње и по неки крај остатка Црне Горе присаједињене Србији, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Резултат: апсолутна побједа Бјелаша / Савезника
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Краљевина Црна Гора Зеленаши
Застава Италије Краљевина Италија
Краљевина Југославија Бјелаши
Застава Француске Француска
Застава {{{генитив}}} Уједињено Краљевство
Застава Сједињених Америчких Држава Сједињене Америчке Државе
Заповедници
Краљевина Црна Гора Крсто Поповић
Краљевина Црна Гора Јован Пламенац
Краљевина Црна Гора Новица Радовић
Краљевина Југославија Марко Даковић
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
1.500-2.000 3.000
Губици
98 убијених и рањених (према тврдњама Зеленаша, према процјенама око 50 мртвих на обје стране)
око 100 заробљеника
стотине избјеглица
16 убијених
63 рањена
на десетице недужних цивила убијено на препад (укупно 30 свих мртвих)
{{{подаци}}}

Божићна побуна (познат и под именима Божићна буна, Јануарска побуна и Црногорска буна) је био оружани покушај Зеленаша, присталица условног југословенског уједињења, под подстријеком Краљевине Италије, да 6. јануара 1919. заузму власт над територијом Црне Горе и Боке которске од савезничких снага након неуспјеха легалним и мирнодопским путем у Подгоричкој скупштини, како би се обезбиједио повољнији улазак Црне Горе у исту државну творевину са Србијом, а наиме проширена преговарачка моћ за столовима Италије у питањима око интересне сфере Јадранског приморја, дајући подршку успостављању претходног стања обнове црногорске државе под њеним краљем Николом. Зеленаши су се сукобили са Бјелашима, присталицама безусловног уједињења, састављених из црногорске омладине и клубашких народњака. Главни организатори Божићне побуне су били италијански агент Министарства војног новинар Ђовани Балдачи и црногорски утицајни политичар Јован С. Пламенац.

Након неуспјеха побуне, отпор је настављен у виду Црногорске војске у егзилу у Италији, која је пребацивана да врши изненадне нападе на Поморје кришом, до њеног распуштања 1921. године италијанско-југословенским договорима. Поједине чете су остале да се крију по недоступним крајевима и врше четнички вид отпора повременим терористичким нападима све до 1924. године. Бројчана снага Зеленаша у самој Божићној побуни је била близу три хиљаде наоружаних људи. Већина војника, пак, борбу лично није видјела. Неки окарактеришу сукоб као чисту инвазију Италије, неки као грађански сукоб политички супротстављених Црногораца, а има и оних који борбу сматрају устанком црногорског народа.


Политика Италије и припреме[уреди]

Идеја[уреди]

Прве назнаке у Краљевини Италији од њеног националног уједињења о експанзионистичким покретима, који ће се додуше прво манифестовати закашњелим колонијализмом и неуспјешном жељом за поморском доминацијом, у Европи, а наиме значајно прије од врхунца у виду фашистичког покрета који је замишљао обнову Римског царства, су на Балканско полуострво. Ботаничар по имену Антонио Балдачи, италијански политички и национални идеолог, 15. јуна 1902. године подноси програм за ширење италијанског утицаја на исток. Он се залагао за мирно истраживање, формирање посебних балканолошких екипа које би се бавиле истраживањем с оне стране мора на пољу етнографије и антропологије, као и тамошњим проблемима преисторијског, историјског и археолошког карактера. Тиме би било доказано национално право Италијана на Јадран, а у својим историјским државно-правним заснивањима, делимично посматрајући и насљеђе у виду Млетачке републике.

Антонио Балдачи је у својој публикацији изнио студије да су Црногорци и албанске Геге својим највећим дијелом директни потомци Илира, заузимајући став да би требало радити на просветљавању тих народа на том пољу и припремати, без већег директног освајачког похода, стварање једне балканске федерације „на илирској основи“ као највеће регионалне силе Балкану, која би била остварена на рушевинама османлијске и хабсбуршке империје, започињући независношћу албанске државе и стварањем уније између ње и Црне Горе. Такав нови политички фактор би се развијао под италијанским утицајним оквиром и, према тврњама Антонија Балдачија, тамошњи народи би били врло привржени Риму. Требало би нагласити да овај план не представља идеологију италијанског национализма, па нити политику званичне Италије, већ подложни оквир за политику према Југословенима коју је италијанска држава оформила тек у Првом свјетском рату, односно примијенила с његовим крајем и непосредно послије њега.

