Самсон Чернов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Самсон Чернов

Samson cernov portret.jpg

Информације
Датум рођења 1887.
Датум смрти 1929.
Место смрти Бијариц (Француска)
Дела

Самсон Чернов (1887 - 1929, Бијариц) је био ратни фотограф, сниматељ и сликар руског порекла.[1][2][3]

Биографија[уреди]

Као седамнаестогодишњак приступио је руској војци током Руско-јапанског рата (1904—1905). У Србију је стигао 1912. године као дописник руских новина „Новоје времја” и „Рускоје слово”. Имао је уговор и са француским издавачима, па су његове фотографије из периода Првог балканског рата објављене у листу „Илустрасион“ (фр. L'Illustration). Наставио је са радом и за време Другог балканског рата. Током 1913. снимио је два кратка филма, „Једрене после заузећа“ и „Битка на Брегалници“,[2] а у августу 1913. приредио је изложбу са 400-500 фотографија из периода балканских ратова у Официрском дому у Београду. Осим тога, у пролеће наредне године приредио је и изложбу у хотелу „Асторија“ у Петрограду, али је том приликом осим фотографија изложио и неколико уља на платну.[1]

Након избијања Првог светског рата, Чернов је са Французом Анријем Барбисом добио аутомобил и возача, како би што лакше обављао своја задужења. Снимао је злочине аустроугарских јединица у Мачви и Посавини.[2] Ипак, у септембру 1914. врховна команда српске војске прикључила га је филмској екипи Ђоке М. Богдановића, власника биоскопа „Касина”. Екипа је снимала дешавања на фронту према реци Сави, град Шабац у рушевинама, прелазак српске војске преко Саве, дејства у Срему и разарање Београда. Чернов се и у том периоду бавио фотографијом и учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније.[1][4]

По доласку на Крф, председник српске владе, Никола Пашић, одлучио је да га пошаље у Европу. У Лондону је 5. јуна 1916. у Галерији Краљевског института отворена изложба фотографија и акварела „Срби, децембра 1915“[2] с мотивима из ратова 1912-1915, а изложбу је отворио руски кнез Михаил Михаилович Романов. Изложби су присуствовали Никола Пашић, амбасадори свих савезничких држава и око 600 других званица, а сам Чернов је том приликом говорио о борбама српског народа против Турака и касније против Аустријанаца и Немаца.[1]

У јулу 1916. вратио се на Крф и изразио жељу да буде крштен и да узме православну веру (потицао је из јеврејске породице). Кум му је био генерал Божидар Терзић и на крштењу 16. јула 1916. добио је име српског регента Александра.[1]

Након револуције у Русији 1917. године, Чернов се као присталица „белих“ није могао вратити у домовину, те је одлучио да узме француско држављанство.[1]

Пред крај Првог светског рата, Пашић га је послао у САД и већ у марту 1918. Чернов је организовао изложбу фотографија и акварела у „Гранд централ паласу” у Њујорку, а „Њујорк тајмс“ је 17. марта 1918. објавио интервју с њим.[5] Током читавог боравка у Америци носио је униформу капетана српске војске.[1]

У априлу 1919. Чернов је у Паризу одржао серију предавања о Србима и њиховој борби.[1]

Године 1920. купио је вилу у француском граду Бијариц, где је живео са супругом Американком. Преминуо је фебруара 1929.[6][7]

Изложба[уреди]

У Музеју ПТТ-а у Београду, октобра-новембра 2012, организована је изложба о делу Чернова. Изложбу је приредио кустос Милорад Јовановић

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Јовановић, Милорад (2010). „Три приче једне фотографије“. Политикин Забавник Приступљено 12. 2. 2012. 
  2. ^ а б в г Малић, Горан (1999). „Сећање на пријатеља: Трагом Самсона Чернова“. Политика. 
  3. ^ Малић, Горан (2004). „Допринос руских фотографа српској култури у 19. и 20. веку“. Београд: Годишњак музеја града Београда. pp. 287 – 314 Приступљено 12. 2. 2012.. 
  4. ^ Радуловић, О (2001). „Голгота овековечена објективом“. Илустрована Политика Приступљено 12. 2. 2012. 
  5. ^ „Serbia's Agony Painted by Artist Now Here“. The New York Times. 1918. Приступљено 12. 2. 2012. 
  6. ^ Ружесковић, Саша (2011). „Трагом Самсона Чернова“. Весник. ISSN – 5660 0067 – 5660. Archived from the original on 15. 11. 2011. Приступљено 12. 2. 2012. 
  7. ^ Rousseau, Francis; Rousseau, Monique. „Villa Marbella“ Приступљено 12. 2. 2012.. 

Спољашње везе[уреди]