Корисник:Eleonorajovanovic/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Неетичко експериментисање над људима[уреди | уреди извор]

Неетичко експериментисање над људима представља експериментисање над људима које крши принципе медицинске етике. Такве праксе су укључивале коришћење псеудонаучних оквира као што је расна наука, мучење људи под маском истраживања и ускраћивање права пацијентима на информисани пристанак. Око Другог светског рата, Јапанско царство и нацистичка Немачка су вршили бруталне експерименте на цивилима и затвореницима помоћу група као што је Јединица 731 или појединаца као што је Јозеф Менгеле.

Разне државе су спроводиле експерименте на маргинализованим популацијама. Примери укључују америчка злостављања током пројекта МКУлтра, студију сифилиса у Таскигију и малтретирање аутохтоног становништва у Канади и Аустралији. Хелсиншка декларација, коју је развило Светско медицинско удружење, сматра се темељним документом о људској истраживачкој етици.[1]

Naцистичка Немачка[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Медицински експерименти нациста и Докторско суђење

Нацистичка Немачка је у својим концентрационим логорима изводила експерименте над људима на великом броју затвореника (укључујући децу), највише Јеврејима из целе Европе, али и Ромима, Пољацима, Синтима, совјетским ратним заробљеницима, хомосексуалцима и Немцима са инвалидитетом, углавном почетком 1940-их, током Другог светског рата и Холокауста. Затвореници су били присиљени да учествују; нису се добровољно пријавили и нису дали сагласност за дате процедуре. Експерименти су углавном резултирали смрћу, скраћивањем живота, траумом, болешћу, унакажењем или трајним инвалидитетом, и као такви се сматрају примерима медицинске тортуре пошто су учесници морали да трпе велике количине бола.

У Аушвицу и другим немачким логорима, под руководством Едуарда Виртса, одабрани затвореници су били подвргнути разним опасним експериментима који су били осмишљени да помогну немачком војном особљу у борбеним ситуацијама, помогну у опоравци војног особља које је било повређено, да развију ново оружје, и да унапреде расну идеологију коју подржава Трећи рајх.[2] Ариберт Хајм је спровео сличне медицинске експерименте у концентрационом кампу Маутхаузену [3]. Карл Вернет је спроводио експерименте на хомосексуалним затвореницима у покушају да „излечи“ хомосексуалност. [4]

Након рата, ови злочини су суђени на ономе што је постало познато као Докторско суђење, а почињене злоупотребе су довеле до развоја Нирнбершког кодекса медицинске етике.[5] За време Нирнбершких суђења, 23 нацистичка научника и лекара суђена су за неетичко понашање према логорашима, који су често коришћени као субјекти истраживања са фаталним последицама. Од њих 23 осуђено је 16 (15 је осуђено због неетичког понашања, док је један од њих осуђен само за чланство у Шуцштафелу), 7 је осуђено на смрт, 9 је добило затворске казне од 10 година до доживотног затвора, а 7 је ослобођено.

Пре Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Закон о Спречавању Генетски Дефектног Потомства, донет 14. јула 1933. године, легализовао је присилну стерилизацију особа са болестима за које се тврдило да су наследне: шизофренија, слабоумност, злоупотреба алкохола, лудило, слепило, глувоћа и телесни деформитети. Закон је коришћен да подстакне раст аријевске расе помоћу стерилизације особа које су се сматрале генетски дефектним.[6] У року од две године од доношења закона је стерилисано 1% грађана старости од 17 до 24 године. За четири године стерилисано је 300.000 пацијената.[7] Отприлике од марта 1941. до отприлике јануара 1945. Карл Клауберг је спроводио експерименте стерилизације у Аушвицу, Равензбрику и другим местима.[8] Сврха ових експеримената је била да се развије метода стерилизације која би била погодна за стерилизацију милиона људи уз минимално време и труд. Ови експерименти су спроведени помоћу хирургије, рендгенских зрака и разних лекова. Хиљаде жртава је стерилисано. Поред експериментисања, нацистичка влада је стерилисала око 400.000 људи као део свог програма обавезне стерилизације.[9] Интравенске ињекције раствора за које се спекулише да садрже јод и сребро нитрат су биле успешне, али су имале нежељене ефекте као што су јак бол у стомаку, вагинално крварење и рак грлића материце.[10] Због тога је третман зрачењем постао омиљени избор стерилизације. Специфичне количине излагања зрачењу уништиле су способност особе да производи јајне ћелије или сперму. Радијација је била пуштена преваром, тако што би довели затворенике у једну просторију и замолили их да попуне формуларе, што је трајало два до три минута. За то време је примењено зрачење и затвореници су, не знајући, постали потпуно стерилни. Многи су задобили тешке опекотине од зрачења.[11]

