Корисник:GagicJovan01/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Научни расизам, често га зовемо и биолошки расизам, је псеудонаучно веровање да постоје емпиријски докази који подржавају или оправдавају расизам, расну инфериорност или расну супериорност.[1][2] Научни расизам је био уобичајен од почетка друге половине новог века (17-ти век) па све до краја другог светског рата, од када се научни расизам осуђује и сузбија на нивоу међународне заједнице. Под научним расизмом се подразумева изучавање људске расе, подела истих на подрасе и приписује физичке и когнитивне особине одређеним групама људи, конструисањем такозваних расних теорија[3].

Научни расизам погрешно тумачи и криви антрополошку слику (нарочито физичку антропологију), антропометрију, еволуциону биологију и остале дисциплине и псеудодисциплине. Предлажу антрополошке типологијекоје подржавају класификацију људских популација у физички конкретне класе, од којих се за неке може тврдити да поседују боље особине (како физичке тако когнитивне). Посебно се истицао у европским и америчким списима из 19-тог и 20-тог века.[4]

Након завршетка другог светског рата, након формирања међународних органа (уједињене нације,унеско...), научни расизам је окарактерисан као митолошки и псеудонаучни чиме је формално осуђен. Од формирања резолуције, све државе чланице уједињених нација, спроводе политику сузбијања научног расизма. Од тог момента, развој људске еволуционе генетике и физичке антропологије довео је до новог консензуса међу антрополозима да су људске расе друштвено-политички феномен а не биолошки.[5][6]

Термин научни расизам се обично користи као погрдни назив у склопу модерних теорија, попут оних у књизи "The Bell Curve" (1994), где се описује интелигенција и класна структура у америчком друштву. Критичари оваквих дела тврде да такви радови намећу расистичке закључке а које нису научно доказани.[7]

Пре другог светског рата[уреди | уреди извор]

Почеци научног расизма[уреди | уреди извор]

Током доба просветитељства (1650 - 1780), теорије порекла човека (да су сви настали од једног и да човечанство не дели заједничког претка) су постале популарне, иако ће се систематизовати тек у 19-ом веку.

Неки од најзначајнијих просветитеља и филозофа су:

Франсуа Берњи је написао есеј (1684), где дели човечанство у такозване расе.[8] Док се научник Роберт Бојл који је проучавао расе, сматрао да сваки човек потиче од једног човека (моногенеза).[9] Золог Карл фон Лине се истакао као неко ко је студиозније проучавао расе, успут објављујући бројна дела на ову тему. Артур Шопенхауер је имао радикалнији наступ тиме што је давао боље оцене белој раси, стављајући исту изнад осталих раса.

Расне теорије и физичка антропологија[уреди | уреди извор]

Научна класификација коју је успоставио Карл фон Лине, је неопходна за сваку класификацију људске расе. У деветнаестом веку јављају се теорије које истичу да је западноевропска култура врхунац људске социо-културне еволуције. Хришћанска библија је тумачена да се санкционише ропство. Међутим многи писци су кривили тумачење, гурајући идеју да су црнци створени инфериорни, и тако најпогоднији за ропство.[10]

  • Артур Гобине (1816 - 1882) француски аристократа, познат по есеју "Есеј о неједнакости међу људима" где је предложио поделу човечанства на три људске расе: црнце , белце и жуте људе. Тврдио је да је бела раса супериорна по интелигенцији, монополу и лепоти.[11]
  • Чарлс Дарвин (1809 - 1882) геолог и биолог, чији су погледи на расе били тема многих дискусија и дабата. Џексон и Вејдмен тврде да он није био потврђени расиста, међутим тврдио је да постоје разлике између раса које се могу рангирати хијерархијски. [12][13][14]
  • Ернст Хекел (1834 - 1919) зоолог и натуралиста, је изучавао и усавршавао доктрину еволутивне полигенезе. Хекел је поделио човечанство на десет раса, од којих је кавкаска била хијерархијски највиша док су ниже биле осуђене на изумирање. Хекел је такође поредио црнце са „четвороручним” мајмунима, док су белци најцивилизованији. [15][16]

Краниометрија и физичка антропологија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Физичка антропологија
  • Холандски научник Петрус Кампер (1722-1789), је један од првих краниометријских теоретичара, користио је краниометрију (мерење унутрашњости лобање) да научно оправда расне разлике. Године 1770 је дошао до мерења интелигенције између мушкараца преко углова лица. Углови лица су се формирали тако пто су се цртале две линије: хоризонтална линија од ноздрве до ушију и друга линија од испупчења на горњој вилици до испупчења на челу. Камперова краниометрија је показала да су античке статуе (Грчко-римски идеал) имале угао од 90 степени, белци угао од 80 степени, црнци 70 степени и орангутан је имао угао од 58 степени. Тако је Кампер засновао расну биолошку хијерархију за човечанство. Оваква научна истраживања су наставили научник Етјен Жофроа Сент Илер и антрополог Пол Брока.
  • Семјуел Џорџ Мортон (1799-1851) - Амерички антрополог: Скупљао је лобање широм света и изводио је класификационе шеме. Тврдио је да може проценити интелигенцију на основу величине мозга (запремине унутрашњег дела лобање).[17]
  • Џозаја Кларк Нот (1804-1873) - Амерички хирург и антрополог: проширио је Мортонове идеје у књизи „Типови човечанства” (1854), где је тврдио да Мортонове идеје подржавају концепт полигенизма (идеју да човечанство има дескретне генетске претке, односно да су расе еволуционарно несродне). Исто тако је био суздржан са том идејом зато што би изазвао теолошке изазове хришћанском миту

