Милован Видаковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милован Видаковић

MilovanVidakovic.jpg

Информације
Датум рођења мај 1780.
Место рођења Неменикуће (Османско царство)
Датум смрти 28. октобар 1841.
Место смрти Пешта (Аустријско царство)
Дела
Потпис

Милован Видаковић (Неменикуће, 1780Пешта, 28. октобар 1841) је био српски писац, сматра се за зачетника српског романа и једног од најчитанијих српских писаца свога времена. Био је противник Вукове реформе.

Живот[уреди]

Рођен у селу Неменикуће под Космајем. Детињство је провео без школе, идући за овцама и козама, уз оца, имућнијег, али неписменог сељака. Једини духовни утицај вршила је на њега епска народна традиција. У току Кочине крајине 178791. живео је прво у збегу, а затим са оцем и осталим сељанима бежи у Срем. Отац се ускоро враћа, оставивши га рођацима у Иригу. О својој младости, селу, Космају и бегу оставио је касније опширан запис. У Иригу је пошао у школу, а учио је и трговину. Преживео је катастрофалну иришку кугу 1795/96. Гиназију је завршио у Сегедину, Темишвару и Новом Саду, филозофију у Сегедину и Кежмарку, где је био уписан и на права. За време читавог школовања Видаковић се издржавао подучавајући млађе ђаке. Уз школска знања њега интересују и језици. Научио је латински, немачки, мађарски и помало француски. Био је школски друг, а касније и близак пријатељ, Димитрију Давидовићу, који је, током школовања, био под снажним Видаковићевим утицајем кога је сматрао за свог ментора.

У јесен 1817. постављен је за професора српске гимназије у Новом Саду, којој ће ускоро (1819) затим на чело стати Павле Јосиф Шафарик. Због неке афере отпуштен је 1824. Отада је живио као приватни учитељ, у Темишвару, Сремским Карловцима и Пешти. Већи део живота провео је у беспарици. Последње године свога живота провео је у Пешти. Код њега на стану су сви српски ђаци имали смештај. Сахрањен је на српском гробљу у Пешти; надгрони споменик му је о свом трошку подигла Матица српска.

Дела[уреди]

Видаковић је био врло плодан писац и вероватно најчитанији српски аутор свога доба. Писао је песме, спевове и романе, а писао је (али није довршио) и аутобиографију која је објављена тек постхумно. На Видаковићево стваралаштво утицај су остварили српско епско песништво, историографски рад Јована Рајића, затим дела Павла Соларића и Атанасија Стојковића и дела многих немачких романописаца ниже књижевне вредности.

Најпознатији је као романописац. Иако није први писац романа (пре њега су се у овој, тада још у српској средини новој форми, огледали Атанасије Стојковић и Никола Шимић) он је већ самом обимношћу свог опуса сасвим изразита појава на књижевној сцени тог доба. Први се романом професионално бавио и утврдио ову врсту књижевности код Срба оставивши за собом читаву школу писаца који су се угледали на њега. За узор су му служили немачки романи популарне књижевности.

Бирајући пустоловне и егзотичне теме, Видаковић у својим делима тежи да разоноди, али уједно не одустаје од намере да васпита, те су његови романи пуни моралних и животних поука. Језик његових дела је извештачени руско-српски и због њега ће имати највише проблема са наступајућим младим писцима романтичарске провенијенције.

И поред тога што му је Вукова критика уништила репутацију писца, Видаковићеви романи остали су међу најчитанијом прозом на српском 19. века, а последња издања појавила су се на осавремењеном језику између два светска рата.

Најпознатија дела су му "Усамљени јуноша" (1810), "Велимир и Босиљка" (1811), "Љубомир у Јелисијуму" (1814, 1817, 1823), "Силоан и Милена" (1829), "Путешествија у Јерусалим" (1834), "Песн ироическа" (1839) и "Селим и Мерима" (недовршено, 1839). Написао је и прву биографију Димитрија Давидовића убрзо након Давидовићеве смрти 1838. године. Написао је и један уџбеник латинског језика као и више поетских дела.

Занимљивости[уреди]

  • Прве књижевне критике у Срба написао је Вук Стефановић Караџић на Видаковићеве романе Усамљени јуноша и Љубомир у Јелисијуму у којима је жестоко напао његов, по Вуковом мишљењу, извештачени стил.

Наводи[уреди]

"Тек што је какво Српче или Српкиња дорасла да може књиге читати, већ је Видаковића у руке узела. Свака класа радо га је читала." - Јаков Игњатовић

Списак дела[уреди]

Оригинални састави[уреди]

  • Историја о прекрасном Јосифу (спев; Будим, 1805)
  • Усамљени јуноша (роман; Будим, 1810)
  • Велимир и Босиљка (Будим, 1811)
  • Љубомир у Јелисијуму (у три књиге; Будим, 1814, 1817, 1823)
  • Млади Товија; приповетка у стиховима (Будим, 1825)
  • Касија Царица (Будим, 1827)
  • Силоан и Милена Српкиња у Енглеској (Будим, 1829)
  • Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице, приповетка из српске историје (1834)
  • Путешествије у Јерусалим (спев; Будим, 1834)
  • Граматика српска (Пешта, 1838)
  • Песан историческа о Св. Ђорђу, у стиховима (Нови Сад, 1839)
  • Селим и Мерима (недовршени роман; Нови Сад, 1839)
  • Смесице: 10 разних чланака (Пешта, 1841)
  • Историја српског народа, по Рајићу (у 4 књиге; Београд 1833-37)
  • Автобиографија Милована Видаковића, Гласник Српског ученог друштва 1871,30

Преводи[уреди]

  • Љубав к младој Музи Српскојлатинског; Пешта, 1812)
  • Дјевица из Маријенбурганемачког; 1836)
  • Благодарни отрок (с немачког; Будим, 1836)

Референце[уреди]

  1. ^ Дани Милована Видаковића 2007., Приступљено 13. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • С. Васиљев, Библиографија Милована Видаковића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1932 2—3.
  • П. Поповић, Милован Видаковић, Београд 1934.
  • Ј. Кашић, Језик Милована Видаковића, Нови Сад 1968.
  • Ј. Деретић, Видаковић и рани српски роман, Београд 1980.
  • Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Београд 1983.

Спољашње везе[уреди]