Еуген Фишер је започео експерименте са стерилизацијом у југозападној Африци, коју је окупирала Немачка током Првог светског рата. Као члан Нацистичке партије и као присталица присилне стерилизације као средства за спречавање раста инфериорне популације, Фишер је своје експерименте усмерио на децу мешовитих раса како би се оправдала забрана међурасних бракова од стране Нацистичке партије. Као резултат Фишеровог истраживања у Намибији, Немачка је забранила бракове између људи различитих раса у својим колонијама.[12]

Током Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Луфтвафе је извео серију од 360 до 400 експеримената у Дахауу и Аушвицу, у којима се хипотермија јавила код 280 до 300 жртава.[13] Они су спроведени за нацистичку врховну команду како би симулирали услове које су војске претрпеле на Источном фронту, пошто су немачке снаге биле лоше припремљене за хладно време на које су наишле. Нацисти су се питали да ли русима њихова генетика даје супериорну отпорност на хладноћу, па су због тога многе експерименте спровели на заробљеним руским трупама.[14] Приближно 100 људи је умрло као резултат ових експеримената.[15]

Сигмунд Рашер је почетком 1942. године користио затворенике у концентрационом логору Дахауу у експериментима како би помогао немачким пилотима који су морали да се катапултирају на великим висинама. Комора ниског притиска у којој су се налазили затвореници је била коришћена за симулацију услова на висинама до 20.000 метара.[16] Од 200 субјеката, 80 је одмах умрло, а остали су погубљени.

Један од најпознатијих и најбруталнијих експеримената овог времена је био експеримент на идентичним близанцима, који је вршио Јозеф Мангеле у Аушвицу. Мангеле је веровао да се овим експериментом може доћи до решења за умножавање аријевске расе, тако што би се повећао број рођене деце у једном порођају. Он је разврставао близанце по полу и годинама, након чега би им убризгавао различите инјекције у очи покушавајући да промени њихову боју или би дати пар близанаца зашивао заједно у покушају да направи сијамске близанце.[17]

Други експерименти су укључивали: експеримент са понављањем повреде главе која је довела дечака до лудила[18], експерименте у Бухенвалду где су отрови тајно давани храном, експерименти за тестирање ефекта различитих фармацеутских препарата на фосфорне опекотине изазване материјалом од запаљивих бомби, експерименти у Равензбрику за испитивање ефикасности сулфонамида након инфекције бактеријама[19], експерименти спроведени да би се покушало лечење хемијских опекотина изазваних иперитом и сличним једињењима, и експерименти у Дахауу за проучавање различитих метода да морску воду учини питком.[20]

Многи субјекти су умрли збор ових експеримената, док су многи други погубљени након што су тестови завршени да би се проучио ефекат на телу након смрти. Они који су преживели често су остали осакаћени, патећи од трајног инвалидитета, ослабљеног тела и психичких тегоба.

Резултати експеримената замрзавања у Дахауу коришћени су у неким савременим истраживањима за лечење хипотермије, са барем 45 публикација које су референцирале експерименте од Другог светског рата. Ово, заједно са недавном употребом података из нацистичких истраживања о ефектима гаса фозгена, показало се контроверзним и представља етичку дилему за модерне физичаре, који се не слажу са методама које су се користиле за добијање ових података. Неки се противе на етичкој основи, а други су одбацили нацистичка истраживања искључиво на научним основама због методолошких недоследности. У често цитираном прегледу експеримената хипотермије у Дахауу, Роберт Бергер наводи да студија има „све састојке научне преваре“ и да дати подаци „не могу унапредити науку нити спасити људске животе“.[21]

Царство Јапана[уреди | уреди извор]

