Портал:Античка Грчка/Изабрани чланак
Изабрани чланци [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Перикле (старогрч. Περικλής, од грчких речи περί и κλέος што значи „окружен славом“, рођен око 495. п. н. е., умро 429. п. н. е.), био је старогрчки политичар, говорник и војсковођа из V века п. н. е. (познатог још и као Златни век), а нарочито значајан за период између Грчко-персијских ратова и Пелопонеског рата. Време његове владавине (461. п. н. е. — 429. п. н. е.), у историји је добило име Периклово доба, такође Златни век, јер је у доба његове владавине Атина била на врхунцу своје моћи.
Перикле је искористио победу Грка над Персијанцима, као и јачање атинске морнарице и трансформисао Делски савез у Атинску поморску државу, а саму Атину је довео до највеће моћи и славе у њеној дотадашњој историји. За стратега Атине биран је 14 пута узастопно, што никоме до тада није успело. На војничком плану, Периклови војни походи имали су као главни циљ очување стратешких интереса Атине и њено јачање, како на копну, тако и на мору. Главну подршку у походима давала му је моћна атинска морнарица која је почела да јача још од времена Темистокла и Кимона, сина атинског војсковође и јунака Милтијада. Перикле је био на челу Атине све до 429. п. н. е, друге године Пелопонеског рата, када је преминуо као жртва епидемије која је тада погодила Атину.
Перикле је такође био велики покровитељ уметности, књижевности и науке и за време своје владавине претворио је Атину у средиште културе и духовности античког света. Подигао је неке од најлепших грађевина античког света (атински Акропољ са Партеноном). Такође је био покретач низа закона у корист народа, а ти закони су, парадоксално, углавном били на штету аристократије којој је и сам припадао. Будући да је подржавао народне масе, многи су га називали популистом.
Његови продемократски ставови најбоље се могу видети у његовом Посмртном говору одржаном у част атинских војника погинулих у Пелопонеском рату. Говор је у потпуности сачуван захваљујући Тукидиду који је Перикла назвао „првим човеком Атине“.
Фебруар[уреди извор]
Античка Спарта (дорски Σπάρτα Спарта, атички Σπάρτη Спарти, уобичајени старогрчки назив Λακεδαιμονία/Λακεδαίμων Лакедемонија или Лакедемон) је била град-држава у Античкој Грчкој, која се налазила на југоисточном делу Пелопонеза, у долини реке Еуроте. Античка Спарта је остала позната у историји по својој војној снази, грађанској дисциплини, милитаристичком друштву и великом броју робова. Поред тога, Спарта је оставила траг и у грчкој митологији у миту о Хелени Тројанској. Античка Спарта се дуго времена сматрала најснажнијом војном силом у античкој Грчкој захваљујући агоги, систему закона који је стварао од њених грађана војнике врхунског квалитета. Иако је територија античке Спарте била насељена током микенске доминације Грчком, њена историја почиње после дорске сеобе на Пелопонез током мрачног века и завршава се након римског освајања Спарте.
Античка Спарта је почела да израста у снажну војну силу током 7. века п. н. е. Захваљујући свом војном престижу, Спарта је била призната као вођа комбинованих грчких снага у грчко-персијским ратовима почетком 5. века п. н. е. Између 431. и 404. године пре нове ере била је главни непријатељ Атине у Пелопонеском рату који је на крају добила, иако уз велике жртве, након чега је постала водећа држава у хеленском свету.
После пораза који је доживела од Тебе 371. п. н. е., Спарта је почела да пада у дубоку кризу, која је била углавном демографске и економске природе. Током друге половине 4. века п. н. е. и прве половине 3. века п. н. е. Спарта је задржала политичку независност, али је изгубила своје важно место на грчкој политичкој сцени. У дугој половини 3. века, Спарта поново, али накратко, постаје важан политички фактор у античкој Грчкој. Након тога, Спарта је стављена потпуно под контролу Рима и Ахајског савеза 195. године п. н. е. када је и коначно изгубила своју политичку независност. Током римске окупације Грчке Спарта је задржала одређени степен аутономије.