Развитак ситуације[уреди]

26. априла 1915. године је у Лондону склопљен Лондонски уговор између представника Антанте и Италије, који је довео до извлачења Италије из неутралности и ступања у рат на страни Савезника. Као награда, дијељене су непријатељске територије, и Италији су обећане Истра, дио Далмације, као и сама Албанија. Потребно је нагласити да су краљевине Србија и Црна Гора одбиле да буду учеснице споразума, у име својих јужнословенских сународника који су живјели у Аустроугарској. Краљевина Италија је имала због овог билатералног међудржавног споразума итекакав правни оквир за жаљење и незадовољство које је испољавала у вријеме распарчавања Двојне монархије, као и оправдање за иредентистичку политику и непријатељство према идеји југословенског уједињења, која је имала одређене симпатије код великих страних сила.

Краљевина Црна Гора, која је ратовала на страни Србије односно Антанте, окупирана је и уништена од стране Централних сила током ране 1916. године. Краљ Никола I Петровић је избјегао кришом на брзину са својом родбином и најближим присталицама из земље, што је оставило земљу без државно-правне позадине и довело до великог пада рејтинга црногорског двора и у домаћим и страним очима и започело процесе покрета за уједињење Црне Горе са Србијом, а црногорска војска побијеђена, што је земљи на тлу запечатило судбину. Побједнички Савезници су третирали Црну Гору у преговорима са побијеђенима као дио Аустроугарске, 3. новембра 1918. године Аустроугарска монархија је потписала безусловну капитулацију, а по примирју потписаним потом, за Црну Гору и Боку которску је организована заједничка Савезничка мисија под командом Франше Д'Епереа са сједиштем у Котору, састављена из неколико хиљада француских, америчких, југословенских/србијанских, британских, па и италијанских наоружаних снага. Ријечи Николе и његове Владе у изгнанству поводом развоја ових догађаја нико није слушао, не сматрајући их релевантним фактором. Италијанска војска запосјела је углавном област црногорског Поморја, гдје је појединачно била и најјача. Ту се указала прилика да Италија дјелује на овом правцу. Политика коју је Италија спроводила у овим областима није у својој потпуности представљала очекивање икакве шире успјешности у самој Црној Гори, већ првенствено као адут на преговарачким столовима када су у питању италијанско-југословенски јадрански територијални спорови.

Покушаји интервенције[уреди]

Велики народни протест на Цетињу[уреди]

Одбор за побуну[уреди]

Побуна[уреди]

Проба (Вир и Ријека)[уреди]

Цетиње - кулминација[уреди]

Преговори[уреди]

Окршај[уреди]

Подгорица и Никшић[уреди]

Епилог[уреди]

Повремени сукоби[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Злочини[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Судски процеси[уреди]

Власт се понашала изузетно благонаклоно према губитницима у овом сукобу, што је изазвало врло велике протесте код бјелаша. Никоме није суђено за командну одговорност и свима који су се предали и признали државу су, чак на противљење шире јавности, дати високи положаји - један од зеленашких командира Крсто Поповић је прихваћен у војску, а Јован Пламенац, главни организатор побуне, је прихваћен у радикалну странку и власти, на опште протесте. Краљ Александар Карађорђевић је указом ставио изван снаге највећу казну, смртну, па нико није био осуђен на смрт, без икаквих обзира на злочин. Велики Жупан Зетске области Милован Џаковић је оснивао општинске одборе за народно опраштање, којим су се окупљали оштећени и молили да не подносе кривичне пријаве против потенцијалних зеленашких злочинаца, и популисала идеја опште амнестије. Све ове мјере су биле усмјерене ка остваривању народног помирења у Црној Гори.

Укупно је осуђено између 200 и 300 Зеленаша, а робију су издржавали у затвору у Зеници, скоро сви директни борци. Осуђени су углавном на казне од 4 до 20 година затвора, с тим што је један број добио и доживотну робију у лаким ланцима. Приликом суђења се посебно узимала тачка 59, по којој је свака казна морала бити умањивана јер је сматрано да су извршиоци кривична дјела учинили под притиском команде, односно слушањем наређења. Посљедњи судски процес против зеленашких оптуженика је одржан на Цетињу 25. новембра 1924. године, када је од 23 оптужених 5 осуђено на доживотну робију у лаким ланцима, а остали на 4-20 година затворске казне, а када су интересантно током изрицања пресуде и спомињања краља Александра сви оптужени узвикнули „Живијо краљ!" у његову част на иницијативу Радојице Никчевића, који је сам добио доживотну. Осуђеници на доживотну робију и најдужу затворску казну су углавном пуштани раније масовним дијељењем помиловања од стране краља Александра I, укључујући поменутог Р. Никчевића послије неколико година, као и једног од знаменитијих Зеленаша, Новицу Радовића, осуђеника на 20 година који је помилован послије 9. Нико од Бјелаша није био осуђен нити окривљен, па ни осумњичен за злочине.

Историјска ретроспектива и контроверзе[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Види још[уреди]

Литература[уреди]