Истраживања на људима у Јапану започела су током Другог светског рата и наставила су се неколико година након њега. Јединица 731, одељење Царске јапанске војске лоцирано близу Харбина (тада у марионетској држави Манџукуо, на североистоку Кине), спроводила је експерименте на затвореницима вршећи вивисекције, расецања и инокулације бактерија. Од 1932. године, током Другог кинеско-јапанског рата, изазивала је епидемије на веома великој скали. Такође је вршила тестове са биолошким и хемијским оружјем на затвореницима и заробљеним ратним заробљеницима. Са ширењем царства током Другог светског рата, сличне јединице су основане у освојеним градовима попут Нанкинга (Јединица 1644), Пекинга (Јединица 1855), Гуангџоуа (Јединица 8604) и Сингапура (Јединица 9420). Након рата, врховни командант окупације Даглас је, у име Сједињених Америчких Држава, дао имунитет Широ Ишију и свим члановима јединица у замену за све резултате њихових експеримената. Сједињене Америчке Државе су блокирале совјетски приступ овим информацијама. Совјети су процесуирали неке чланове Јединице 731 током својих Храбаровских суђења за ратне злочине.

У новембру 2006. године, доктор Акира Макино признао је Кјодо вестима да је обављао операције и ампутације на осуђеним затвореницима, укључујући жене и децу, током 1944. и 1945. године, док је био стациониран на Минданаоу. Већина Макинових жртава били су муслимани. У 2007. години, доктор Кен Јуаса сведочио је за "Јапан Тајмс" и рекао да верује да је најмање 1.000 особа које су радиле за Шова режим, укључујући хирурге, спроводило хируршка истраживања у континенталној Кини.У инцидентима током 1950-их, бивши чланови Јединице 731 заразили су затворенике и пацијенте са менталним поремећајима смртоносним болестима. Године 1958, велики број беба довезен је у Медицински факултет у Кобеу и присилно им је убризгаван шећер тако што су им игле убачене кроз нос и у желудац. Цев је убачена у њихове анусе како би се утврдило како шећер обрађују њихови дигестивни системи. Многе бебе су доживеле пролив и крварење из ануса. Родитељима никада није речено да се њихова деца користе као покусни субјекти.

Абориџини Аустралије[уреди | уреди извор]

Током 1920-их и 1930-их година, Абориџини Аустралије били су изложени медицинским експериментима како би се утврдило како доживљавају бол, те су им присилно узимани узорци крви и мерени делови тела. Експерименте је мотивисао систем научног расизма и спроводили су их истраживачи са Универзитета у Аделејду. Године 2002, потпредседник универзитета описао је експерименте као "понижавајуће и у неким случајевима варварске", а школа је издала формално извињење абориџинским и групама с острва Торреса и Залива.

Индијанске популације у Канади[уреди | уреди извор]

Канада је историјски спроводила неетичке медицинске експерименте на индијанским популацијама, у складу са својим политикама присилне културне асимилације. Године 1933, око 600 домородачке деце са резервата близу Qу'Аппелле [22], било је укључено у испитивање како би се тестирала вакцина против туберкулозе. Током испитивања, у контролној и третманској групи, готово петина деце је "умрла од болести сиромаштва, гастроентеритиса и упале плућа, као последица смртоносних услова живота на резерватима". Родитељски пристанак није тражен за домородачку децу, иако је тражен за неиндијанску децу. Између 1942. и 1952. године, потхрањена деца из шест интернатских школа коришћена су у експериментима без пристанка или обавештења родитеља. Била су подељена у третманске и контролне групе и ускраћена им је повећање исхране, упркос веровању истраживача да је потхрањеност озбиљан проблем у школама, јер су коришћени како би се утврдило да ли одређене комбинације додатака ублажавају проблеме. Деца су умирала, развијала анемију, а у неким случајевима им је ускраћена стоматолошка заштита која им је претходно била доступна док су развијали каријес и гингивитис. Експерименте је водило Канадско министарство индијанских послова, а руководили су им Перси Мур и Фредерик Тисдел, бивши председник Канадског педијатријског друштва. Године 2014, Друштво је издало изјаву у којој су наведене смернице за истраживање засновано на учешћу заједнице које укључује Инуите, Метисе и младе из Првих нација.

