Кирн—Брисел—Кирн 2021.

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије

Кирн—Брисел—Кирн 2021.
Трка 13. од 221. у UCI Европа туру 2021.
трка 8. од 55. у UCI про серији 2021.
Информације о трци
Датуми28. фебруар 2021
Етапе1
Дистанца197 km
Побједничко вријеме4 с 37' 08"
Резултати
  Побједник  Мадс Педерсен (ДАН) (Трек—сегафредо)
  Други  Ентони Тиржис (ФРА) (Тотал директ енержи)
  Трећи  Том Пидкок (УК) (Инеос гренадирс)
← 2020
2022 →

Кирн—Брисел—Кирн 2021. било је 73. издање једнодневне бициклистичке трке — Кирн—Брисел—Кирна. Одржана је 28. фебруара 2021. године, у белгијском региону Фландрија, као 13 трка у UCI Европа туру и осма трка у UCI про серији 2021. Рангирана је као 1.про трка, што је други степен UCI класификације трка, иза ворлд тур трка, због чега је учешће ворлд тур тимова било ограничено на 70%. Одржана је дан након ворлд тур трке — Омлоп хет Нијувсблада, са којом чини викенд отварања и означава почетак прољећних класика.

Укупна дужина је износила 197 km. Старт је био у Кирну, након чега се ишло пут Брисела, до града Нинове, гдје су вожене четири секције калдрме и 12 калдрмисаних успона, од којих су најтежи били Мон сен Лорен, Канариберг, Кројсберг, Коте ди Тре и Ауде Кваремонт, који се на Ронде ван Фландерену вози три пута. Од Ниновеа, ишло се назад, вожена су два круга у Кортрајку и Кирну, гдје је био циљ, а последњих 50 km вожено је по равном.

Бранилац титуле био је Каспер Асгрен, који је на трци 2020. побиједио три секунде испред главне групе, коју је одспринтао Ђакомо Ницоло. Највећи фаворити били су Метју ван дер Пул, Каспер Асгрен, Арно Демар, Александер Кристоф и Мадс Педерсен, док Ваут ван Арт и Жилијен Алафилип нису возили.

Ван дер Пул и Хонатан Нарваез су напали на 83 km до циља, након чега су достигли три возача који су раније били у бијегу, али су достигнути на 1,5 km до циља; у групном спринту, Педерсен је побиједио испред Ентонија Тиржиса и Тома Пидкока. На циљ је стигла група од 30 возача, што је било трећи пут за седам година да је побједник одлучен у спринту велике групе.

Позадина[уреди | уреди извор]

Трка 2021. било је 73. издање Кирн—Брисел—Кирна, која је одржана 28. фебруара 2021. године као 13 трка у UCI Европа туру и осма трка у UCI про серији.[1][2] Рангирана је као 1.про трка, што је други степен UCI класификације трка, иза ворлд тур трка,[3] због чега је учешће ворлд тур тимова било ограничено на 70%.[4] Заједно са трком Омлоп хет Нијувсблад чини викенд отварања и означава почетак прољећних класика.[5]

Најтежи успони били су Мон сен Лорен, Канариберг, Кројсберг, Коте ди Тре и Ауде Кваремонт,[6] који се на Ронде ван Фландерену вози три пута.[7]

Рута[уреди | уреди извор]

Успон Волкегемберг.

Укупна дужина трке била је 197 km. Старт је био на хиподрому у Кирну, у јужном дијелу Западне Фландрије, послије чега се ишло на исток, пут Брисела, али се у граду Нинове, удаљеном 23 km од Брисела, правио круг и ишло се назад. У финишу, вожена су два круга у Кортрајку и Кирну, гдје је био циљ.[8]

Након 16 km, вожен је први успон — Тигемберг, дуг 750 метара, са просјечним нагибом од 5,6% и максималним нагибом од 9%.[9] Послије 16 km по равном, вожен је успон Волкегемберг, дуг 1 km, са просјечним нагибом од 5% и максималним нагибом од 12%,[10] а само последњих 200 метара успона је калдрмисано.[11] Наредних 20 km вожено је кроз Бракел, са два мања успона која нису категорисана,[12] а на 161 km до циља, вожена је прва секција калдрме — Холевег, дуга 1,5 km.[13] На 148 km до циља вожена је друга секција калдрме — Бонтестрат, дуга 700 метара,[14] након чега је, на 141 km до циља, вожен успон Бумбек, дуг 1,2 km, са просјечним нагибом од 5% и максималним нагибом од 7%.[15]

На 126 km до циља, вожена је трећа секција калдрме — Гитерајстрат, дуга 300 метара,[16] док је два километра касније вожен успон Босенарстрат, дуг 1,3 km, са просјечним нагибом од 5,6% и максималним нагибом од 9%.[14] Након успона настављено је да се вози узбрдо, а затим је услиједио спуст до Ронса, гдје је била зона за узимање музета са храном од чланова тима који су ту били распоређени.[12][17] На 106 km до циља вожен је успон Мон сен Лорен, дуг 1,4 km, са просјечним нагибом од 6,7% и максималним нагибом од 9%,[18] након чега је вожен спуст и неколико секција узбрдо—низбрдо, а на 92 km до циља вожен је успон Ла Хауп, дуг 1,6 km, са просјечним нагибом од 6,2% и максималним нагибом од 11,1%.[19]

Ауде Кваремонт, претпоследњи и један од најтежих успона на трци.

