Керамика (материјал)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Керамика у стилу фајанса

Керамика је назив за групу производа из глинених сировина. Основне сировине за керамику су каолин (бела и мекана врста земље), иловаче и глине који су пластички састојци док су као непластички састојци- кремен, кречњак, шамот и други материјали. Према хемијском саставу и топлоти керамичарски материјали се деле на опекарске, грнчарске, порозне, камените и порцеланске.

Назив керамика потиче од речи керамикос, керамеус и керамос (грчки: κεραμικός) који је био општи назив за производе од глине и иловаче који се пластично стварају, суше и пеку у посебним пећима.

Постоји велики број метеријала према употреби и сврхама. По изгледу и употреби сва керамика се дели на на грубу керамику (за индустријску употребу и употребу у грађевинарству, као цреп, опеке, покривне плоче, подови изолатори итд.) и фину керамику (за електро материјале, материјале који се користе у здравству, грнчарске производе и производе за свакодневну употребу, украсни предмети и сл).

Керамички материјали су сложена хемијска једињења која садрже метале и неорганске елементе. Керамички материјали имају разноврсна механичка и физичка својстава. Граница између метала и керамике се најлакше дефинише помоћу температурног коефицијента електричне отпорности. Код керамичког материјала овај коефицијент има негативан предзнак док за метале има позитиван предзнак. Примена керамике варира од керамичких плочица, грнчарске робе, опеке, одводних цеви, посуђа, ватросталних материјала, магнета, електричних уређаја, влакана до абразивних материјала. Керамички материјали настају под утицајем високе топлоте (печењем, топљењем).

Особине[уреди]

Због својих јонских и ковалентних веза, керамика је обично тврда, крта, има високу температуру топљења, ниску електричну и топлотне проводљивости, добру хемијску и топлотну стабилност и високу чврстоћу на притисак. Керамике могу да буду једноставни монофазни материјали или сложени материјали. Најчешћи типмонофазне керамике су алуминијумов и магнезијумов оксид. Сложени (вишеслојни) керамички материјали су кордиерит (магнезијум-алумосиликат), форстерит (магнезијум-силикат).

Примена керамике[уреди]

Керамички материјали имају широку примену; од израде грађевинарских опека, црепова, санитарних уређаја, алата за сечење метала, ватросталних облога ложишта, ветробрана и стакала возила, свећица мотора, диелектрика кондензатора, сензора, магнетних меморија. И спејс шатлови имају топлотну изолацију од 25.000 лаких порозних керамичких плочица које јој штите алуминијумске оплате од прекомерног загрејавања при пролазу великим брзинама кроз Земљину атмосферу.

Историјат и развој керамике[уреди]

Развој керамике можемо пратити од палеолита и појаве најстаријих култура. Из палеолитских грнчарија развила се данашња савремена керамика.

Производња керамике која је данас у великој мери индустријска је једна од најстаријих људских делатности. Најстарији налази се могу датирати до млађег каменог доба. Прво су то били кошеви који су били облепљени са глином, а после целоглинени производи. Посуде које су произведене ручно били су не само за свакодневну употребу већ су служиле и у култне, религиозне сврхе (нпр. за похрањивање пепела умрлих). Пластични производи од глине и глинени идоли су најстарији докази религиозних представа људског рода. У праисторији је керамика била претежно лепљена из појасева и изнимно гњечена, а касније је била произведена на грнчарском точку који је значио знатни технолошки напредак у производњи керамике и грнчарије. Керамика је често била пре печења или после њега обрађивана или осликавана. У археологији је једно од најзначајнијих видова познавања слојева култура, њених развојних односа, уметничких потреба као нпр. гајтанска керамика или чешљаста керамика представљају археолошке групе које се зову културе у праисторији.[1] У историјској епохи су познате керамике из 4000. године п. н. е. из староегипатске грнчарије која је украшена богатим осликавањем и глазурама у боји као и из предње Азије из архитектуре од опека и рељефа од опека у боји па преко критско-микенске културе до грчких ваза и етрурских глинених саркофага, да би са распадом римске империје нестала и керамика у Европи. Значајна је и кинеска керамика која је нарочити значај добила у време династије Минг. Такође се бележи и развој керамике код Индијанаца Јужне Америке која је добила на значају и достизала завидан ниво. У средњем веку се поново развија керамика и добија на значају нарочито у доба готике и производњи готских пехара. Са исламском културом се у Европу јавља интерес за фајанс и под иманом мајолика се жири у Италији у 13. веку и из ње се раширује по Француској, Швајцарској, Низоземској и у 16. веку у Немачку.[1]Раширеност фајанса је постепено била потлачена кинеским порцеланом који је у Европу био довезен у 15. веку, У тежњи да се имитира кинески порцелан је била имитација порцелана у Италији (медичијевски порцелан) у и Француској а касније и у Енглеској као меки порцелан који је био потиснут након проналазка тврдог порцелана од стране маисенског апотекара и алхемичара Јохана Фридриха Ботгера („Johann Friedrich Böttger“) који је први у Европи употребио каолин и 1710. године је настала прва мануфактурна производња у Маисену („Meißen“) недалеко од Дрездена у Немачкој.[1] Постепено се ова производња раширила по целој Европи.