Идеолошке примене научног расизма[уреди | уреди извор]

Нордизам[уреди | уреди извор]

  • Џозеф Деникер је увео концепт познат као La Race nordique (нордијска раса) у поље расистичке теорије. Ово је био широк дескриптор за расну групу коју је касније амерички еугеничар Медисон Грант (1865–1937) представио као покретачку снагу цивилизације белог света. Грант је усвојио Риплијев модел да се европска популација састоји од три расе, али му се није допао израз „Тевтонци“. Стога је Деникерову La Race nordique транслитерирао као „Нордијску расу” и поставио је на врх измишљене расне хијерархије засноване на његовој сопственој теорији класификације, која је стекла популарност 1910-их и 1920-их.
  • У Шведској су се Државни институт за расну биологију и његов директор Херман Лундборг активно бавили расистичким истраживањима. Поред тога, рана истраживања уралско-алтајских језика често су била под утицајем покушаја да се подржи идеја да је европско становништво источно од Шведске било инфериорне, азијске расе, што је коришћено да се оправда еугеника, расна хигијена и колонијализам. Пролазак велике расе, књига коју је 1916. године написала америчка еугеничарка, правница и антрополог аматер Медисон Грант, била је утицајна у обликовању дискурса око научног расизма, иако је у почетку игнорисана и доживео неколико ревизија и издања. Књигу су касније користили они који су се залагали за ограничену имиграцију као средство да оправдају своје ставове.[18]

Оправдање ропства у Сједињеним Државама[уреди | уреди извор]

У Сједињеним Државама, научни расизам је коришћен да се оправда поробљавање црних Африканаца као средство за превазилажење моралне опозиције атлантској трговини робљем. Александар Томас и Семјуел Силен су отишли толико далеко да су црнце описали као јединствено прикладне за ропство због њихове „примитивне психолошке организације“[19]. Године 1851. Семјуел А. Картрајт (1793–1863), лекар у Луизијани пре рата, сковао је термин „драпетоманија“ да опише покушаје бекства робова као менталну болест која се може лечити, тачније „уз одговарајуће медицинске савете, који се стриктно поштују, ова проблематична пракса бежања коју имају многи црнци може се скоро у потпуности спречити“. Термин „драпетоманија“ потиче од грчких речи δραπετης (што значи „одбегли (роб)“) и μανια ( што значи „лудило“).[20] Картрајт је такође описао eтиопска дисестезија, коју су надгледници називали „развратношћу“. Попис становништва Сједињених Држава из 1840. тврдио је да је већа вероватноћа да ће слободни црнци са севера патити од менталних болести него њихови јужњаци, поробљени, али је касније открило да је ова тврдња била озбиљно погрешна од стране Америчког статистичког удружења. Без обзира на то, јужњачки робови су користили овај погрешан попис као политичко оружје против аболициониста и закључили да робови који су побегли пате од „менталних поремећаја“.

Током Америчког грађанског рата (1861–1865), мешана генерација је изазвала интересовање за привидне физиолошке разлике између белаца и црнаца. Антрополози као што су Џозија Кларк Нот, Џорџ Робинс Глидон, Роберт Нокс и Семјуел Џорџ Мортон настојали су да научно докажу да су црнци другачија људска врста од белих људи, да владари Старог Египта нису били Африканци и да су потомци мешовитих раса имали тенденцију физичка слабост и неплодност. После рата, лекари на Југу Конфедерације написали су уџбенике о научном расизму засноване на студијама у којима се тврдило да црни слободни људи (раније поробљени људи) изумиру јер нису били адекватни захтевима да буду слободна особа. То је имплицирало да су црнци имали користи од поробљавања.

У својој књизи Medical Apartheid, Харијет А. Вашингтон је приметила преовладавање два различита погледа на црнце у 19. веку:

  • веровање да су инфериорни и да су „прошарани несавршеностима од главе до пете“
  • идеју да нису искусили истинито бол и патњу због њиховог примитивног нервног система, који је ропство чинио оправданим.