Пет километара након Хаупа, на 87 km до циља, вожен је успон Канариберг дуг 1 km, са просјечним нагибом од 7,7% и максималним нагибом од 14%.[20] Послије 5 km спуста, у размаку од четири километра вожена су два успона: Кројсберг дуг 800 метара, са просјечним нагибом од 6% уз максимални нагиб од 9,8%,[21] а затим и најдужи успон у Фландрији — Хотонд,[22] дуг 2,7 km, са просјечним нагибом од 4% и максималним нагибом од 8%.[23] На 69 km до циља вожен је десети успон — Коте ди Тре, дуг 1,1 km, са просјечним нагибом од 8% и максималним нагибом од 13%.[24]

На 59 km до циља вожен је Ауде Кваремонт, дуг 2,2 km, са просјечним нагибом од 4,2% и максималним нагибом од 12%.[25] Успон се вози три пута на Ронде ван Фландерену, као и на бројним другим тркама, а 2020. године изабран је као најбољи успон од свих успона на тркама у Фландрији, од стране навијача.[26] На 54 km до циља, вожен је последњи успон — Клојсберг, дуг 1,1 km, са просјечним нагибом од 6% и максималним нагибом од 11%.[27] Након врха Клојсберга, имало је неколико секција узбрдо, али није било класификованих успона.[28] Последњих 50 km вожено је по равном,[29] док је на 35 km до циља вожена последња секција калдрме — Бербострат, дуга 500 метара.[30] У финишу вожена су два круга у Кортрајку и Кирну, укупне дужине од 18 km, док је циљ био у Кирну, након другог проласка.[31]

Пошто је последњи успон вожен на 53 km до циља, очекивао се групни спринт, а трка је позната као „спринтерски класик“.[32]

Секције калдрме[уреди | уреди извор]

Секције калдрме:[33]
Бр. Име Дужина
(km) 		Дужина од
(km)
Почетак
(km) 		До циља
(km)
1. Холовег 1,5 36 161
2. Бонтестрат 0,7 49 148
3. Гитерајстрат 0,3 99 98
4. Бербострат 0,5 192 35

Успони[уреди | уреди извор]

Успони:[14]
Бр. Име Дужина
(km) 		Просјечни нагиб
(%) 		Максимални нагиб
(%) 		Дужина од
(km)
Почетак
(km) 		До циља
(km)
1. Тигемберг 0,7 5,6 9 17 180
2. Волкегемберг 1 5 12 35 162
3. Бумбек 1,2 5 7 57 140
4. Босенарстрат 0,7 6,1 14 73 124
5. Мон сен Лорен 1,4 6,7 9 90 107
6. Ла Хуп 1,6 6,2 11,1 104 93
7. Канариберг 1 7,7 14 110 87
8. Кројсберг 0,8 6 9,8 117 80
9. Хотонд 2,7 4 8 119 78
10. Коте ди Тре 1,1 8 13 127 70
11. Ауде Кваремонт 2,2 4,2 12 137 60
12. Клојсберг 11 6 11 143 54

Тимови[уреди | уреди извор]

На трци је учествовало 25 тимова и укупно 174 возача;[34] сви тимови су учествовали са по седам возача осим Трек—сегафредо, који је учествовао са шест возача јер се Чарли Квартерман повриједио дан раније, на Омлоп хет Нијувсбладу и није могао да вози трку.[35]

Пошто је трка била класификована као 1.Про, учествовало је 17 ворлд тур тимова; једини ворлд тур тимови који нису учествовали су Јумбо—визма и Мовистар, одлуком организатора.[36][37] Побједник про тура за претходну годину, имао је аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, као и за све про трке, док је другопласирани из про тура имао аутоматску позивницу за све једнодневне ворлд тур и про трке, а организатори — Sportingclub Kuurne, додијелили су шест вајлд кард позивница.[38] По правилу из 2019. најбољи про тур тим у рангирању има загарантовано учешће на свакој ворлд тур и про тур трци наредне сезоне;[39] најбољи про тур тим у сезони 2020. био је Алпесин—феникс, који је, такође, завршио на 12 мјесту у свјетском поретку тимова.[40][41] Другопласирани тим из про тура 2020. — Аркеа—самсик, такође има аутоматску позивницу за класике,[42] док су шест вајлд кард позивница добили Бенгол ВБ, Спорт Фландерен—белоис, Тотал директ енержи, ББ хотел—Витал консепт, Вини забу—брадо—КТМ и Уно—Х про сајклинг.[38][43]

UCI ворлд тур тимови:

UCI про тур тимови:

Фаворити[уреди | уреди извор]

Каспер Асгрен, побједник 2020.