Захваљујући систему закона који су били установљени под именом Велика ретра, Спарти је омогућено да израсте у моћну војну силу. Осим свог стриктног војног уређења, Спарта је такође позната и по специфичној друштвеној подели на хомије, перијеке и хелоте. У Спарти је такође постојао специфичан начин владавине који није могао бити потпуно дефинисан, већ је био мешавина више познатих облика владавине. Још једна специфичност Спарте огледа се и у томе што су у њој жене уживале много већа права него у остатку хеленског света и држале су прилично високе положаје у спартанском друштву. Спарта је због своје искључиво војне природе била затворена за утицаје који су долазили из других држава и од других народа, није прихватала туђе идеје и створила је своју затворену и специфичну културу која је насупрот осталим хеленским градовима била лишена великих уметничких дела. У савременом свету, Античка Спарта се сматра најкарактеристичнијим примером милитаристичке државе чији је главни циљ и смисао постајања био у стварању здравих и снажних војника. Спартански начин живота и култура и данас уживају велико поштовање, нарочито заступљено у западном свету, које се назива лаконофилијом.
Март[уреди извор]
Проституција је била саставни део свакодневног живота старих Грка почев од архајског периода. У најзначајнијим грчким полисима, а нарочито у лукама, упошљавала је позамашан део становништва и представљала стога прворазредну економску активност. Била је далеко од недозвољене радње: полиси је нису осуђивали, а јавне куће су постојале наочиглед свих. У старој Атини чак се и легендарном законодавцу Солону приписивало отварање борделâ са умереним ценама под државном контролом. Проституција се различито одражавала на полове: проституцијом су се бавиле жене свих животних доба и млађи мушкарци, док су клијентелу чинили готово искључиво мушкарци.
Април[уреди извор]
Партенон, (стгрч. Παρθενών, грч. Παρθενώνας) је храм посвећен грчкој богињи Атини, заштитници града Атине, изграђен у 5. веку п. н. е. на Акропољу. То је најзначајнија сачувана грађевина класичног стила, која се сматра врхунцем развоја дорског стила. Његове декоративне скулптуре убрајају се у најважнија дела старогрчке уметности. Партенон се сматра трајним симболом античке Грчке и атинске демократије, и спада у највеће светске културне споменике. Грчко министарство културе тренутно спроводи пројекат рестаурације и реконструкције.
Партенон је изграђен уместо старијег храма посвећеног Атини, познатог под називом Пре-Партенон или Старији Партенон који је уништен у инвазији Персијанаца из 480. године п. н. е.
Као и већина грчких храмова, Партенон је коришћен као трезор, а једно време је био трезор Делског савеза. У 6. веку Партенон је коришћен као хришћанска црква посвећена Богородици. Након што су Турци освојили Грчку, коришћен је као џамија почетком друге половине петнаестог века, око 1460. године и у то време је имао и минарет.
Пред крај седамнаестог века, 28. септембра 1687. године, турско складиште муниције које се налазило унутар зграде је било погођено млетачким гранатама. Резултујућа експлозија је у знатној мери оштетила Партенон и његове скулптуре, а заповедник млетачке војске, Венецијанац Франческо Моросини је постао познат као човек који је разорио Партенон.
Почетком деветнаестог века, 1806. године, Томас Брус, лорд од Елгина је однео неке од сачуваних скулптура, захваљујући дозволи Турака. Те скулптуре, данас познате као Елгинов или Партенонски мермер, су продате 1816. године Британском музеју у Лондону, где су и данас изложене. Један од важних циљева грчке владе је њихово враћање у Грчку, договор Грчке са Британијом јесте да се скулптуре пошаљу у Атину када се у Атини сагради нови музеј који ће да прими те скулптуре.
Мај[уреди извор]
Портал:Античка Грчка/Изабрани чланак мај
Јуни[уреди извор]
Афродита (грч. Ἀφροδίτη) је грчка богиња лепоте, чулне љубави и плодности. Значење њеног имена је непознато, иако су древни Грци веровали да се оно односи на пену. Веома је могуће да је ово веровање дошло из приче о Афродитином рођењу.
Према старијем предању, које је заступао Хомер, она је кћи Зевса и Дионе; а према млађем, којег се држао Хесиод, рођена је из морске пене (ἀφρός) која се створила кад је Крон бацио у море Уранове гениталије. Одмах по рођењу, изашла је из мора на обалу острва Кипра. Отуда су јој и атрибути: Ἀφρογενεια (рођена из пене), Αναδυόμενη (која се помаља, излази), Κυπρογένεια (по Кипру рођена).