Упркос завршетку грађанског рата, неки научници су истрајали у оправдавању ропства указујући на утицај топографије и климе на расни развој. Натанијел Шалер, истакнути геолог на Универзитету Харвард од 1869. до 1906. године, објавио је књигу „Човек и Земља” 1905. Књига је описала физичку географију различитих континената и повезала ове геолошке поставке са интелигенцијом и снагом људских раса које су тамо живеле. Шалер је тврдио да су клима и геологија Северне Америке биле идеалне за институцију ропства.[21]

Јужноафрички апартхејд[уреди | уреди извор]

Научни расизам је одиграо значајну улогу у успостављању апартхејда у Јужној Африци. Бели научници, укључујући Дадли Кид, који је написао „The essential Kafir” 1904. године, покушали су да разумеју афрички ум приписујући културне разлике између белих и црних Јужноафриканаца наводним физиолошким разликама у мозгу. Кид је описао Африканце као „безнадежно мањкаве“, али „веома оштроумне“.[22]

Карнегијева комисија за проблем сиромашних белаца у Јужној Африци била је кључна у успостављању апартхејда. Према меморандуму послатом Фредерику Кепелу, тадашњем председнику Корпорације Карнеги, ако би домороци добили пуне економске могућности, компетентнији међу њима би надмашили мање компетентне белце. Кепелова подршка извештају била је мотивисана његовом жељом да одржи постојеће расне границе. Извештај, који се састоји од пет томова, био је вођен сличном забринутошћу око сиромашних белаца у јужним Сједињеним Државама, као и нелагодом белих Американаца и других широм света због ефеката сиромаштва и економске депресије без обзира на расу.[23]

Основа за апартхејд почела је раније, али Карнегијев извештај је пружио додатно оправдање за централну идеју о инфериорности црнаца која је коришћена за подршку расној сегрегацији и дискриминацији у наредним деценијама.[24] У извештају је изражена забринутост због губитка расног поноса белаца и потенцијала да се сиромашна бела популација „африканизује”.[23]

Док је научни расизам играо улогу у подршци институционалном расизму у Јужној Африци, он није био толико значајан као у Европи и Сједињеним Државама. „Проблем сиромашних белаца“ представљао је изазов за појам расне супериорности белаца, јер је утврђено да су сиромашни белци у сличним околностима као афрички староседеоци. Ово је подрило идеју да би супериорност белаца могла да превазиђе свако окружење, чинећи научна оправдања за расизам мање делотворним у Јужној Африци.[22]

Еугеника[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Еугеника

Књигу Медисон Грант, The Passing of the Great Race (1916), Stephen Jay Gould је сматрао најутицајнијим делом америчког научног расизма. Грантову нордијску теорију касније је усвојио немачки покрет за расну хигијену 1920-их и 30-их година. Расна хигијена се залагала за селективни узгој, обавезну стерилизацију и јавно здравље у складу са еугеником.

Расна хигијена је била укорењена у традиционалним схватањима јавног здравља, али са фокусом на наслеђе, или оно што је филозоф и историчар Мишел Фуко назвао државним расизмом. Францис Галтон (1822–1911) , статистичар, предложио је прве друштвене мере усмерене на побољшање биолошких карактеристика 1869. године и сковао термин „еугеника“. Галтон је био први који је користио статистичке методе за проучавање људских разлика и наслеђа интелигенције. Основао је и науку о психометрији и диференцијалној психологији.

Еугеника је стекла популарност почетком 20. века, и она и научни расизам утицали су на нацистичку расну политику и нацистичку еугенику. Галтон је, заједно са Карлом Пирсоном (1857–1936) и Волтером Ф.Р. Велдоном (1860–1906), основао научни часопис Биометрика 1901. године, који је промовисао биометрију и статистичку анализу наслеђа. Чарлс Девенпорт (1866–1944), који је изнео статистичке аргументе у „Race Crossing” на Јамајци (1929) да је биолошка и културолошка деградација уследила након укрштања белаца и црнаца, накратко је био укључен у преглед. Давенпорт је такође био повезан са нацистичком Немачком пре и током Другог светског рата и написао је прилог за „festschrift” за Ота Речеа (1879–1966), који се укључио у план уклањања „инфериорног“ становништва из источне Немачке.[25]

Непосредно пред други светски рат[уреди | уреди извор]

Научни расизам се одржао кроз рани двадесети век, када су тестови интелигенције постали нови основ за расна поређења. До Другог светског рата, научни расизам је био присутан у антропологији, и користио се као оправдање за спровођење еугеничких програма, програма принудне стерилизације, доношење закона против међурасних бракова и имиграционе рестрикције у Европи и САД. Ратни злочини и злочини против човечности у Нацистичкој Немачкој су увелико дискредитовали научни расизам на академском нивоу, али законодавство базирано на расизму се одржало у појединим државама све до касних 1960-их.