Гватемала[уреди | уреди извор]

Од 1946. до 1948. године, амерички научни истраживачи у Гватемали заразили су стотине менталних пацијената полно преносивим болестима (СТД). Истраживачи из Америчке службе за јавно здравље (ПХС) спровели су експерименте на приближно 1.500 мушких и женских пацијената смештених у Националној болници за ментално здравље Гватемале. Научници су пацијентима убризгавали гонореју и сифилис те их подстицали да многи од њих пренесу болест на друге. Експерименти су спроведени у сарадњи са гватемалском владом. ПХС је спровео експерименте под изговором сифилисне инокулације. Године 2010, ови експерименти су откривени од стране Сузан Реверби са Wеллеслеy колеџа, која је истраживала књигу о експериментима са сифилисом у Тускегееју. Америчка државна секретарка Хилари Клинтон издала је званично извињење Гватемали. Председник Барак Обама извинио се председнику Áлвару Kолому, који је ове експерименте назвао "злочином против човечности".

Северна Кореја[уреди | уреди извор]

Експерименти на људима у Северној Кореји описани су од стране неколико севернокорејских дисидената, укључујући бившу затвореницу Ли Сун-ок, бивше затворске чуваре Квон Хјока и Ан Мјунг-чула, и друге. У Лиином сведочењу пред америчким Сенатом и у њеним затворским мемоарима "Очи животиња без репа" (објављеним 1999. године) описала је два случаја смртоносних експеримената на људима. Епизода ББЦ-јевог телевизијског програма "Овај свет" детаљно је описала неке од оптужби. Оптужбе су описане као "веома вероватне" од стране високог америчког званичника који је анонимно цитиран од стране НБЦ новости. Лиини наводи су доведени у питање од стране Чанг Ин-сука, бившег шефа Удружења севернокорејских дисидената у Сеулу, као и бројних бивших севернокорејских грађана на Н-нету који сматрају да су Лиини наводи "мало вероватно истинити". Ли је описала експеримент у којем је 50 здравих женских затвореница одабрано и добило отроване листове купуса. Све жене морале су да једу купус, упркос крицима узнемирености оних које су га већ појеле. Све 50 је умрло након 20 минута повраћања крви и аналног крварења. Одбијање једења купуса наводно би значило одмазде против њих и њихових породица.

Квон Хјок, који тврди да је био бивши шеф обезбеђења у Логору 22, описао је лабораторије опремљене стакленим гасним коморама за експерименте са гасом који изазива гушење, у којима су три или четири особе, обично породица, експериментални субјекти. Након што људи прођу медицинске прегледе, коморе се затварају и отров се убризгава кроз цев, док научници посматрају одозго кроз стакло.

Шведска[уреди | уреди извор]

Випехолм експерименти представљају низ експеримената на људима у којима су пацијенти Випехолм болнице за особе са интелектуалним инвалидитетом у Лунду, Шведска, храњени великим количинама слаткиша како би изазвали зубни каријес између 1945. и 1955. године. Експерименте су финансирали како шећерна индустрија, тако и стоматолошка заједница, у настојању да утврде да ли угљени хидрати утичу на настанак каријеса. Експерименти су пружили опсежна сазнања о денталном здрављу и резултирали довољном количином емпиријских података који повезују унос шећера са зубним каријесом. Међутим, данас се сматрају кршењем принципа медицинске етике.

Совјетски Савез[уреди | уреди извор]

Маирановски и његове колеге тестирали су низ смртоносних отрова на затвореницима из Гулага, укључујући сумпорну киселину, рицин, дигитоксин, кураре, цијанид и многе друге. Циљ експеримената био је пронаћи безукусан, безмирисан хемијски средство које се не би могло открити након смрти. Кандидати за отрове давани су жртвама уз оброк или пиће, као "лек".

На крају је развијен препарат са жељеним својствима под називом Ц-2 или К-2 (карбамин хлорид). Према сведочењима, жртва се физички променила, постала краћа, брзо ослабила, смирила се и утихнула, те умрла у року од 15 минута. Маирановски је у лабораторију окупљао људе различитих физичких стања и узраста како би имао потпунију слику о деловању сваког отрова.

Павел Судоплатов и Нахум Еитингон одобрили су специјалну опрему (тј. отрове) само ако је тестирана на "људима", према сведочењу Михаила Филимонова. Всеволод Меркулов је рекао да су ови експерименти одобрени од стране шефа НКВД-а Лаврентија Берије. Након Стаљинове смрти и свог хапшења, Берија је 28. августа 1953. сведочио да "ја сам наредио Маирановском да спроводи експерименте на људима осуђеним на највишу меру казне, али то није била моја идеја".