Највећи фаворити били су Метју ван дер Пул, Арно Демар и тим Декунинк—Квик-степ, који је побиједио на трци у последње двије године.[44] Ван дер Пул је освојио Ронде ван Фландерен 2020. године, када је заједно са Ван Артом и Жилијеном Алафилипом напао на 35 km до циља.[45] Неколико дана прије трке морао је да напусти УАЕ тур са тимом Алпесин—феникс, због позитивних резултата на ковид 19,[46] али је био негативан на тесту, због чега је могао да се врати у Холандију.[47] Одлучио је да пропусти Омлоп, на којем је лидер био Јаспер Филипсен и фокусирао се на Кирн,[48] гдје је возио и Тим Мерлије као опција за спринт.[49] Ван Арт, који је 2020. освојио Милано—Санремо и Страде Бјанке, док је завршио Ронде ван Фландерен на другом мјесту, одлучио је да прескочи викенд отварања 2021. и да сезону почне на Страде Бјанкеу.[50] Алафилип, који је био први фаворит на Омлопу,[51] гдје је био у нападу до финиша,[52] одлучио је да прескочи Кирн,[53] гдје су Квик-степ предводили побједник трке 2020. — Каспер Асгрен[54] и побједник Омлопа 2019. — Здењек Штибар, а возили су још Ив Лампар, Алваро Одег, Штајн Стилс, Јаник Стелме и Берт ван Лерберге.[55]

Метју ван дер Пул, био је један од највећих фаворита за побједу.

Пошто се очекивао групни спринт велики фаворити су били Арно Демар, Александер Кристоф, Сони Колбрели и Мадс Педерсен, док су остали фаворити били: Јаспер Стојвен, Оливер Насен, Матео Трентин, Тиш Бенот, Грег ван Авермат, Том Пидкок, Дилан Тунс, Стефан Кинг, Сеп Ванмарке, Тим Веленс и Серен Краг Андерсен.[56][57] Веленс је завршио Омлоп на трећем мјесту 2019. године, док је на почетку 2021. освојио трку Етоил де Бесеж,[58] након чега се повукао са Тур де ла Провенсе како би се припремио за класике,[59] а Омлоп 2021. завршио је на 24 мјесту.[60] На Кирну, био је лидер тима заједно са Џоном Дегенколбом, који је освојио Париз—Рубе и Милано—Санремо 2015, а Омлоп 2021. није возио.[61] Краг Андерсен је побиједио на двије етапе на Тур де Франсу 2020. године, док је Омлоп завршио на 23 мјесту.[62] На Кирну, био је лидер тима ДСМ заједно са Бенотом и Каспером Педерсеном, а спортски директор — Марк Реф, изјавио је да је циљ да њих тројица буду у водећој групи у завршници како би тим имао више опција и остварио добар резултат.[63] Стојвен и Мадс Педерсен су предводили Трек—сегафредо, а 2020. освојили су по један калдрмисани класик.[64] Стојвен је освојио Омлоп 2020. а исте године је Кирн завршио на петом мјесту,[65] након што га је освојио 2016. године,[66] док је Омлоп 2021. завршио на 83 мјесту, три минута иза главне групе.[67] Педерсен је Омлоп завршио на 112 мјесту,[68] а 2020. је освојио Гент—Вевелгем.[69]

Насен и Ван Авермат били су лидери АГ2Р ситроена.[70] Ван Авермат је освојио Омлоп 2016. и 2017. као и Париз—Рубе 2017.[71] Омлоп 2021. завршио је у водећој групи, на 32 мјесту,[72] док је последњу побједу остварио на Гран при сајклисте де Монтреалу 2019.[73] Насен није освојио ниједан велики класик у каријери прије трке,[74] а завршио је на подијуму на Милано—Санрему, Гент—Вевелгему и Е3 Харелбекеу.[75] Омлоп 2021. завршио је у главној групи, као Ван Авермат, на 19 мјесту.[76] Инеос гренадирс су предводили Ђани Москон и Том Пидкок.[77] Москон је 2020. дисквалификован са Кирна због тога што је бацио бицикл након пада, послије чега је пред камерама поцијепао број.[78] Пидкок је дебитовао у сениорској конкуренцији, након што је у јуниорској и у конкуренцији до 23 године освојио Ђиро д’Италију и Париз—Рубе.[58] За тим је возио и Овен Дул, који је трку 2019. завршио на другом мјесту.[79]

Арно Демар, био је највећи фаворит за побједу у спринту.

Матео Трентин и Александер Кристоф су предводили УАЕ тим Емирејтс.[80] Кристоф је освојио Шелдепрајс и Ронде ван Фландерен 2015. године, док је исте године Милано—Санремо завршио на другом мјесту.[81] Године 2020. завршио је Ронде ван Фландерен и Кирн на трећем мјесту,[82] а Омлоп 2021. завршио је на 58 мјесту, након што је морао да мијења точак на 2 km до циља због пада у групи, док је био у водећој групи и могао је да се бори за побједу.[83] Трентин је завршио Гент—Вевелгем 2020. на трећем мјесту, док је Омлоп 2021. завршио на осмом мјесту, а Кирн 2020. није завршио.[84] Сеп Ванмарке је био лидер Израел старт ап нејшона;[85] освојио је Омлоп 2012. а три пута је завршио на трећем мјесту, укључујући и трку 2021. дан прије Кирна,[86] који је завршио на трећем мјесту 2014. године, када је такође Ронде ван Фландерен завршио на трећем мјесту.[87] Бајк ексчејнџ су предводили Лук Дарбриџ, Роберт Станард и Амон Грендал Јенсен, који је дебитовао за тим,[88] док су Тотал директ енержи предводили Едвалд Босон Хаген и Ники Терпстра.[89] Босон Хаген је завршио Омлоп на трећем мјесту 2014. године, а освојио је Гент—Вевелгем 2009. године,[90] док је Терпстра освојио Париз—Рубе 2014. и Ронде ван Фландерен 2018.[91] У тиму је такође возио и спринтер — Ентони Тиржис, који је Ронде ван Фландерен 2020. завршио на четвртом мјесту.[92]