Рана испитивања интелигенције и Закон о имиграцији 1924.[уреди | уреди извор]

До 1920-их, међу социолозима се успоставило мишљење да су белци супериорнији од црнаца, али им је за спровођење друштвене политике у корист белаца био потребан доказ за овакву тврдњу. Сматрали су да је најбољу потврду могуће наћи у тестовима интелигенције, те су интерпретацијом тестова у корист белаца приказивали мањинске групе на негативан начин. Године 1908. Хенри Годард је превео Бинеов тест интелигенције, а 1912. је почео да спроводи испитивања на имигрантима са острва Елис[26]. У својој студији о имигрантима, Годард наводи да је 87% Руса, 83% Јевреја, 80% Јевреја, 80% Мађара и 79% Италијана слабоумно и менталног узраста млађег од 12 година[27]. Бернард Дејвис је истакао да Годард, у првој реченици свог рада, наводи да испитаници у спроведеној студији нису типични представници својих група, већ да су бирани појединци за које се претпостављало да су исподпросечне интелигенције. Дејвис даље наводи, да су слабији резултати на тестовима вероватније последица окружења него генетике, и да је Годард закључио да ,,можемо бити сигурни да ће деца испитаника бити просечне интелигенције и, да, уз добар одгој, ће бити узорни грађани”.[28] Године 1996, Одбор за научне послове Удружења психолога Америке је изјавио да тестови интелигенције нису дискриминаторни ни према једној етничкој групи.[29]

У својој књизи „The Mismeasure of Man”, Стивен Џеј Гулд је изнео аргументе да су тестови интелигенције има ли значајну улогу у доношењу Закона о имиграцији 1924, који је увео имиграционе рестрикције у Сједињеним Америчким Државама. Ипак, Марк Снајдерман и Ричард Ј. Хернстин су, након проучавања Конгресне белешке и саслушања комитета везаних за Закон о имиграцији, закључили да ,,заједница која се бави испитивањем интелигенције уопштено није видела своја открића као подршку политици попут оне у Закону о имиграцији 1924, а Конгрес практично није обратио пажњу на испитивања интелигенције".[30]

Хуан Н. Франко се супротставио закључцима Снајдермана и Хернстина. Франко је навео да, иако су Снајдерман и Хернстин навели да подаци добијени из тестова интелигенције нису ни на који начин коришћени при доношењу Закона о имиграцији 1924, да су законодавци ипак узели и тестове интелигенције у обзир. Као убедљив доказ, Франко је истакао чињеницу да су, након доношења Закона о имиграцији, подаци са пописа из 1890. године коришћени за постављање квота заснованих на процентима имиграната из различитих земаља. Према тим подацима, Закон је ограничавао досељавање имиграната из јужне и источне Европе у САД, а дозвољавао већи број досељеника из северне и западне Европе. Коришћење података са пописа из 1900, 1910. или 1920. би довело до већих квота за имигранте из јужне и источне Европе. Франко је нагласио да је коришћењем пописа из 1890. године било омогућено конгресу да искључи јужноевропску и источноевропску имиграцију (чији су припадници имали лошије резултате на тестовима интелигенције од од појединаца из западне и северне Европе). Франко је тврдио да деловање Снајдермана и Хернстина на ову тему није ни потврдило нити негирало да су тестови интелигенције имали утицај на Законе о имиграцији.[31]

Шведска[уреди | уреди извор]

Године 1909. је у Шведској формирано Друштво за промовисање расне хигијене, треће такво у свету (прво овакво друштво формирано је 1905. у Немачкој).[32] Лобирајући међу шведским посланицима и медицинским институтима, Друштво је 1921. успело да донесе декрет, који је довео до формирања Института за расну биологију, првог оваквог државног института у свету. Институт је изграђен и отворен 1922. године у Упсали. Био је најистакнутији институт који се бавио расном биологијом.[33] Циљ рада на институту је био проналажење решења за криминал, алкохолизам и психичке поремећаје кроз истраживање еугенике и расне хигијене. Године 1934, као последица деловања института, донет је закон који дозвољава принудну стерилизацију појединих група. Други председник института, Гунар Далберг је био високо критичан у погледу легитимности резултата истраживања и усмерио рад института ка генетици. Године 1958, Институт је затворен, а сва преостала истраживања су премештена на Одељење за медицинску генетику Универзитета у Упсали.[34]

Нацистичка Немачка[уреди | уреди извор]

Чланови националсоцијалистичке партије и њени симпатизери објавили су већи број књига на тему научног расизма, ослањајући се на идеје еугенике и антисемитизма. Кроз књиге, као што су „Rassenkunde des deutschen Volkes” (Расна наука немачког народа) Ханса Гунтера, или „Rasse und Seele” (Раса и душа) Лудвига Фердинанда Клауса, постојао је покушај да се кроз науку идентификују разлике између германске, нордијске и аријске расе, и других раса, које су се сматрале подређеним. У немачким школама су се ове књиге користиле као уџбеници током нацистичког периода.[35] Током раних 1930-их година, нацисти су своју реторику научног расизма базирали на социјал-дарвинизму, ради спровођења рестриктивне и дискриминаторне друштвене политике.

Током Другог светског рата, нацистичка веровања у погледу расе су постала анатемисана у САД. Након краја рата, откриће холокауста и злоупотребе научног истраживања (као што су кршења научне етике и ратни злочини Јозефа Менгелеа, откривена током Нирнбершког процеса) довело је до одбацивања научних основа за расизам од стране највећег дела научне заједнице.

Постер који је објавио јNeues Volk.

