Селимир Радуловић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Селимир Радуловић
Селимир Радуловић у Матици српској
Датум рођења(1953-12-27)27. децембар 1953. (70 год.)
Место рођењаЦетиње, СФР Југославија
ПребивалиштеНови Сад
ОбразовањеФилозофски факултет у Новом Саду
УниверзитетУниверзитет у Новом Саду
Занимањеуправник Библиотеке Матице српске
СупружникОливера Радуловић
ДецаАндреј Радуловић
Станислав Радуловић
Вук Радуловић
Стефан Радуловић
НаградеВукова награда
Медаља културе за животно дело Културног центра Војводине „Милош Црњански”
Награда „Ђура Јакшић”
Змајева награда
Награда „Лаза Костић”
Награда „Милан Богдановић”
Награда „Меша Селимовић”

Селимир Радуловић (Цетиње, 27. децембар 1953) српски је песник, антологичар и тренутни управник Библиотеке Матице српске.

Биографија[уреди | уреди извор]

Породица[уреди | уреди извор]

Селимир Радуловић рођен је у породици Андрије Савовог Радуловића (1909—1974), чиновника у Зетској бановини, и Зорке Радуловић (рођене Вукадиновић, 1919—2007), као седмо од осморо деце (Смиљка, Слободан, Славко, Славка, Сенка, Стојка, Селимир, Станислава). У браку је са Оливером Радуловић, редовним професором на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Има четворицу синова: Андреј Радуловића (докторант на одсеку за библиотекарство на Филолошком факултету Универзитета у Београду), Станислав Радуловић (докторант на Правном факултету Универзитета у Новом Саду), Вук Радуловић (доктор правних наука) и Стефан Радуловић (докторант на Економском факултету Универзитета у Новом Саду).

Школовање[уреди | уреди извор]

Основну школу „Његош” и Гимназију „Ђорђе Лопичић” завршио је у Цетињу, а дипломирао на одсеку за југословенску књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду (1973—1978). Продужио је студије на Филолошком факултету Универзитета у Београду и положио све постдипломске испите, преостао му је писмени рад (1978—1979).

Каријера[уреди | уреди извор]

У време студија био је уредник Центра за уметност на новосадској Трибини младих (1976—1978). Касније је у Културном центру Новог Сада од 1984. уређивао књижевни програм. Потом је био саветник за издавачку делатност председника Покрајинског комитета за информисање у Извршном већу Војводине (1986—1990), па секретар Покрајинског фонда за културу (1990—1992). Био је и директор Културног центра Новог Сада (1990—1997), а потом је био помоћник покрајинског секретара за културу, образовање и науку (1997—2000). На тој дужности остао је до 2000, када је основао издавачку кућу „Orpheus” у којој је био власник и главни и одговорни уредник (2001—2012). Био је директор Стеријиног позорја (2012—2014) и тренутни је управник Библиoтеке Матице српске (од 2014).[1]

Остале стручне активности и чланства[уреди | уреди извор]

Био је председник Друштва књижевника Војводине (1997—2000) и истовремено члан Управе Удружења књижевника Србије. Председник је Управног одбора Српског народног позоришта (од 2018), потпредседник Удружења књижевника Србије (од 2015) и члан Управног одбора Матице српске (од 2017). Члан је Друштва новосадских књижевника (од 2018).[2]

О делу Селимира Радуловића[уреди | уреди извор]

Песник ноктурна – тако је Радуловића назвао књижевни критичар Саша Радојчић. „Ноћ је повлашћено време ових песама, а тама њихово прирођено стање. Његова поезија је један од најузорнијих облика метафизичког лиризма у нашем савременом песништву. Реторички патос, сведени тематско-мотивски круг и благо нијансирање верујућег, чине ову ову поезију свечаном и отменом у изразу“. Слободан Жуњић сматра његово дело „песништвом највишег ранга, које пушта да у древној утакмици муза поезија поново мисли, а филозофија песнички обитава у стиху“.[1]



Награде и признања[уреди | уреди извор]

Дела[уреди | уреди извор]

Песничке књиге[уреди | уреди извор]

Књиге изабраних песама[уреди | уреди извор]

Књиге изабраних и нових песама[уреди | уреди извор]

Остало[уреди | уреди извор]

У издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела (I–V), 2014.[13]

Аутор је пет антологија/хрестоматија, књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987), књига огледа Светло из очеве колибе (2015), Гле! Јагње Божје! (2020), Оно мало соли (2020) и споменице о Светом Сави (2020), заједно с Епископом Новосадским и Бачким др Иринејом.

Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015).

О његовом делу објављене су две књиге – Слободан Жуњић, Лако језгро песништва и Саша Радојчић, За светлом из очеве колибе.

Издавачка кућа Чигоја објавила је, у колекцији Одговори, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем Очево лице књиге (2017).

Књиге изабраних песама објављене су му на македонском (Светлина од очевата колиба), руском (Свет иных пространств), грчком (Φως απο την καλυβα του πατερα), немачком (Der Hauch des kleinen Gebets) и енглеском језику (The light from my father’s hut).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Енциклопедија Новог Сада. Књ. 23, Рад-Рог,. Нови Сад: Новосадски клуб – Дневник. 2004. стр. 78—79. ISBN 86-84097-23-8. 
  2. ^ „Selimir Radulović”. MC MOST. Приступљено 27. 5. 2022. 
  3. ^ „UKS: Ništa nije zauvek izgubljeno”. Новости. Приступљено 11. 3. 2023. 
  4. ^ „Селимиру Радуловићу награда Деспотица Ангелина Бранковић”. Дневник. Приступљено 11. 3. 2023. 
  5. ^ „SELIMIR RADULOVIĆ PRIMIO NAGRADU „ĐURA JAKŠIĆ” U SRPSKOJ CRNjI”. Лист Зрењанин. 9. 6. 2017. Приступљено 27. 5. 2022. 
  6. ^ „ОДЛУКА ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „СТЕВАН ПЕШИЋ“”. Војвођанске вести. 19. 12. 2019. Приступљено 27. 5. 2022. 
  7. ^ „Селимир Радуловић добитник повеље УКС за животно дело”. РТВ. 22. 4. 2021. Приступљено 27. 5. 2022. 
  8. ^ Ш., Р. (24. 3. 2023). „СЕЛИМИРУ РАДУЛОВИЋУ НАГРАДА "ДУШАН ВАСИЉЕВ“: Изабран добитник књижевне награде града Кикинда”. Вечерње новости. Приступљено 25. 3. 2023. 
  9. ^ „Четворици Срба додељене награде „Златни витез“ у Москви”. Sputnik Србија (на језику: rs). 16. 10. 2023. Приступљено 17. 10. 2023. 
  10. ^ „Награда Меша Селимовић припала песнику Селимиру Радуловићу”. rtv.rs (на језику: rs). 22. 2. 2024. Приступљено 23. 2. 2024. 
  11. ^ „Selimir Radulović dobitnik nagrade “Janko Šafarik”: Narodna biblioteka Srbije obeležila 192. rođendan - Kultura - Dnevni list Danas”. Данас (на језику: српски). 28. 2. 2024. Приступљено 29. 2. 2024. 
  12. ^ „Selimiru Raduloviću "Antićeva nagrada" za najbolju knjigu poezije”. www.021.rs (на језику: српски). 2024-03-07. Приступљено 10. 3. 2024. 
  13. ^ Радисављевић, Зоран (12. 2. 2014). „Нисам сејао по камену”. Политика. Приступљено 27. 5. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Селимир_Радуловић&oldid=27602098”