Бахреин—викторијус су предводили Сони Колбрели, Дилан Тунс и Хајнрих Хауслер.[93] Хауслер је завршио Омлоп, дан раније, на четвртом мјесту,[94] док је Колбрели пао на 54 km до циља и испао је из борбе за побједу.[95] Брајан Кокар је предводио ББ хотел—Витал консепт,[96] док је Нилс Полит предводио Бору у одсуству Петера Сагана,[97] који је био позитиван на корона вирус.[98] Астану су предводили Алекс Аранбуру и Фабио Фелине,[99] док су Групаму—ФДЈ предводили Демар и Кинг.[29] Кинг је 2020. завршио Бинкбанк тур и вожњу на хронометар на Свјетском првенству на трећем мјесту и Гент—Вевелгем на петом мјесту,[100] док је 2019. завршио друмску трку на Свјетском првенству на трећем мјесту.[101] Демар је освојио Милано—Санремо 2016. године, док је 2020. остварио 12 побједа,[102] а за тим је возио и Кевин Женије, који је претходно завршио Омлоп на деветом мјесту, док Џеки Стјуарт, који је завршио Омлоп на трећем мјесту, није возио.[103]

Преглед трке[уреди | уреди извор]

Мадс Педерсен, побједник трке.

Прије почетка трке објављено је да Чарли Квартерман неће возити због повреда које је задобио у паду на Омлопу, дан раније.[104] Око 11 сати почели су да долазе тимски аутобуси, када је почело и потписивање возача прије почетка трке.[105] Први су стигли аутобуси Инеоса и Групаме, а окупљање навијача било је забрањено, због мјера против корона вируса.[105] Трка је стартовала у 12.00 часова, а већ послије неколико километара Силван Дилијер је морао да мијења бицикл.[105] На 180 km до циља у бијег су отишли Маћјеј Боднар, Патрик Гампер, Лудвиг де Винтер и Артјом Захаров, који су брзо стекли минут предности, након чега су из главне групе напали Том Паке и Јонас Иверсби Хвидеберг.[106] Послије само 8 km бјегунци су стекли три и по минута предности испред главне групе, док су Паке и Хвидеберг заостајали 35 секунди.[105]

Паке и Хвидеберг су достигли бјегунце на 168 km до циља, а предност је порасла на преко пет минута испред главне групе.[107] Боднар је био најстарији у бијегу са 35 година, а побиједио је на једној етапи на Тур де Франсу, док је његов сувозач из Боре — Гампер, прешао у ворлд тур 2020. Захаров је био национални шампион 2017. године, Де Винтер није возио од Ронде ван Фландерена 2020. док су Паке са 21 и Хвидеберг са 22 године били најмлађи у бијегу.[105] На 160 km до циља предност је порасла на шест минута, након чега је почела да опада када је тим УАЕ изашао на чело групе.[107] Тим Декунинк—Квик-степ је изашао на чело групе на 131 km до циља, док су при врху били и спринтери — Кокар, Дегенколб и Демар.[105] Предност је поново порасла на шест минута, а на 113 km до циља десио се пад у групи, у којем је учествовао возач тима ДСМ.[105] Оливиеро Троја из тима УАЕ, склонио се са чела групе, гдје је провео већину времена и повукао се са трке, а убрзо се повукао и Шимон Сајнок из Кофидиса.[107]

Ентони Тиржис, завршио на другом мјесту.

На 98 km до циља предност бјегунаца пала је на мање од пет минута, а Алпесин—феникс је изашао на чело групе. На 83 km до циља предност је пала на три и по минута, након чега је Ван дер Пул напао, а пратио га је једино Хонатан Нарваез из Инеоса.[108] На 81 km до циља, на почетку Кројсберга, стекли су 25 секунди предности, након чега је Виктор Кампенартс напао из главне групе, док је Боднар отпао из бијега, радећи претходно већину времена на челу, за Гампера.[109] На 73 km до циља, на уласку у кривину, пас је истрчао испред главне групе, али је власник кренуо за њим и ухватио га неколико секунди прије него што је група наишла.[110] Бјегунци су стекли 40 секунди предности, након чега је Ван дер Пул имао механичких проблема, али је морао да настави јер тимски аутомобил није могао да дође до њега када је разлика између двије групе мања од минут.[105] Њих двојица су стекли 57 секунди предности, а група је достигла Кампенартса. По равном, предност је пала на 45 секунди, а на чело групе су изашли Квик-степ, ББ хотел и Бора, након чега је предност поново порасла на минут на успону Коте ди Тре. Предност испред главне групе је порасла на минут и 12 секунди, док је заостатак за бјегунцима пао на 53 секунде, након чега је Џенте Бирманс из Израел старт ап нејшона напао из главне групе на Ауде Кваремонту.[111]