Пропаганда нацистичких еугеничких програма почела је са пропагандом за еугеничку стерилизацију. Чланци у „Neues Volk” описивали су изглед ментално оболелих и говорили о важности спречавања рађања појединаца са менталним болестима. Фотографије ментално заостале деце биле су постављане у контрасту са фотографијама здраве деце.[36] Филм „Das Erbe” је приказивао сукобе у природи у циљу легитимисања доношења Закона о превенцији деце са наследним обољењима стерилизацијом.

Иако се дете сматрало „највреднијим људским благом”, ово није важило за сву децу, чак ни за сву децу немачког порекла, већ искључиво за ону без наследних поремећаја. Расно базираном друштвеном политиком нацистичке Немачке спроводило побољшање аријске расе кроз еугенику. Људи на које је утицала оваква друштвена политика сматрани су „животом недостојног живота” (Lebensunwertes Leben), међу којима су Јевреји, криминалци, дисиденти, слабоумни, хомосексуалци, непокретни, и слаби. Иако су сматрани аријским, нацистичка идеологија приказује Словене као расно подређене у односу на германску расу, погодне за протеривање, заробљавање и истребљење.[37]

Адолф Хитлер је забранио тестирање коефицијента интелигенције, називајући га „јеврејским”.[38]

Сједињене Америчке Државе[уреди | уреди извор]

У двадесетом веку, концепти научног расизма настали у покушају да се покаже физичка и ментална неадекватност група које су сматране инфериорним, коришћени су да би се оправдали програми за принудну стерилизацију. Такви програми, које су промовисали еугеничари, попут Харија Х. Локлина, били су подржани као уставни од стране Врховног суда САД (Бак против Бела, 1927). Између 60,000 и 90,000 Американаца је било подвргнуто принудној стерилизацији.[39]

Научни расизам је такође узет као оправдање за доношење закона који су постављали расне квоте, ограничавајући имиграцију из јужноевропских и источноевропских држава у САД. Оправдања оваквих рестрикција су се позивала на научни расизам.[28]

Лотроп Стодард је објавио велики број књига на тему онога што је он видео као опасност имиграције, од којих је најпознатија „The Rising Tide of Color Against White World-Supremacy”, објављена 1920. године. У својој књизи је представио свој поглед на ситуацију у свету у погледу расе, усмеравајући своје бриге на надолазећу демографску експлозију међу не-белим расама, и на начин на који се светска превласт белаца умањује након Првог светског рата и пада колонијализма.

Утицајна је била и публикација „The Races of Europe” (1939) Карлтона С. Куна, председника Америчког удружења физичких антрополога од 1930. до 19661. године. Кун је био заступник идеје о мултирегионалном пореклу савременог човека. Врсту Homo sapiens поделио је на пет главних раса: кавказоидна, монголоидна (укључујући и Америчке староседеоце), аустралоидна, конгоидна и капоидна.

Након Другог светског рата, Кунова школа мишљења је наилазила на све веће супротстављање у односу на водеће антрополошке ставове након Другог светског рата. Ешли Монтаги се посебно истицао у осуди Куна, нарочито кроз своју књигу „Man's Most Dangerous Myth: The Fallacy of Race.” До 1960-их, Кунов приступ је застарео у водећој антрополошкој мисли.

Током касног деветнаестог века, одлука Врховног суда Сједињених Америчких Држава (Плеси против Фергусона, 1896), која је подржавала уставност расне сегрегације под доктрином „одвојени, али једнаки”, као и подршка овакве одлуке у друштву, интелектуално су се ослањали на расизам присутан у овој ери.[40] Касније, током средине двадесетог века, кроз одлуку Врховног суда (Браун против Одбора за образовање Топике 1954), одбачени су аргументи научног расизма у вези потребе за расном сегрегацијом - нарочито у државним школама.

Након другог светског рата[уреди | уреди извор]

До 1954. године, 58 година након пресуде Плеси против Фергусона којом је одобрена расна сегрегација у Сједињеним Америчким Државама, америчка популарна и научна мишљења о научном расизму и његовој социолошкој пракси су еволуирала.[41]

У 1960. години основан је часопис „Mankind Quarterly”, који се често описује као место за научни расизам и белу надмоћ[42][43] и као часопис који нема легитимну научну сврху. Часопис је основан 1960. године, делимично као одговор на одлуку Врховног суда у случају Браун против Одбора за образовање којом је десегрегован амерички јавни школски систем.[44]

У априлу 1966. Алекс Хејли је интервјуисао оснивача Америчке нацистичке партије, Џорџа Линколна Роквела за Плејбој. Роквел је оправдавао своје веровање да су црнци инфериорни у односу на беле наводећи дугогодишње истраживање из 1916. године које је спровео Џорџ Оскар Фергусон, а које је тврдило да је интелектуална способност црних студената корелирала са њиховим процентом беле крви, наводећи да „чисти црнци, црнци који су три четвртине чисти, мулати и квадруни имају редом, отприлике, 60, 70, 80 и 90 процената, беле интелектуалне способности”. Плејбој је касније објавио интервју уз уредничку напомену да је студија „дискредитована... псеудонаучна основа за расизам”.[45][46]

