Пентархија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Пентархија (грч. πεντε + αρχηпет поглавара) је редослед пет патријаршија у древној Цркви: Римска, Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска патријаршија.

Тај поредак био је утаначен 36. каноном Шестог васељенског сабора (680), који иначе само потврђује 3. канон Другог васељенског сабора (381) и 28. канон Четвртог васељенског сабора (451): „Понављајући оно што је озакоњено од стране 150 светих Отаца сабраних у овом, Богом чуваном и царском граду, и од 630 (Отаца) који се сабраше у Халкидону, наређујемо: да константинопољски престо ужива једнаке повластице као престо древнога Рима, и да у црквеним делима буде уздигнут као онај који је други после њега. Иза константинопољског престола нека буде александријски, затим антиохијски а после овога, јерусалимски.“

Епископ Рима налазио се на првом месту, не у смислу неког примата у саборној Цркви, него као „primus inter pares“. Због тога, на саборима им је припадало право да председавају, али се на гласању глас сваког патријарха, архиепископа, митрополита или епископа бројао исто — један архијереј, један глас. Поред тога, јурисдикција сваког патријарха се ограничавала на област у којој је он био епископ.

Иначе, сваки патријарх имао је ограничену јурисдикцију и помесну одговорност и није испуњавао функцију васељенског карактера у обичним, него само у изузетним случајевима (васељенски сабори), а и тада као члан свеопштег епископског колегијума.