У почетку, Кипарска Афродита највероватније да је била богиња плодности, врло слична блискоисточној богињи Иштар-Астарти. Дошавши међу Грке она је персонификована са сексуалношћу и била усрдно обожавана као универзална сила. Многа локална светилишта посвећена њој подигнута су широм копненог дела Грчке, а њени култови варирали су различито од места до места. У неким областима, Афродита је била сматрана чак богињом рата, што је можда био подстицај за њено удруживање с Аресом, богом рата.
Много касније, у класично доба, Афродитин култ је попримио савремено схватање према којем је она надлежна за сексуалну привлачност и љубавно задовољство (τα Αφροδίσια).
Јули[уреди извор]
Портал:Античка Грчка/Изабрани чланак јул
Август[уреди извор]
Портал:Античка Грчка/Изабрани чланак август
Септембар[уреди извор]
Портал:Античка Грчка/Изабрани чланак септембар
Октобар[уреди извор]
Портал:Античка Грчка/Изабрани чланак октобар
Новембар[уреди извор]
Портал:Античка Грчка/Изабрани чланак новембар
Децембар[уреди извор]
Грчко-персијки ратови (познати и као Међански ратови или Персијски ратови) (499. п. н. е. - 449. п. н. е.) су били серија ратова измећу Ахеменидског краљевства Персије и савеза грчких полиса предвођених Атином и Спартом. Грчко-персијски ратови су почели устанком грчких градова Јоније против Ахеменидског краљевства, 499. п. н. е. који је освојио Јонију средином 6. века п. н. е. Устанак малоазијских Грка је евентуално угушен 494. п. н. е. када је грчка флота одлучно поражена у поморској бици код Ладе. Војна помоћ који су пружили побуњеним Јонским Грцима, градови континенталне Грчке били су изговор за евентуални cassus belli Персијског царства против грчких полиса.
Прва инвазија Персије против Грчке, десила се 492. п. н. е. када је персијска флота уништена од невремена код рта Атос. Истовремено персијска војска приморала је Македонију да ступи у вазални однос са Персијом. Следећи напад Персије, године 490. п. н. е., био је упућен ради кажњавања Атине и Еретрије који су пружили војну помоћ Јоњанима током Јонског устанка. Персијанци су освојили и разорили Еретрију, међутим нису успели да освоје Атину јер су одлучно поражени у Маратонској бици. Персијски цар Дарије I је планирао нови поход против Грчке, али је преминуо 486. п. н. е. Његов син и наследник, Ксеркс је покренуо велику војску против Грчке 480. п. н. е. велики персијски напад на Грчку, приморао је хеленске градове да оснују одбрамбени савез на челу са Спартом, 481. п. н. е. Августа 480. п. н. е. Ксеркс на челу велике војске је прешао без отпора Македонију и Тесалију и био је приморан да се заустави у Термопилском кланцу на самом улазу јужне Грчке. У том кланцу грчке снаге, предвођене спартанским краљем Леонидом су пружиле огорчени отпор Персијанцима који су претрпели знатне губитке. Персијанци су успели да заокруже и униште грчке снаге после три дана и омогуће улаз у јужну Грчку. Ахеменидска војска је освојила и разорила празну Атину чије је становништво напустило уочи персијског напада. Упркос лаком освајању Атине, персијска флота је одлучно поражена у поморској бици код Саламине и сам Ксеркс је био приморан да се повуче у Азију, остављајући део своје војске под командом Мардонија у Тесалији. Следеће 479. п. н. е. у бици код Платеје уједињена грчка војска је поразила персијанске трупе док истовремено грчка флота је поразила персијску флоту код Микале, дефинитивно отклонивши персијску опасност од Грчке.
Војни успеси су омогућили Грцима да пређу у контраофанзиву, формирају Делски савез и на челу са Атином ослободе грчке градове Мале Азије и Хелеспонта од персијске владавине. Преко времена Делски савез се претворио у Атинску поморску империју која је интервенисала у персијске провинције Кипра и Египта, изазивајући и промовисући устанке против Ахеменидског краљевства. Непријатељства измећу Хелена и Персијанаца су трајала до 449. п. н. е. када је потписан Калијин мир који је окончао Грчко-персијске ратове.