Међународне организације попут унеска су покушале да саставе резолуције које би сажеле стање научног знања о раси и издале позиве за разрешење расних конфликата. У свом делу „Питање расе” из 1950. године, унеско није одбацио идеју биолошке основе расних категорија, већ је дефинисао расу као: „Раса, са биолошког гледишта, може стога бити дефинисана као једна од група популација које чине врсту Homo sapiens”, које су широко дефинисане као расе Кавказоида, Монголоида, Негроида, али је истакао да „Сада се углавном признаје да тестови интелигенције сами по себи не омогућавају да се безбедно разликује између онога што је последица урођеног капацитета и онога што је резултат утицаја околине, обуке и образовања.”[47][48]

Упркос томе што је научни расизам углавном одбачен од стране научне заједнице након Другог светског рата, неки истраживачи су наставили да предлажу теорије расне супериорности у последњих неколико деценија.[49] Ови аутори, иако виде свој рад као научни, могу оспоравати термин расизам и радије користе термине као што је „реализам расе”. Британска научна новинарка и ауторка Ангела Саини изразила је снажну забринутост у вези са повратком ових идеја у  науку 2018. године. Саини је ову идеју развила у својој књизи из 2019. године под називом „Superior: The Return of Race Science.”[50]

Један од истраживача који се бавио научним расизмом након Другог светског рата је Артур Јенсен. Његово најпознатије дело је „Г фактор: Наука о менталној способности” у којем подржава теорију да су црнци природно мање интелигентни од белаца. Јенсен заговара разлику у образовању на основу расе, тврдећи да педагози морају „у потпуности узети у обзир све чињенице о природи ученика.” Одговори на Јенсенов рад критиковали су његов недостатак наглашавања утицаја околине. Психолог Сандра Скар описује Јенсенов рад као „стварање слика црнаца осуђених на неуспех због њихових сопствених недостатака”.[51]

Џон Филип Раштон, председник Pioneer Fund-а (Раса, Еволуција и Понашање) и бранитељ Јенсеновог „Г фактора”, такође има више публикација које перпетуирају научни расизам. Раштон тврди да „разлике раса у величини мозга вероватно леже у основи њихових различитих исхода у животу.” Раштонове теорије бране други научни расисти као што је Глејд Витни. Витни је објавио радове који сугеришу да се већи нивои криминала међу људима афричког порекла могу делимично приписати генетици. Витни извлачи овај закључак на основу података који показују веће стопе криминала међу људима афричког порекла у различитим регионима. Други истраживачи указују да заговорници везе између генетике и криминала на основу расе игноришу ометајуће друштвене и економске варијабле и извлаче закључке из корелација.[52]

Кристофер Бранд је био заговорник рада Артура Јенсена о расним разликама у интелигенцији. Брандова књига „The g Factor: General Intelligence and Its Implications” тврди да су црнци интелектуално инфериорнији од белаца. Он тврди да је најбољи начин борбе против разлика у коефицијенту интелигенције подстицати жене с ниским коефицијентом да рађају с мушкарцима с високим коефицијентом интелигенције. Наишао је на снажан јавни отпор, а његов рад је описан као промоција еугенике. Брандова књига је повучена од стране издавача, а он је отпуштен са позиције на Универзитету у Единбургу.[53][54]

Психолог Ричард Лин је објавио више радова и књигу која подржава теорије научног расизма. У књизи "Коефицијент интелигенције и богатство нација", Лин тврди да се национални БДП углавном одређује националним просечним коефицијентом интелигенције. Овај закључак доноси на основу корелације између просечног коефицијента интелигенције и БДП-а и тврди да је ниска интелигенција афричких нација узрок њихових ниских нивоа раста. Линова теорија је добила је многе критике. Лин директније подржава научни расизам у свом раду из 2002. године под називом „Боја коже и интелигенција код афроамериканаца”, где предлаже да „ниво интелигенције код афроамериканаца значајно зависи од пропорције кавкаских гена”. Као и у књизи „Коефицијент интелигенције и богатство нација”, методологија Линовог рада је недостатна и он тврди узрочну везу из онога што је једноставно корелација.[55]

Други значајни модерни заговорници научног расизма укључују Чарлса Мареја и Ричарда Хернштајна „The Bell Curve” и Николаса Вејда „A Troublesome Inheritance”. Вејдова књига је наишла на снажан отпор од стране научне заједнице, при чему је 142 генетичара и биолога потписало писмо које описује Вејдов рад као „незакониту употребу истраживања из наше области за подршку аргументима о разликама међу људским друштвима”.[56]

Дана 17. јуна 2020, Елсевиер је објавио да повлачи чланак који су Џон Филип Раштон и Доналд Темплер објавили 2012. године у Елсевиер часопису „Personality and Individual Differences”. Чланак је лажно тврдио да постоји научни доказ да боја коже има везе са агресијом и сексуалношћу код људи.[57]

Клеренс Гревли пише да би разлике у учесталости медицинских стања као што су дијабетес, мождани удар, рак и ниска порођајна тежина требало посматрати кроз друштвену призму. Он тврди да су друштвене неједнакости, а не генетске разлике између раса, разлог за ове разлике. Он пише да су генетске разлике између различитих популационих група засноване на клими и географији, а не на раси, и позива на замену погрешних биолошких објашњења расних разлика анализом друштвених услова који доводе до различитих медицинских исхода.[58]