Поред експериментисања на људима, Маирановски је лично извршавао људе отровима под надзором Судоплатова.

Уједињено Краљевство[уреди | уреди извор]

Декласификовани документи из Националних архива открили су да су током 20. века научници из Портон Даун-а спроводили експерименте на британским и индијским војницима како би тестирали ефекте сумпорне киселине. Од 1916. до 1989. године, више од 20.000 британских војника било је изложено испитивањима хемијског ратовања. Експерименти на индијским војницима спроведени су у Равалпиндију, Британској Индији током 1930-их и 1940-их година. Није јасно да ли су сви индијски испитаници, неки од којих су били хоспитализовани због повреда, били добровољци.

У 1950-им годинама, инжењер Краљевског ратног ваздухопловства Роналд Медисон преминуо је када је био изложен 200 милиграма сарина у Портон Даун-у. Веровао је да тестира лек за прехладу, а 2004. године пресуда Високог суда је утврдила да је његова смрт била "незаконита".

Између 1940. и 1979. године, Министарство одбране тајно је распршило потенцијално опасне хемикалије и микроорганизме широм земље како би проценило спремност за биолошки напад из Совјетског Савеза. Авионима су избацивали цинк-кадмијум-сулфид и распршивали га копненим путем како би пратили ширење флуоресецнтних честица.

Сједињене Америчке Државе[уреди | уреди извор]

Бројни експерименти који су се изводили на људиским субјектима у Сједињеним Државама још од касног 19. века, данас се сматрају неетичким, јер су се изводила без знања или сагласности испитаника. Примери укључују намерну заразу људи смртоносним или исцрпљујућим болестима, излагање људи биолошком и хемијском оружју, експерименте са људским зрачењем, убризгавање токсичних и радиоактивних хемикалија у људски организам, хируршке експерименте, експерименте испитивања/мучења, тестове који укључују супстанце које мењају ум и још много других. Овакви тестови су вршени кроз америчку историју, али неки од њих су и у току. Одређени број ових тестова се вршио над децом, ментално хендикепираним особама, инвалидима и болеснима и то често под маском "медицинског лечења". У многим студијама су испитаници били сиромашни, расна мањина или затвореници. Да би се овакве ствари смањиле или у потпуности искорениле, многе интересне групе и институције радиле су на креирању политике и надзора како би се осигурало да будућа истраживања људских субјеката у Сједињеним Америчким Државама буду етичка и легална. Иако су многи овакви експерименти кршили амерички закон, неки су били спонзорисани од стране владиних агенција или њихових одметнутих елемената, укључујући Центре за контролу болести, војску Сједињених Држава и Централну обавештајну агенцију, или су их спонзорисале приватне корпорације које су биле укључене у војне активности. Програми истраживања људи су обично били веома тајновити и извођени су без знања или одобрења Конгреса, а у многим случајевима информације о њима су објављиване тек много година након што су студије спроведене.

У периоду током Другог светског рата, Форт Дитрих у Мериленду је представљао седиште америчких експеримената биолошког ратовања. Операција Бели мантил је укључивала убризгавање инфективних агенаса у војне снаге да би се посматрао њихов ефекат на људе.[23]

Током 1950-их и 1960-их, Честер М. Саутам је убризгавао ћелије рака ХеЛа у здраве особе, пацијенте са раком и затворенике у затвору у Охају. Овај експеримент је изазвао многе биоетичке проблеме који укључују информисани пристанак, незлонамерност и доброчинство. Неки од Саутамових субјеката, наиме они који су већ имали рак, нису били свесни да су им убризгане малигне ћелије. Поред тога, код једног од ових пацијената, ћелије су метастазирале у њене лимфне чворове.

Године 1962. Конгрес Сједињених Америчких Држава усвојио је Кефаувер-Харисов амандман о дрогама. Овај амандман је унео измене у Федерални закон о лековима у храни и потрошачима тако што је од фармацеутских компанија захтевало да докажу безбедност и ефикасност својих производа. Сходно томе, од лекова се захтевало да имају одобрење Управе за храну и лекове (ФДА) пре него што се пласирају на тржиште потрошачима. Поред тога, информисани пристанак постао је услов за учешће и постављена су правила. На ову регулативу утицали су резултати употребе талидомида из 1950. у западној Европи за труднице. Преписан им је седатив талидомид, који се нетачно пласирао као лек за јутарњу мучнину. Жене су родиле више од 12.000 беба рођених са деформитетима због ефеката лека у материци.

