Прасловенски језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са старословенским језиком.
Претпостављено подручје битисања прабалтословенског језика

Прасловенски језик је тзв. прајезик из којег су посредно произашли сви данашњи словенски језици.

Као и други пра-језици и Прасловенски језик нема писаних трагова. Све што данас знамо о том језику настало је из упоредне анализе живих словенских језика, као и других индоевропских језика.

Порекло[уреди]

Праисторијске културе из 3. века на подручју које се сматра прасловенским

По највероватнијој научној претпоставци, Курганској претпоставци [1], која се заснива на поређењу данашњих језика, прасловенски језик је настао од прабалтословенског језика, који је, опет, настао од источног огранка праиндоевропског језика на степама Понта (познат и као Сатемски). Прабалтословенски језик је вероватно постојао од 3. до 1. миленијума п.н.е. Дати језик био је близак индоиранском језику и прагерманском језику (видети: Балтословенски језици).

Историјат[уреди]

Ширење подручја прасловенског језика од његовог настанка до изумирања у 7. веку, тј. његовог претапања у поједине словенске језике

Прасловенски језик се вероватно појавио негде између 1500. и 1000. п. н. е. у јужној половини подручја прабалтословенског језика. Ово је закључено на основу тога што су у данашњим словенским језицима добро очуване речи за унутрашње воде (које су овде најважнији елемент предела) у односу на друге топониме. Слично томе, речи за биљке и животиње које насељавају ово подручје такође имају велики ниво сличности у већини живих словенских језика [2]. На датом подручју нађено је много археолошких локалитета, што говори о постојању праисторијских култура.

Током старог века подручје насељено Словенима (и где се говорио прасловенски језик) обухвата је области река Висле, Буга, Дњепра и Припјата, што се поклапа са данашњим просторима источне Пољске, јужне Белорусије и северозападне Украјине.

Зенит прасловенског језика везује се за раздобље 5. и 6. века, када се он нагло шири са сеобама словенског становништва на запад, југ, исток и север. Истовремено почиње издвајање појединих дијалеката. И поред тога, верује се да је у 8. веку исти језик говорен од Солуна на југу до Великог Новгорода на северу. За два века језичко подручје прасловенског језика проширено је неколико пута. Овако брзо ширење прасловенског језика (и словенског живља) и данас је загонетка.

У 9. веку јављају се последње промене у прасловенском језику, које су биле својствене свим његовим дијалектима. Постепено су се на основу дијалеката издвајали поједини словенски језици. Без обзира на то, и за следећих 4-5 векова може се говорити „општесловенској језичкој разумљивости“. Ово потврђује и делатност Светих Ћирила и Методија, који су крајем 9. века без већих мука ширили хришћанство на словенском дијалекту из околине Солуна међу словенима из Велике Моравске (видети: Црквенословенски језик).

Као последња особина постојања прасловенског језика сматра се губитак „слабог јера (Ъ)“, који с догодио у различитим подручјима догодио негде између 10. и 12. века. У ово време појављују се и први писани извори, у којима се очитава појава значајних разлика. То је довело до појаве тзв. „редакција“, од којих су настали данашњи словенски језици.

Извори[уреди]

  1. ^ Kortlandt, 1990, стр. 134
  2. ^ Anderson, 1998, стр. 415–416

Спољашње везе[уреди]