У својој књизи „Medical Apartheid”, Харијет Вашингтон описује злоупотребу црнаца у медицинским истраживањима и експериментима. Црнци су били преварени да учествују у медицинским експериментима кроз нејасан језик на формуларима за пристанак и недостатак навођења ризика и нуспојава третмана. Вашингтон наводи да су због недостатка одговарајуће здравствене заштите, црнци често били очајни за медицинском помоћи, што су медицински експериментатори успјели искористити. Вашингтон такође наглашава да када су се третмани усавршавали и побољшавали као резултат тих експеримената, црнци готово никада нису имали користи од тих третмана.[59]

Три лекара Медицинског факултета Универзитета Вејн Стејт су изјавили: „Веровање да разлике у исходима болести потичу од генетских разлика између расно дефинисаних група и даље мучи савремену медицину и науку и нажалост и даље се финансира, објављује, предаје и примењује.”[60]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Porter, Theodore; Ross, Dorothy (2003). "Ostensibly scientific". The Cambridge History of Science. 
  2. ^ Jay, Stephen (1981). The mismeasure of man. 
  3. ^ Templeton, A. EVOLUTION AND NOTIONS OF HUMAN RACE. 
  4. ^ Collins, Patricia. Black feminist thought: knowledge, consciousness, and the politics of empowerment. 
  5. ^ Gannon, Megan. „"Race Is a Social Construct, Scientists Argue"”. 
  6. ^ Onwuegbuzie, A.J. (2011). "Race and Intelligence". 
  7. ^ Tucker, William. The Funding of Scientific Racism, Wickliffe Draper and the Pioneer Fund. 
  8. ^ Bernier, François (1684). A new division of the Earth (PDF). 
  9. ^ Palmeri, Frank (2006). Humans And Other Animals in Eighteenth-Century British Culture: Representation, Hybridity, Ethics. 
  10. ^ Price, R.G. (2006). The Mis-portrayal of Darwin as a Racist. 
  11. ^ Woodman, A. J. (2009). The Cambridge Companion to Tacitus. 
  12. ^ Price, R.G. (2006). "The Mis-portrayal of Darwin as a Racist". 
  13. ^ Himmelfarb, Gertrude (1959). Darwin and the Darwinian Revolution. ISBN 978-1566631068. 
  14. ^ Bannister, Robert C. (1979). Social Darwinism: Science and Myth in Anglo-American Social Thought. ISBN 978-0877221555. 
  15. ^ Palmer, Douglas (2006). Prehistoric Past Revealed: The Four Billion Year History of Life on Earth. ISBN 978-0520248274. 
  16. ^ Regal, Brian (2004). Human Evolution: A Guide to the Debates. ISBN 978-1851094189. 
  17. ^ Hurst Thomas, David (2001). Skull Wars: Kennewick Man, Archaeology, And The Battle For Native American Identity. 
  18. ^ "The passing of the great race, or the racial basis of european history". Lindsay, J. A. (1917). 
  19. ^ Alexander Thomas and Samuell Sillen (1972). Racism and Psychiatry New York: Carol Publishing Group.
  20. ^ Samual A. Cartwright, "Diseases and Peculiarities of the Negro Race", DeBow's Review – Southern and Western States, Volume XI, New Orleans, 1851
  21. ^ Shaler, Nathaniel Southgate (1905). Man and the Earth. New York: Duffield & Company.
  22. ^ а б Dubow, Saul (1995). Scientific racism in modern South Africa. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521479073. 
  23. ^ а б Füredi, Frank (1998). The Silent War: Imperialism and the Changing Perception of Race. NJ: Rutgers University Press. стр. 66—67. ISBN 978-0813526126. 
  24. ^ Stoler, Ann Laura (2006). Haunted by Empire: Geographies of Intimacy in North American History. Durham, NC: Duke University Press. стр. 66. ISBN 978-0822337249. 
  25. ^ Kühl, Stefan (1994). The Nazi Connection: Eugenics, American Racism, and German National Socialism. New York: Oxford University Press. 
  26. ^ Shultz, D.P.; Schultz, S.E. (2008). A History of Modern Psychology (9th ed.). Belmont CA: Thomson Higher Education. 
  27. ^ Gould, Stephen Jay (1981). The Mismeasure of Man. New York: W W Norton and Co. ISBN 978-0-393-01489-1. 
  28. ^ а б Davis, B. D.; Gould, S. J. (1983). „Neo-Lysenkoism, IQ, and the press”. The Public Interest (74): 45. PMID 11632811. 
  29. ^ Neisser, Ulric; Boodoo, Gwyneth; Bouchard, Thomas J.; Boykin, A. Wade; Brody, Nathan; Ceci, Stephen J.; Halpern, Diane F.; Loehlin, John C.; Perloff, Robert. „Intelligence: Knowns and unknowns.”. American Psychologist (на језику: енглески). 51 (2): 77—101. ISSN 1935-990X. doi:10.1037/0003-066X.51.2.77. 