На 66 km до циља, Демар и Кинг, из тима Групама—ФДЈ, отпали су из групе, док су на челу радили Лото—судал и Бора.[107] Де Винтер је напао у бијегу, а Ван дер Пул и Нарваез су достигли остале бјегунце на врху Кваремонта, а предност испред главне групе порасла је на минут и 40 секунди.[105] На 62 km до циља Стојвен је напао из главне групе; Асгрен и Дегенколб су реаговали, након чега их је достигао и Трентин, којег је пратило око 15 возача, док су Педерсен и Дарбриџ били на зачељу.[106] Де Винтер је достигнут на 56 km до циља, а предност је пала на минут и пет секунди.[105] Ван дер Пул је поново напао на 54 km до циља, а једино су га пратили Нарваез и Хвидеберг.[112] Дегенколб је напао из главне групе на последњем успону, али је достигнут, након чега је Дилан Тунс напао и направио је неколико секунди предности на врху успона.[113] На 52 km до циља предност је пала на 47 секунди, а Гампер и Захаров су се вратили у прву групу.[105] Ван Авермат и Асгрен су радили на челу друге групе и Тунс је достигнут.[114] Дегенколб је покушавао да организује рад на смјену у групи, а Клемент Русо је скоро пао на кривини, због чега је имао механичких проблема.[115] Главна група је била подијељена на пет група, Том Пидкок и Кокар су били у другој групи која је била 50 секунди иза групе у којој су били Ван Авермат, Дегенколб, Стојвен и Асгрен, док су Демар и Кристоф били још даље иза.[105]

Том Пидкок, завршио на трећем мјесту.

На 34 km до циља Трентин је напао, пратили су Асгрен, Ван Авермат и Тунс, а предност бјегунаца је пала на 35 секунди.[116] Трентин је достигнут, а предност бјегунаца је пала на 20 секунди јер је Ван дер Пул био скоро све вријеме на челу.[117] Трентин је напао поново, али су га пратили. Бахреин је радио за Колбрелија у главној групи, која је заостајала 53 секунде, а ту су били и Хауслер и Педерсен, док су Демар и Кристоф заостајали иза групе.[105] На 18 km до циља главна група је стигла на пет секунди иза групе у којој је био Трентин, након чега је Ван Авермат напао. Након напада, заостатак главне групе је порастао на десет секунди, док је предност бјегунаца испред друге групе пала на 15 секунди. На 11,7 km до циља, двије групе су се спојиле, а предност бјегунаца је пала на десет секунди, послије чега су и остали возачи из бијега почели да раде и помажу Ван дер Пулу и предност је порасла брзо на 16 секунди.[105]

Лото и Бахреин су радили на челу групе, али је предност порасла на 18 секунди. На 7,5 km до циља предност је порасла на 22 секунде, а Тунс је радио на челу константно.[118] Предност је прво пала на 17 секунди, а затим је порасла на 20, јер су у бијегу сви радили, а у главној групи су радили само Тунс и Фредерик Фрисон, након чега је, на 4 km до циља, Кубека асос изашла на чело групе. Асгрен је напао на 3,7 km до циља, Хауслер га је пратио, а Кокару се пробушила гума, због чега је отпао из групе.[105][119] Предност је пала на само десет секунди, а на 1,7 km до циља, бјегунци су достигнути. Серен Краг Андерсен је напао одмах по достизању, направио је малу разлику, али га је достигао прво Хауслер, а затим и остали, након чега је поново напао на 1,3 km до циља, али су остали пратили.[120] Стојвен је предводио Педерсена, који је први почео да спринта, на 175 метара до циља и побиједио је испред Тиржиса и Пидкока.[121][122] Трентин је завршио на четвртом мјесту, Бирманс на петом, Колбрели на шестом, Полит на седмом, Ван Авермат на осмом, Ван Лерберге на деветом и Ерик Нордсетер на десетом.[123] Друга група, коју је одспринтао Демар, дошла је на циљ минут и 48 секунди иза Педерсена, а у спринту, приликом додира точковима, Силван Дилијер је једини пао и поломио је кључну кост, што му је био трећи лом у три године.[124]

Након побједе, Педерсен је рекао да нису хтјели да заврше као дан раније, изјавивши: „увијек пустите ноге да говоре и не смишљајте луде изговоре.“[109] Тиржис је изјавио да је изабрао праву страну за спринт и да је то био најбољи резултат у његовој каријери,[125] док је Пидкок изјавио да је користио главу више него на Омлопу и да му је то помогло да заврши на подијуму, иако није био толико јак.[126]

Резултати[уреди | уреди извор]

Трку је стартовало 174 возача, након што се Чарли Квартерман повукао прије почетка трке због повреде. Завршило је 114 возача.[127][128]