Tuskegee study
Експерименту са сифилисом у Таскигију

У експерименту са сифилисом у Таскигију од 1932. до 1972. године, Служба за јавно здравље Сједињених Америчких Држава склопила је уговор са Институтом Таскиги за дугорочну студију сифилиса. Током студије, проучавано је више од 600 афроамеричких мушкараца којима није речено да имају сифилис. У настојању да боље разумеју болест, истраживачи су мушкарцима ускратили приступ познатом третману антибиотика пеницилина. Снимили су запажања о ефектима болести током времена. Под утиском да се лече од „лоше крви“, учесници су добили бесплатну здравствену заштиту од стране владе.[24] Пошто је испитаницима дат неефикасан третман, две трећине групе је умрло до краја 40-годишњег експеримента. Ово се сматра за „најзлогласнију студију биомедицинског истраживања у историји САД-а“.[25]

Пројекат МКУлтра — који се понекад назива и „програм контроле ума Ције“ — био је кодни назив дат илегалном програму експеримената на људима, који је осмислила и предузела Централна обавештајна агенција Сједињених Америчких Држава (ЦИА). Експерименти на људима имали су за циљ да идентификују и развију лекове и поступке који ће се користити у испитивањима и мучењу, како би се ослабио појединац да изнуди признање путем контроле ума. Организован преко Одељења за научну обавештајну службу ЦИА-е, пројекат је координирао са Одељењем за специјалне операције хемијског корпуса америчке војске.[26] Програм је почео раних 1950-их, званично је санкционисан 1953. године, смањен је у обиму 1964. године, даље скраћен 1967. и званично заустављен 1973. Програм је укључивао многе илегалне активности; посебно је користио несвесне грађане САД-а и Канаде као своје испитанике, што је довело до контроверзи у погледу његовог легитимитета.[27] МКУлтра је користио бројне методологије да манипулише менталним стањима људи и мења функције мозга, укључујући прикривено давање дрога (посебно ЛСД) и других хемикалија, хипнозу, сензорну депривацију, изолацију, вербално и сексуално злостављање, као и разне облике тортуре.[28]

Међународна испитивања лекова[уреди | уреди извор]

