Смрт Смаил-аге Ченгића

Из Википедије, слободне енциклопедије
Смрт Смаил-аге Ченгића
Smrt Smail age.JPG
Нолитово издање спева из 1966. године
Аутор Иван Мажуранић
Оригинални
назив
Smrt Smail-age Čengića
Жанр спев
Време и место настанка 1846.
Време радње XIX век
Место радње Херцеговина
Главни лик Смаил-ага Ченгић
Теме Погибија Смаил-аге

Смрт Смаил-аге Ченгића је историјски спев Ивана Мажуранића објављен 1846. године, а уједно је и његово најпознатије дело. Основну грађу за дело песник проналази у историјском догађају: погибији херцеговачког паше Смаил-аге Ченгића. Спев се састоји из пет певања (Аговање, Ноћник, Чета, Харач, Коб), која чине укупно 1134 стиха. [1][2]

Историјска позадина[уреди]

Смаил-ага Ченгић је учествовао у борби против Црногораца на Грахову 1836. године, и тада је страдало девет Петровића, међу којима и рођени брат Петра II Петровића Његоша. Желећи да му се освети за породичну трагедију, Његош је стално смишљао освету. За свој план придобио је и дробњачког јунака Новицу Церовића, коме су Турци на превару убили оца. Црногорци су, прво, протурили вест да је Смаил-ага кукавица, те да не сме код Дробњака да купи харач. Када је чуо за то, Смаил-ага је решио да што пре пође Дробњацима. У вешто постављеној заседи, 20. септембра 1840. године, погинуо је заједно са још четрдесетак Турака. Глава му је одсечена и однета на Цетиње, као дар владици. Од његове главе, одеће и оружја направљена је лутка и постављена у једној просторији. Када би неко ушао и нагазио даску на којој је лутка, она би се клањала. То је чињеница коју је Иван Мажуранић унео у завршно певање Коб да би изразио пролазност славе и моћи.

Мажуранић се није до краја држао историје, него је, сходно својим замислима, причу мењао и обогаћивао је својом романтичарском маштом. Многи догађаји су измењени:

  • Смаил-ага не гине код Дробњака, него на Гатачком пољу;
  • Новица није познати црногорски јунак, него Турчин и турски издајица;
  • Мирко предводи чету, иако у стварности није било тако, мада се сматра да је баш Мирко Алексић Смаил-аги одсекао главу. [1]

Мажуранић или Његош?[уреди]

Постојале су сумње да спев није дело Ивана Мажуранића. Један од разлога за те сумње је просторна удаљеност. Црна Гора и догађај који је опеван били су далеко од њега и Карловца, у коме је живео. Други разлог што се веровало да је спев Његошево дело јесте и само Његошево сведочење пред Љубомиром Ненадовићем („Писма из Италије“) да је он имао једно дело у стиховима које се бави овом тематиком, али га је дао на читање једном од својих гостију и овај му га никад није вратио, тако да се том делу изгубио сваки траг. Међутим, детаљним анализирањем Његошевог и Мажуранићевог стила писања, преовладало је мишљење, да је спев, ипак, Мажуранићево остварење, и да је о самом догађају и детаљима везаним за њега могао сазнати из разних извора:

Марија Ковачевић у својој студији „Покрадени Његош“ тврди да је аутор спева „Смрт Смаил-аге Ченгића“ Његош, а не Иван Мажуранић.[3]

Композиција[уреди]

Спев је организован у следеће композицијске целине:

  • Аговање (стихови: 1 - 113)
  • Ноћник (стихови: 114 -193)
  • Чета (стихови: 194 - 477)
  • Харач (стихови: 478 - 1100)
  • Коб (стихови: 1101 - 1134) [2]

Аговање[уреди]

Радња спева почиње у Стоцу, месту Смаил-аге Ченгића. Почетак је врло драматичан, у знаку зла и крви: Смаил-ага наређује да се из тамнице изведу Брђани (Црногорци) које је утамничио. Ставља их на разне муке и непоштедно их убија:

...сваком момку оштар колац даје,
коме колац, коме ли конопац,
коме бритку палу намјењује.

Тако се на самом почетку заоштрава однос између Смаил-аге, који оличава индивидуално јунаштво, сујету и турску моћ, и Брђана који симболишу јуначку, моралну чврстину хришћанског колектива и његов отпор тиранији. Мучење и убијање свезаних и немоћних требало је, пред окупљенима, да потврди његову моћ и понос, да покаже шта све може и колико може ићи у испољавању зла и ужаса. Мислио је да ће уживати у мукама Црногораца, у њиховим молбама и вапајима у страху од смрти. Био би то, пред онима који ће све то гледати, његов тријумф, али и опомена за плашљиве и колебљиве. Међутим, све је запрепастио начин, на који су Црногорци све те муке стоички подносили. И поред набијања на колац, вешања и одсецања глава, сви су они ћутке умирали („нити писну, нити зуби шкрину“). А то је зато што су они заточници, што су навикли да умиру за веру и слободу. Смаил-агини сарадници на све то гледају са чуђењем, али и скривеним дивљењем („Турад буљи скрстив руке“). Психолошко дејство није изостало ни у случају Смаил-аге:

Љутит ага мрко гледа,
гдје се силом дивит мора
силан арслан горском мишу...