Легенда
DNF Није завршио
DNS Није стартовао

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „UCI ProSeries 2021: all cycling races”. velowire.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  2. ^ „Épreuves sur Route (version au 01.01.2021) - Épreuves internationales et participation (page 4)” (PDF) (на језику: француски). Приступљено 23. 5. 2021. 
  3. ^ „Race classifications: an explainer”. thebritishcontinental.co.uk. 13. 1. 2020. Приступљено 23. 5. 2021. 
  4. ^ „UCI Cycling Regulations, Part 2 Road Races” (PDF). Приступљено 23. 5. 2021. 
  5. ^ „Cycling News - Opening Weekend Signals The Start Of The Spring Classics”. eurosport.com. 27. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  6. ^ Hunter, David (27. 2. 2021). „Kuurne – Bruxelles – Kuurne 2021 – Preview”. ciclismointernacional.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  7. ^ „Tour of Flanders 2021: Route, start list, sportive and all you need to know”. cyclist.co.uk. Приступљено 23. 5. 2021. 
  8. ^ „Organisatoren hertekenen finale Kuurne-Brussel-Kuurne”. sporza.be (на језику: холандски). Архивирано из оригинала 6. 4. 2017. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  9. ^ „Tiegemberg - Tiegem”. climbbybike.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  10. ^ „Volkegemberg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 23. 5. 2021. 
  11. ^ „Gele Lus (103 KM)”. crvv.be (на језику: холандски). Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  12. ^ а б „Kuurne - Brussels - Kuurne 2021: Route”. cyclingstage.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  13. ^ „Holleweg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 23. 5. 2021. 
  14. ^ а б в „Kuurne-Bruxelles-Kuurne 2021 : Notre Présentation Complète De La 73e Édition”. cyclismerevue.be (на језику: холандски). Приступљено 23. 5. 2021. 
  15. ^ „Boembeek”. routeyou.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  16. ^ „Kuurne-Bruxelles-Kuurne 2020”. la-flamme-rouge.eu. Приступљено 23. 5. 2021. 
  17. ^ „Cycling Lingo: A List of Common Terminology”. roadbikerider.com. RBR Publishing Company. Архивирано из оригинала 17. 10. 2012. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  18. ^ „Mont-saint-Laurent”. climbbybike.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  19. ^ „Bois de la Houppe”. climbfinder.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  20. ^ „Kanarieberg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 23. 5. 2021. 
  21. ^ „Oude-Kruisberg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 23. 5. 2021. 
  22. ^ „The Longest Climb In Flanders”. hotond.be. 27. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  23. ^ „Hoogberg-Hotond”. cyclinginflanders.cc. 27. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  24. ^ „Côte de Trieu”. climbfinder.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  25. ^ „Oude kwaremont”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 23. 5. 2021. 
  26. ^ „Oude Kwaremont most iconic spring classic climb”. mycols.app. 3. 5. 2020. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  27. ^ „Kluisberg - Bergstraat”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 23. 5. 2021. 
  28. ^ „Kuurne - Brussels - Kuurne 2021: Route”. cyclingstage.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  29. ^ а б „Kuurne-brussels-kuurne 2021: Preview”. rouleur.cc. 27. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  30. ^ „Kuurne-Brussel-Kuurne 2020 - Men Elite - Wegwijzer.pdf” (PDF). kuurne-brussel-kuurne.be (на језику: холандски). Приступљено 23. 5. 2021. [мртва веза]
  31. ^ „Kuurne-Brussel-Kuurne Presenteert ‘Vernieuwde’ Editie Van 2020”. wielerflits.be (на језику: холандски). 11. 12. 2019. Приступљено 23. 5. 2021. 
  32. ^ Wynn, Nigel. „Omloop Het Nieuwsblad and Kuurne-Brussels-Kuurne 2016 preview”. cyclingweekly.co.uk. Приступљено 23. 5. 2021. 
  33. ^ „Uw gids voor Kuurne-Brussel-Kuurne 2021: parcours, deelnemers, livestream”. sporza.be (на језику: холандски). 28. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  34. ^ „Startlist for Kuurne–Brussels–Kuurne 2021”. ProCyclingStats. Приступљено 23. 5. 2021. 
  35. ^ „Charlie Quarterman taken to hospital after crash with team car during Omloop Het Nieuwsblad”. swisscycles.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  36. ^ Vandenabeele, Bjorn (23. 2. 2021). „Twee Worldteams Geven Forfait Voor Kuurne-Brussel-Kuurne”. wielerkrant.be (на језику: холандски). Приступљено 23. 5. 2021. 
  37. ^ van der Ploeg, Bram (23. 2. 2021). „'Jumbo-Visma slaat Kuurne-Brussel-Kuurne ook in 2021 over; Movistar idem'”. indeleiderstrui.nl (на језику: холандски). Приступљено 23. 5. 2021. 
  38. ^ а б „Dit jaar geen Kuurne-Brussel-Kuurne voor junioren, geen Jumbo-Visma bij de profs”. m.nieuwsblad.be (на језику: холандски). 21. 1. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  39. ^ „UCI reforms to be phased in through 2019”. cyclingnews.com. 23. 12. 2018. Приступљено 23. 5. 2021. 
  40. ^ „Alpecin-Fenix to ride all three Grand Tours in 2021”. cyclingnews.com. 1. 1. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  41. ^ Ostanek, Daniel (27. 10. 2020). „Alpecin-Fenix all but seal Tour de France invite after topping latest Europe Tour rankings”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  42. ^ „Van der Poel to have his pick of 2021 WorldTour events as Alpecin-Fenix earn automatic invitations”. cyclingnews.com. 23. 12. 2020. Приступљено 23. 5. 2021. 
  43. ^ Bonville-Ginn, Tim (26. 2. 2021). „Kuurne-Brussels-Kuurne 2021 start list”. cyclingweekly.com. Приступљено 23. 3. 2021. 
  44. ^ Doup, Door Nick (28. 2. 2021). „Voorbeschouwing: Kuurne-Brussel-Kuurne 2021”. wielerflits.nl (на језику: холандски). Приступљено 23. 5. 2021. 