  30. ^ Snyderman, Mark; Herrnstein, R. J. (1983). „Intelligence tests and the Immigration Act of 1924.”. American Psychologist (на језику: енглески). 38 (9): 986—995. ISSN 1935-990X. doi:10.1037/0003-066X.38.9.986. 
  31. ^ Franco, Juan N. (1985). „Intelligence Tests and Social Policy”. Journal of Counseling & Development (на језику: енглески). 64 (4): 278—279. doi:10.1002/j.1556-6676.1985.tb01101.x. 
  32. ^ Björkman, Maria; Widmalm, Sven (2010-12-20). „Selling eugenics: the case of Sweden”. Notes and Records of the Royal Society (на језику: енглески). 64 (4): 379—400. ISSN 0035-9149. doi:10.1098/rsnr.2010.0009. 
  33. ^ Ericsson, Martin (2021-01-01). „What happened to ‘race’ in race biology? The Swedish State Institute for Race Biology, 1936−1960”. Scandinavian Journal of History (на језику: енглески). 46 (1): 125—148. ISSN 0346-8755. doi:10.1080/03468755.2020.1778520. 
  34. ^ „Rasbiologiska institutet – Uppsala universitetsbibliotek – Uppsala universitet”. ub.uu.se. Приступљено 7. 11. 2016. 
  35. ^ Smith, Justin E. H. (2017). Nature, human nature, and human difference : race in early modern philosophy. Princeton. ISBN 978-1-4008-6631-1. OCLC 1034230856. 
  36. ^ Koonz, Claudia (2003). The Nazi conscience. Cambridge, Mass.: Belknap Press. ISBN 0-674-01172-4. OCLC 52216250. 
  37. ^ Mineau, André (2004). Operation Barbarossa : ideology and ethics against human dignity. Amsterdam: Rodopi. ISBN 90-420-1633-7. OCLC 56933290. 
  38. ^ Eysenck, H. J. (1979). „The structure and measurement of intelligence”. Die Naturwissenschaften. 68 (10): 491—497. ISSN 0028-1042. PMID 7300910. doi:10.1007/BF00365371. 
  39. ^ Jackson, John P.; Weidman, Nadine M. (2005). Race, Racism, and Science: Social Impact and Interaction. Rutgers University Press. 
  40. ^ Sarat, Austin (1997). Race,Law, and Culture Reflections on Brown v. Board of Education. Oxford University Press. ISBN 978-0195106220. 
  41. ^ Sarat, Austin (1997). Race, Law, and Culture: Reflections on Brown v. Board of Education. ISBN 978-0195106220. 
  42. ^ Winston, Andrew (2020). "Scientific Racism and North American Psychology". ISBN 978-0-19-023655-7. 
  43. ^ Tucker, William (2002). The funding of scientific racism: Wickliffe Draper and the Pioneer Fund. 
  44. ^ Jackson, John (2005). Science for Segregation: Race, Law, and the Case against Brown v. Board of Education. ISBN 978-0814742716. 
  45. ^ Ferguson, G.O. (1916). "The Psychology of the Negro". 
  46. ^ Haley, Alex (1966). "Interview: George Lincoln Rockwell". 
  47. ^ Banton, Michael (2008). "Race, Unesco statements on". In Schaefer, Richard T. (ed.). Encyclopedia of Race, Ethnicity and Society. ISBN 978-1412926942. 
  48. ^ „The race question”. 
  49. ^ "9. Challenges to the Race Concept". Columbia University Press. 2014. ISBN 978-0-231-53799-5. 
  50. ^ Kung, Jess (2019). „"Is 'Race Science' Making A Comeback?"”. 
  51. ^ Scarr, Sandra (1981). Implicit Messages: A Review of "Bias in Mental Testing"Bias in Mental Testing. Arthur R. Jensen. 
  52. ^ Powledge, Tabitha M. (1996). „"Genetics and the Control of Crime"”. BioScience. 
  53. ^ Brand, Christopher (1996). The g Factor: General Intelligence and Its Implications. 
  54. ^ Herr, Anne (1998). „"Eugenics and the New Genetics in Britain: Examining Contemporary Professionals' Accounts"”. Science, Technology, & Human Values. 
  55. ^ Hill, Mark E. (2002). "Skin Color and Intelligence in African Americans: A Reanalysis of Lynn's Data". 
  56. ^ „"Letters: "A Troublesome Inheritance" | Stanford Center for Computational, Evolutionary, and Human Genomics"”. 2020. 
  57. ^ „"Elsevier journal to retract 2012 paper widely derided as racist"”. 
  58. ^ Gravlee, CC. (2009). How race becomes biology: embodiment of social inequality. 
  59. ^ Mills, Malcolm (2009). „The Journal of African American History”. 
  60. ^ Opara, Ljeoma Nnodim (2022). „"Modern Day Drapetomania: Calling Out Scientific Racism"”. Journal of General internal Medicine. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:GagicJovan01/песак&oldid=25705293”