Омејадски халифат

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Омејадски калифат)
Омејадски халифат у свом највећем обиму
Историја Ирана
Flag of Iran in map.svg

Овај чланак је део серије о
историји Ирана

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Ирана

Омејадски халифат (арап. الخلافة الأموية, Al-Ḫilāfat al-ʾumawiyya) је други од четири велика исламска халифата утврђена након смрти Мухамеда. Ово је халифат је фокусиран на омејадску династију (арап. الأمويون, al-ʾUmawīyyūn, or بنو أمية, Banū ʾUmayya, „Синови Омаје“), пореклом из Меке. Омејадска породица је први пут дошала на власт под трећим халифом, Османом ибн Афаном (око 644-656.), али омејадски режим је основао Муавија ибн Аби Суфјан, дугогодишњи гувернер Сирије, након завршетка Првог муслиманског грађанског рата у 661. по Христу/41. по хиџри. Сирија је остала главна база напајања Омејада после тога, а Дамаск је био њихова престоница. Омејади су наставили муслиманска освајања, укључујући Кавказ, Трансоксијана, Синд, Магреба и Иберијско полуострво (Ал-Андалуз) у муслимански свет. У свом највећем обиму, Омејадски халифат покривао је 5,17 милиона квадратних миља (13.400.000 km2), што га чини највећом империјом коју је свет видео, а пети највећи који је икада постојао.[1]

У то време, омејадско опорезивање и управа се доживљавала као неправедна од стране неких муслимана. Немуслиманско становништво имало је аутономију; њихова правосудна питања су обрађена у складу са њиховим законима и верским старешинама, мада су плаћали порез рада полиције централној управи.[2] Мухамед је изричито навео за време његовог живота да свакој верској мањини треба дозволити да практикује своју веру и законе, а та политика је настављена и уопштено. Државно благостање и за сиромашне муслимане и немуслимане које је започео Омер је такође настављена.[2] Муавијина супруга Мајсум (Јазидова мајка) је била хришћанка. Односи између муслимана и хришћана у држави били су добри. Омејади су били у честим биткама са хришћанским Византинцима без да заштите себе у Сирији, која је остала у великој мери хришћанска попут многих других делова царства.[2] Многе истакнуте позиције држали су хришћани. Неки од којих су припадали породицама које су служиле у византијским владама. Запошљавање хришћана био је део шире политике верске толеранције која је била потреба услед присуства великих хришћанских популација у освојеним покрајинама, као у Сирији. Ова политика такође је побољшала Муавијину популарност и учврстила Сирију као своју моћну базу.[3][4]

Ривалство између арапских племена изазвало је немире у провинцијама изван Сирије, пре свега у Другом муслиманском грађанском рату (Друга фитна) од 680-692. и Берберске побуне 740-743. Током Друге фитне, руководство Омејадског клана померено је из суфианидске гране породице до марванидске гране. Како је стална кампања исцрпела ресурсе и људство државе, Омејаде је, ослабљене Трећи муслиманским грађанским ратом од 744-747. године, коначно срушила Абасидска револуција 750. по Христу/132. по хиџри. Огранак породице побегао је преко северне Африке до Ал-Андалуса, где су успоставили Кордопски халифат, који је трајао све до 1031. пре пада због Фитне Ал-Андалуса.

Порекло[уреди]

Према традицији, Омејадска породица (такође познат као Бану ибн Абд-Шамс) и Мухамед обе воде порекло од заједничког претка, Абд Манāфа ибн Кусе, и они су првобитно дошли из града Меке. Мухамед је потомак Абд Манāфа преко његовог сина Хашима, док су Омејади потомци Абд Манāфа преко другог сина, Абд-Шамса, чији је син био Омеје. Две породице стога се сматрају различитим клановима (они од Хашима и Омеје) истог племена ( Курејшија). Међутим шиа муслимански историчари истичу да је Омеја усвојени син Абд-Шамса тако да он није био крвни сродник Абд Манāфа ибн Кусе. Омеја је касније одбачен из племићке породице.[5]

Настанак[уреди]

Владавина Омејада је уследила након епохе правоверних халифа (632661), а њихов оснивач је Муавија (661—680), познат и као „неимар арапског царства“. Он је у грађанском рату (656—661) поразио халифу Алија и након тога утемељио своју династију, чиме је установио принцип наследности Халифата. Муавија је наставио арабљанску експанзију обновивши сукобе са Византијом, изградио је флоту, укинуо племенске поделе у војсци и успоставио верску толеранцију. Створио је јаку државу са добро организованом администрацијом. За своје седиште је изабрао град Дамаск у Сирији, који ће остати престоница Халифата све док абасидске халифе не буду изградили Багдад.

Развитак[уреди]

Омејади су много градили и много освајали. Муавијин наследник Абд ел Малик (685705) саградио је величанствену џамију у Јерусалиму познату под називом „Купола на стени“. Његов син Ел Валид (705—715) наставио је градитељску традицију: подизао је џамије, болнице, школе, домове за сиромашне итд. За време Омејада Арабљани су упали у средњу Азију, дошли у контакт са Монголима, Кином и Индијом. Упали су у Африку и покорили Бербере, а у два наврата (674. и 717) опседали су Цариград.

Криза и пад династије Омејада[уреди]

Након вишедеценијског периода општег напретка, Омејадски халифат запада у кризу за време халифе Хешама (724743). Византијски цар Лав III (717—741) нанео је Арабљанима тежак пораз код Акроинона. Омејаде су почеле да губе подршку народа, али и у аристократији која је, навикнута на удобан и раскалашан живот, била потпуно дегенерисана и незаинтересована за даља освајања и ширење Халифата.

Највећу и најјачу опозицију Омејадима представљали су шиити, религиозна фанатична секта коју су основали следбеници Алија, халифе ког је родоначелник Омејада Муавија поразио у грађанском рату. Они су изазивали сталне немире и окупљали око себе слојеве незадовољне омејадском владавином. У таквој ситуацији се јавља род Абасида, који прихвата шиите и идентификује се са њима, а истовремено наглашава своје сродство са Мухамедом које је јаче од омејадског. Абасиди врло брзо стичу велики број присталица, нарочито у Персији и међу немуслиманским становништвом. Године 747. избија велики устанак против Омејада, који се завршава 750. њиховим збацивањем и доласком Абасида на власт.

Карактеристике Омејадског халифата[уреди]

За династију Омејада је карактеристично: фаворизовање арапских муслимана (тј. оних муслимана који припадају искључиво арапском етникуму), припадност Пророковом (тј. Мухамедовом) роду и столовање у Сирији. Ове одлике омејадске династије ће се изразити тек касније, када је буде сменила династија Абасида (750—1258).

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

  1. ^ name=Blankinship>Blankinship, Khalid Yahya (1994), The End of the Jihad State, the Reign of Hisham Ibn 'Abd-al Malik and the collapse of the Umayyads, State University of New York Press, p. 37, ISBN 0-7914-1827-8 
  2. ^ а б в A Chronology Of Islamic History 570-1000 CE, By H.U. Rahman 1999 Page 128
  3. ^ Middle East, Western Asia, and Northern Africa By Ali Aldosari Page 185 [1]
  4. ^ The Tragedy of the Templars: The Rise and Fall of the Crusader States By Michael Haag Chapter 3 Palestine under the Umayyads and the Arab Tribe [2]
  5. ^ „Muslim Congress“ Приступљено 30. 6. 2008..