  45. ^ Cossins, Peter (18. 10. 2020). „Mathieu van der Poel wins Tour of Flanders”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  46. ^ „Van der Poel and Alpecin-Fenix exit UAE Tour due to coronavirus case”. cyclingnews.com. 22. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  47. ^ „Mathieu Van der Poel heads home for Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. 22. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  48. ^ Ostanek, Daniel (25. 2. 2021). „Mathieu van der Poel set to race Kuurne-Brussel-Kuurne”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  49. ^ „Mathieu van der Poel set to race Kuurne-Brussel-Kuurne”. swisscycles.com. 26. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  50. ^ „Wout van Aert on season debut at Strade Bianche: ‘I think I’m ready’”. velonews.com. 4. 3. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  51. ^ Ryan, Barry (26. 2. 2021). „Julian Alaphilippe: I'm not the number one favourite for Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  52. ^ Decaluwé, Brecht (27. 2. 2021). „Ballerini saves the day as Alaphilippe’s solo falls short in Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  53. ^ Benson, Daniel (1. 3. 2021). „8 conclusions from Opening Weekend”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  54. ^ „Kasper Asgreen wins Kuurne-Brussel-Kuurne”. CyclingNews. 1. 3. 2020. Приступљено 23. 5. 2021. 
  55. ^ Fletcher, Patrick (23. 2. 2021). „Alaphilippe and Ballerini step up as Deceuninck-QuickStep name Opening Weekend squads”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  56. ^ „Kuurne - Brussels - Kuurne 2021: Favourites”. cyclingstage.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  57. ^ „2021 Kuurne-Brussels-Kuurne LIVE stream, Start List, Route Details, Times, Results, Photos”. cyclingfans.com. 28. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  58. ^ а б Fletcher, Patrick (25. 2. 2021). „10 riders to watch at Opening Weekend”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  59. ^ „Verkouden Tim Wellens Gaat Niet Meer Van Start In Tour De La Provence”. wielerflits.nl (на језику: холандски). 13. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  60. ^ „Tim Wellens”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  61. ^ „John Degenkolb”. lottosoudal.be. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  62. ^ „Søren Kragh Andersen”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  63. ^ „Kuurne-Bruxelles-Kuurne”. team-dsm.com. 28. 2. 2021. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  64. ^ „Six things to watch at Omloop Het Nieuwsblad and Kuurne-Brussels-Kuurne”. velonews.com. 26. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  65. ^ „Jasper Stuyven”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  66. ^ „‘Always let the legs speak’: Mads Pedersen rebounds with victory”. racing.trekbikes.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  67. ^ „Jasper Stuyven is hard voor ploeg en zichzelf na Omloop Het Nieuwsblad: “We waren nergens””. m.nieuwsblad.be (на језику: холандски). 27. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  68. ^ „Mads Pedersen”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  69. ^ de Cheveigné, Adrien (25. 2. 2021). „Stuyven is out to conquer Flanders… and the world”. uci.org. Приступљено 23. 5. 2021. 
  70. ^ „Van Avermaet and Naesen: Our partnership can be an advantage at Opening Weekend”. cyclingnews.com. 26. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  71. ^ de Cheveigné, Adrien (24. 2. 2020). „Gilbert and Van Avermaet chase history in their backyard”. uci.org. Приступљено 23. 5. 2021. 
  72. ^ „Greg Van Avermaet”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  73. ^ „Greg Van Avermaet wins”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  74. ^ Fletcher, Patrick (22. 1. 2021). „Oliver Naesen: Meet my new AG2R Classics teammates”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  75. ^ „Oliver Naesen”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  76. ^ „Oliver Naesen”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  77. ^ Bonville-Ginn, Tim (25. 2. 2021). „This is the Ineos Grenadiers line-up for Omloop Het Nieuwsblad and Kuurne-Brussels-Kuurne 2021”. cyclingweekly.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  78. ^ Ballinger, Alex (1. 3. 2020). „Gianni Moscon disqualified from Kuurne-Brussels-Kuurne for throwing bike”. cyclingweekly.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  79. ^ Benson, Daniel (3. 3. 2019). „Doull left speechless after second in Kuurne-Brussel-Kuurne”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  80. ^ „Squads named for opening classics weekend & French races”. uaeteamemirates.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  81. ^ Stokes, Shane (21. 4. 2015). „Who Is Alexander Kristoff? The Most Successful Rider Of 2015 Profiled”. cyclingtips.com. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  82. ^ „Alexander Kristoff”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  83. ^ Decaluwé, Brecht (28. 2. 2021). „Late crash ruins Kristoff's sprint chances in Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  84. ^ „Matteo Trentin”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  85. ^ „ISN Eager To Take On Opening Weekend And Le Samyn”. israelcyclingacademy.com. 25. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  86. ^ Decaluwé, Brecht (28. 2. 2021). „Faceplant can't keep Vanmarcke from fourth podium at Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  87. ^ „Sep Vanmarcke”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  88. ^ „Team BikeExchange ready for Belgian battle at Opening Weekend”. greenedgecycling.com. 24. 2. 2021. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  89. ^ „Total Direct Energie Trekt Met Niki Terpstra Naar Omloop Het Nieuwsblad”. wielerflits.be (на језику: холандски). 23. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  90. ^ „Edvald Boasson Hagen”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  91. ^ „Niki Terpstra”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  92. ^ „Anthony Turgis”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  93. ^ „Team Bahrain Victorious Confident Ahead Of Belgian Classics Openers”. bahraincyclingteam.com. 24. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  94. ^ „Team Bahrain Victorious Deliver Two Top 10 Finishes On Opening Weekend”. bahraincyclingteam.com. 1. 3. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  95. ^ „The racing season picks up speed”. merida-bikes.com. 1. 3. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  96. ^ Bonnefoy, François (26. 2. 2021). „Omloop, Kuurne... Bryan Coquard en leader de B&B Hotels”. cyclismactu.net (на језику: француски). Приступљено 23. 5. 2021. 
