Милан Цвјетићанин

С Википедије, слободне енциклопедије
Милан Цвјетићанин
Инжењеријски мајор Милан Цвјетићанин
Лични подаци
Датум рођења(1915-01-15)15. јануар 1915.
Место рођењаБосанска Крупа, Аустроугарска
Датум смрти6. јун 1963.(1963-06-06) (48 год.)
Место смртиЧикаго, САД
Место укопаМанастир Светог Саве у Либертивилу
Војна каријера
Војска Југословенска војска
Југословенска војска у отаџбини
Родинжињерија
Чинмајор
ЈединицаПук „Гаврило Принцип” Динарске четничке дивизије
Учешће у ратовимаДруги светски рат у Југославији

Милан Цвјетићанин (Босанска Крупа, 15. јануар 1915Чикаго, 6. јун 1963) био је српски и југословенски инжињеријски официр, мајор Југословенске војске и командант Босанског корпуса „Гаврило Принцип” Динарске четничке дивизије Југословенске војске у Отаџбини. Након рата је живео у емиграцији, где је био председник Организације српских четника „Равна гора” и уредник емигрантских листова Глас српских бораца и Српске новине.

Биографија[уреди | уреди извор]

Образовање и породица[уреди | уреди извор]

Милан Цвјетићанин је рођен 1915. године у Босанској Крупи. Завршио је шест разреда гимназије, затим Инжињеријску подофицирску школу и електромашински курс Машинске школе морнарице.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Цвјетићанин са Наном, мајком Гаврила Принципа

Априлски рат 1941. године га је затекао у чину поручника, распоређеног у Другом пуку у Карловцу. Успео је да избегне одлазак у заробљеништво након капитулације и неко време се скривао код Котор Вароши. Одмах је успео да организује четничку групу, која је постепено прерастала у Летећи одред, затим у чету, па батаљон и на крају 1942. године у пук „Гаврило Принцип“.

По формирању Босанског корпуса „Гаврило Принцип“, почетком 1943. године, капетан Цвјетићанин је командовао његовом првом бригадом, да би касније наследио Бранка Богуновића на месту команданта корпуса и то остао до краја рата. Корпус је затим ушао у састав Динарске четничке дивизије под командом војводе Момчила Ђујића.

За показану храброст у рату, одликован је Златном медаљом за храброст и Карађорђевом звездом са мачевима.[1] Био је и крсни кум Војислава Билбије.

У мају 1945. године, заједно са деловима Југословенске војске у Отаџбини, који су чинили Динарска дивизија, Дринска четничка бригада и Истакнути део штаба Врховне команде ЈВуО, предаје се западним савезницима и бива пребачен у логор Еболи.

Живот у емиграцији[уреди | уреди извор]

Мајор Цвјетићанин и војвода Момчило Ђујић у логору Еболи

Након смрти војводе Доброслав Јевђевић 1962. године, Цвјетићанин је постао председник Организације српских четника „Равна гора“. Био је и уредник гласила организације Глас српских бораца, као и Српских новина. Такође, Цвјетићанин је војводи Јевђевићу одржао и посмртни говор приликом сахране у Риму.

Умро је 1963. године у Чикагу, од последица срчаног удара у 47. години живота. Сахрањен је на српском гробљу код манастира Светог Саве у Либертивилу.

На вест о његовој смрти, ратни председник Министарског савета Краљевине Југославије др Божидар Пурић је у емигрантским Српским новинама објавио некролог[2]:

Јунак, а увек скроман и отмен, без личне сујете, увек само за опште добро. За своја ратна дела, и две тешке ране, одликован је Златном медаљом за храброст, Карађорђевом звездом са мачевима и чином активног мајора. То су била крваво заслужена признања и почасти. Али оно што је било главно и најкарактеристичније у Милановом животу, то је био његов труд свагда и свакад, да увек буде достојан Гаврила Принципа, достојан свога команданта генерала Драгољуба Михаиловића, достојан оних безбројних знаних и незнаних јунака из Балканских ратова и из Првог светског рата… Није чудо што га је срце физички издало у 47. години живота. Поред породице у Америци, у отаџбини оставља уцвељену стару мајку и две сестре. Заплакаће данас за њим његова Босанска крајина и цело неослобођено Српство…

— др Божидар Пурић, председник Министарског савета и министар иностраних послова Краљевине Југославије (1943—1944)

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Иза себе је оставио супругу Браниславу (девојачко Русић), сина Велимира (преминуо је 17. новембра 2017. године[3]) и ћерку Мирјану. Миланова супруга Бранислава преминула је 21. новембра 2018. године.[4]

Његови потомци живе у Чикагу. Они су готово пола века прикупљали документа и грађу коју су касније предали публицисти и историографу мр Радовану Калабићу, ради припреме студије о животу мајора Цвјетићанина.

Поводом 50. годишњице смрти мајора Цвјетићанина 2013. године, уз благослов епископа америчко-канадског и новограчаничког Лонгина објављена је Споменица Милану Цвјетићанину, команданту Босанског корпуса "Гаврило Принцип" ДЧД: 1963-2013, у издању Организације српских четника „Равна гора“.[5] Промоција је одржана у парохијском дому храма Светог Саве на Врачару, а на њој су говорили мр Радован Калабић и протојереј-ставрофор Војислав Билбија, старешина Ротердамске парохије епархије западноевропске Српске православне цркве, иначе родом из Босанског Грахова, коме је мајор Цвјетићанин кумовао на крштењу. Међу гостима на промоцији је био и Војислав Михаиловић, унук армијског генерала Драгољуба Драже Михаиловића.

Одликовања[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Калабић, Радован, ур. (2013). Споменица Милану Цвјетићанину, команданту Босанског корпуса "Гаврило Принцип" ДЧД: 1963-2013. Београд: Организација српских четника „Равна гора“. ISBN 978-86-903027-7-2. 
  2. ^ Пурић, Божидар (јул 1963). „Некролог”. Српске новине. 
  3. ^ Велимир Цвјетићанин
  4. ^ Бранислава Цвјетићанин
  5. ^ Споменица Милану Цвјетићанину, команданту Босанског корпуса "Гаврило Принцип" ДЧД: 1963-2013. Београд: Организација српских четника "Равна гора". 2013. ISBN 978-86-903027-7-2.