Од касног 20. века, афричке нације су често биле места клиничких испитивања великих међународних фармацеутских компанија. У неким случајевима, руралне заједнице су развиле јатрофобију након што су биле сазнале за или прошле кроз веома контроверзне медицинске експерименте. Основно неповерење лежи у потенцијалној конфронтацији Хобсоновог избора: „Експериментална медицина или уопште нема лека“. Документовано је више случајева етички упитних експеримената.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Snežana, Bošnjak (2001). „The declaration of Helsinki: The cornerstone of research ethics”. Archive of Oncology. 9 (3): 179—84. 
  2. ^ „Nazi Medical Experimentation”. US Holocaust Memorial Museum. Приступљено 23. 3. 2008. 
  3. ^ Moll, Friedrich; Krischel, Matthis (2012). „Nazi Medical Crimes and the Nuremberg Doctors’ Trial” (PDF). 
  4. ^ Röll, Wolfgang (1996-09-26). „Homosexual Inmates in the Buchenwald Concentration Camp”. Journal of Homosexuality. 31 (4): 1—28. ISSN 0091-8369. PMID 8905527. doi:10.1300/J082v31n04_01. 
  5. ^ „Angel of Death: Josef Mengele”. Auschwitz website. Приступљено 11. 3. 2013. 
  6. ^ Gardella, JE (1999). „The cost-effectiveness of killing: an overview of Nazi "euthanasia”. Medical Sentinel. 4: 132—5. 
  7. ^ Dahl M. [Selection and destruction-treatment of "unworthy-to-live" children in the Third Reich and the role of child and adolescent psychiatry], Prax Kinderpsychol Kinderpsychiatr 2001;50:170-91.
  8. ^ „Introduction to NMT Case 1: U.S.A. v. Karl Brandt et al.”. Harvard Law Library, Nuremberg Trials Project: A Digital Document Collection. Приступљено 23. 3. 2008. 
  9. ^ Piotrowski, Christa (21. 7. 2000). „Dark Chapter of American History: U.S. Court Battle Over Forced Sterilization”. CommonDreams.org News Center. Архивирано из оригинала 15. 4. 2008. г. Приступљено 23. 3. 2008. 
  10. ^ Meric, Vesna (27. 1. 2005). „Forced to take part in experiments”. BBC News. 
  11. ^ „Medical Experiments at Auschwitz”. Jewish Virtual Library. Приступљено 23. 3. 2008. 
  12. ^ Friedlander, Henry. 1997. The Origins of Nazi Genocide: From Euthanasia to the Final Solution', University of North Carolina Press
  13. ^ Bogod, David (2004). „The Nazi Hypothermia Experiments: Forbidden Data?”. Anaesthesia. 59 (12): 1155—1156. PMID 15549970. doi:10.1111/j.1365-2044.2004.04034.x Слободан приступ. 
  14. ^ Tyson, Peter. „Holocaust on Trial: The Experiments”. NOVA Online. Приступљено 23. 3. 2008. 
  15. ^ Neurnberg Military Tribunal, Volume I · Page 200
  16. ^ Cockburn, Alexander (1998). Whiteout:The CIA, Drugs, and the Press. Verso. ISBN 1-85984-139-2. 
  17. ^ Josef Mengele and Experimentation on Human Twins at Auschwitz Архивирано 2015-04-14 на сајту Wayback Machine, Children of the Flames; Dr. Josef Mengele and the Untold Story of the Twins of Auschwitz, Lucette Matalon Lagnado and Sheila Cohn Dekel, and Mengele: the Complete Story by Gerald Posner and John Ware.
  18. ^ Small, Martin; Vic Shayne. "Remember Us: My Journey from the Shtetl through the Holocaust", Page 135, 2009.
  19. ^ Schaefer, Naomi. The Legacy of Nazi Medicine, The New Atlantis, Number 5, Spring 2004, pp. 54–60.
  20. ^ Cohen, Baruch C. „The Ethics Of Using Medical Data From Nazi Experiments”. Jewish Law: Articles. Приступљено 23. 3. 2008. 
  21. ^ Robert L. Berger, M.D. (1990). „Nazi Science — The Dachau Hypothermia Experiments”. The New England Journal of Medicine. 322 (20): 1435—1440. PMID 2184357. doi:10.1056/NEJM199005173222006. 
  22. ^ {{Gustafsson, BE; Quensel, CE; Lanke, LS; Lundqvist, C; Grahnen, H; Bonow, BE; Krasse, B (1954). "The Vipeholm dental caries study; the effect of different levels of carbohydrate intake on caries activity in 436 individuals observed for five years". Acta Odontologica Scandinavica. 11 (3–4): 232–64.}}.
  23. ^ „Hidden history of US germ testing”. BBC News. 2006-02-13. Приступљено 2010-05-04. 
  24. ^ Gray, Fred D. The Tuskegee Syphilis Study, Montgomery: New South Books, 1998.
  25. ^ Katz RV, Kegeles SS, Kressin NR, et al. (новембар 2006). „The Tuskegee Legacy Project: willingness of Minorities to Participate in Biomedical Research”. J Health Care Poor Underserved. 17 (4): 698—715. PMC 1780164 Слободан приступ. PMID 17242525. doi:10.1353/hpu.2006.0126. 
  26. ^ Advisory on Human Radiation Experiments, July 5, 1994, National Security Archives, retrieved January 16, 2014 Архивирано јул 13, 2013 на сајту Wayback Machine
  27. ^ „Project MKUltra, the Central Intelligence Agency's Program of Research into Behavioral Modification. Joint Hearing before the Select Committee on Intelligence and the Subcommittee on Health and Scientific Research of the Committee on Human Resources, United States Senate, Ninety-Fifth Congress, First Session” (PDF). U.S. Government Printing Office (copy hosted at the New York Times website). 8. 8. 1977. Приступљено 2010-04-18. 
  28. ^ Dick Russell (2008). On the trail of the JFK assassinsНеопходна слободна регистрација. Skyhorse Publishing. стр. 273. ISBN 9781602393226. „MKULTRA hypnosis.” 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Eleonorajovanovic/песак&oldid=25705602”