  97. ^ „Bora-hansgrohe Is Klaar Voor Vlaamse Openingsklassiekers”. wielerflits.be (на језику: холандски). 26. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  98. ^ „Sagan to miss Omloop Het Nieuwsblad and Kuurne-Bruxelles-Kuurne”. cycling.today. Приступљено 23. 5. 2021. 
  99. ^ „Astana – Premier Tech Back Aranburu And Felline For Opening Weekend”. astanapremiertech.com. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  100. ^ „Stefan Küng”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  101. ^ Frattini, Kristen (29. 9. 2019). „World Championships: Küng's bronze ends Switzerland's drought in elite men's road race”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  102. ^ „Arnaud Démare”. procyclingstats.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  103. ^ Long, Jonny (28. 2. 2021). „'There wasn't enough road to close the gap': Jake Stewart announces himself to the WorldTour with fast finish at Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingweekly.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  104. ^ Frattini, Kristen (1. 3. 2021). „Quarterman in hospital after crashing into a team car at Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  105. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Benson, Daniel (28. 2. 2021). „Kuurne-Brussel-Kuurne - Live coverage”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  106. ^ а б „Kuurne-Brussels-Kuurne Cycling 2021 - Mats Pedersen Wins After Drama, Mathieu Van Der Poel Denied”. eurosport.com. 28. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  107. ^ а б в г Puddicombe, Stephen (28. 2. 2021). „Mads Pedersen wins Kuurne-Brussel-Kuurne”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  108. ^ „Narváez shows his Classics potential by joining Van der Poel's attack”. cyclingnews.com. 1. 3. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  109. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol (1. 3. 2021). „Bicycle Racing News and Opinion, Monday, March 1, 2021”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publisher. Приступљено 23. 5. 2021. 
  110. ^ Foley, Marcus (28. 2. 2021). „Kuurne-Brussels-Kuurne Cycling 2021 - 'Keep Him On A Lead!' – Dog Almost Causes Carnage”. eurosport.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  111. ^ „Jenthe Biermans Takes Fifth Place In Kuurne-Brussel-Kuurne”. israelcyclingacademy.com. 28. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  112. ^ „Artyom Zakharov On The Attack At Kuurne – Brussels – Kuurne”. astanapremiertech.com. 28. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  113. ^ „John Degenkolb leaves strong impression at Kuurne-Brussels-Kuurne”. lottosoudal.be. 28. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  114. ^ Frattini, Kristen (28. 2. 2021). „Greg Van Avermaet: Results don’t show our strong performances at Opening Weekend”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  115. ^ „Kuurne-Brussels-Kuurne”. team-arkea-samsic.fr (на језику: француски). 28. 2. 2021. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  116. ^ Decaluwé, Brecht (1. 3. 2021). „Trentin: Two top-10s was not what I came for at Opening Weekend”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  117. ^ Benson, Daniel; Decaluwé, Brecht (1. 3. 2021). „Mathieu van der Poel goes down swinging in Kuurne-Brussel-Kuurne with 80km break”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  118. ^ Long, Jonny (28. 2. 2021). „Mads Pedersen takes Kuurne-Brussels-Kuurne after Mathieu van der Poel proves mortal”. cyclingweekly.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  119. ^ Martin, Spencer (1. 3. 2021). „Het Nieuwsblad & Kuurne: The PEZ Breakdown”. pezcyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  120. ^ „On the offensive in Kuurne”. team-dsm.com. 28. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  121. ^ „Van der Poel kleurt Kuurne-Brussel-Kuurne, maar Pedersen sprint naar zege”. nos.nl (на језику: холандски). 28. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  122. ^ „Pedersen puts Omloop disappointment behind with Kuurne win”. sbs.com.au. 1. 3. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  123. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (28. 2. 2021). „2021 Kuurne-Brussel-Kuurne (1.Pro), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publisher. Приступљено 23. 5. 2021. 
  124. ^ Ostanek, Daniel (1. 3. 2021). „Dillier breaks collarbone in Kuurne-Brussel-Kuurne crash”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  125. ^ Wens, Nils (1. 3. 2021). „Verrassende tweede plaats voor Fransman in Kuurne-Brussel-Kuurne: "Dit was het beste wat ik in mij had"”. wielerkrant.be (на језику: холандски). Приступљено 23. 5. 2021. 
  126. ^ Benson, Daniel (28. 2. 2021). „Tom Pidcock closes Opening Weekend with third in Kuurne-Brussel-Kuurne”. cyclingnews.com. Приступљено 23. 5. 2021. 
  127. ^ „Kuurne-Brussel-Kuurne: Mads Pedersen edges sprint win after scintillating final”. VeloNews. 28. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 
  128. ^ „Kuurne–Brussels–Kuurne 2021 Results”. ProCyclingStats. 28. 2. 2021. Приступљено 23. 5. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кирн—Брисел—Кирн_2021.&oldid=26899721”