Техничка керамика: клизни лежај

Данас познајемо следеће врсте керамике;

  • теракота, је керамика од печене и неглазиране глине од које се израђују водоводне цеви, кровни покривачи и друго и има црвену боју.
  • фајанс, је „полупорцелан“, од фине глине које се пече при нижим температурама у пећи и има непровидну белу глазуру која је погодна за осликавање а име је добио по граду Фаенце који се налази у Италији и својим пореклом је из Оријента одакле је дошла преко Шпаније.
  • мајолика, је полупорцелан од фине глине и овај назив носи јер се ширила преко Шпаније и Мајорке и у 15. веку настали су радње око града Фаенце, Урбина и Венеције и одатле се шири у Европу.
  • Порцелан.

Керамика бива традиционално подељена на:

  • Грубу керамику, у коју спадају опекарски производи и
  • Фину керамику, на коју се односе други керамичарски производи.

Карактеристичне особине керамичких материјала су;

Ниска

Висока

  • физичка чврстоћа, али и кртост
  • Изврсна отпорност на високе температуре и корозије.

Народна керамика на Балкану[уреди]

Лончари, сељачке занатлије израђују све лончарске производе који народу задовољавају све потребе за оваквом робом. Они ваде лончарску земљу на нарочитим местима и затим је гњече и месе и у неким крајевима је употребе без икаквих примеса а по некад јој додају лончарски камен. Земља се обрађује на лончарском точку („котуру“) који може да се покреће руком или ногом. Производи се израђују прстима (палац, средњи прст и кажипрст) и уз помоћ специјалних комадића коже као и дрвеног алата који сличи ножу. Производ се суши и после се пече у пећи. Постоји пећ са каналима за регулисање ватре које је савршенија и пећи које ове канале немају као удубљења у земљи и озиданим сводом и ватром која струји од једног отвора ка другом. Ова керамика се не оставља неишарана већ се боји и шара и онда се поново пече да се боја прими. Најпростије је прскање једном бојом најчешће црном помоћу кованог корене од папрати. За белу боју служи нарочита бела земља а остале се боје купују. Што је културнија средина употребљава се више глазуре.[2]

Највише се употребљава „славенска“ – валовита шара а употребљавају се и разне геометријске слике-различити кругови који су праћени витицама.[2]

Од врста и облика керамике могу се поменути, ћупови са поклопцима, посуде са грлом за течности- стуцке, рукатке, врчеви и чутуре затим пекве за печење хлеба и пецива, разне врста тањира посуде и за цвеће све до савремених форми шољица, пехара, сланика па и дечјих играчака- Керамика је према северозападувише глазирана и оцаљена и више ошарана док је према југу и истоку једноставнија.[2]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Příruční slovník naučný, ČS Akadémia Vied, Praha 1963
  2. ^ а б в Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929.

Литература[уреди]

  • Příruční slovník naučný, ČS Akadémia Vied, Praha 1963
  • Истоимени чланак из хрватске Википедије
  • Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Керамика (материјал)