Смаил-ага у својој намери није успео: све их је поскидао („поскида их, срца не искали“), али су у смрт сви отишли без панике, вапаја и страха. Таква одлучност и духовна снага оних који страдају у њему буди зебњу, притајени страх од онога што може доћи („зазебе га на дну срца“). Да би повратио свој јуначки, а сада већ начети понос, Смаил-ага ће, безобзирно и сурово, погубити и старца Дурака, свог дугогодишњег саветника. Тај чин у ствари представља врхунац искаљивања његовог беса због присилног дивљења, због непостигнутог циља (да га љубе у ноге и моле за живот) и због зебње коју у срцу осећа.

Погубљење старог Дурака и масовно страдање Брђана, биће главни покретачи у развоју надолазећих дешавања. Погубљење Дурака је разлог за Новичино издајство и мотив за освету (убијен му је отац), што ће условити настајање певања Ноћник. А масовна смрт Брђана покренуће акцију у певању Чета и допринети да се те две акције, осветничка акција Новице и колективна освета Црногораца, споје. На тај начин је Иван Мажуранић радњу спева на самом почетку обогатио драматичним тренуцима и брзом променом дешавања, и створио услов за узбудљивија и још драматичнија збивања.

У Аговању, све време трајања радње, јавља се сукоб два принципа - принципа правде, етичког и стоичког са принципом надмоћности и зла. Први принцип понашања прате трпљење, патња, пркос и презир спрам тиранији и смрти, а други освета, казна и свирепост. Дело је конципирано тако да су у првом плану мученици, односно Брђани, и мучитељ - Смаил-ага Ченгић. [1]

Ноћник[уреди]

У певању Ноћник приказан је Новица (Дураков син), који, гоњен мржњом, иде на Цетиње. Он се креће искључиво ноћу (одатле и име певања Ноћник), остављајући утисак тајанственог и непознатог човека. Сам, на непознатом простору, он осећа страх, али поседује и страшну мржњу као унутрашњу силу која га држи и носи кроз ноћ:

Види му се, мријет’ му се неће,
а јест’ нешто што га напријед креће.

Он, као једини очевидац крвавог злочина Смаил-аге, долази на Цетиње. Његов долазак, прећен је падом једне звезде, што је симболички знак скоре Ченгићеве смрти.

Певање Ноћник почиње словенском антитезом, у којој је први део (састављен од питања) видно проширен да би се тајанственост путника у ноћи што више задржала, а откривање његовог идентитета било одложено за касније. Песник, на тај начин, изазива већу пажњу читаоца, али и увећава тајанственост ноћног амбијента.

Амбијент је прави романтичарски: планински простор, отворен, празан и пуст. Само брда, долине, стене и кланци, жбуње и аветињске сенке у ноћи. Све то буди језу и страх у незнанцу који се креће беспућима. У њему је страх од непознатог и скирвеног. Страх га је да га неко не открије и да не падне као жртва нечије освете јер је много зла нанео Црногорцима, и да га тиме не осујети у његовој решености да и сам постане осветник над Смаил-агом који му је убио оца. Међутим, мржња је та која побеђује страх и која га вуче напред. [1]

Чета[уреди]

У овом певању лична освета се губи и уступа место колективној освети коју оличава чета. Сам почетак овог певања је у знаку епске визије јунаштва: појединци осветници не бирају се по лепоти, „већ по срцу јуначкоме“. Све су то појединци који су спремни да умру „за крст часни и слободу златну“. И кретање чете је везано за глуху и дубоку ноћ , због чега се и стиче утисак да је све тајанствено и мистично.

Чета се читаоцу показује као неки митски извршилац божанске правде. И природа и човек, и небо и земља као да су срасли у једно, само да би утисак о завери био што снажнији. Чета у глухој ноћи не само да је тајанствена него је хомогена (сви су ко један) и претећа сила.

Посебно место у овом певању има сусрет чете са духовником - старим свештеником, коме је „црква“ - дивно поднебије, „олтар“ - брда и долине, „тамјан“ - мирис цвећа и крв проливена за крст. Он чува стадо оваца и тако траје између земаљског и небеског царства, сав предан духовном трајању. Свештеник, налик на игумана Стефана из „Горског вијенца“, изриче аманет. Својим аманетом он их подстиче на борбу и пуни их љубављу према домовини:

Дјецо моја, храбри заточници,
вас је ова земља породила
кршовита али веома златна.
Дједи ваши родише се тудијер,
оци ваши родише се тудијер,
и ви исти родисте се тудијер:
за вас љепше у свијету не има.
Дједи ваши за њ лијеваху крвцу,
оци ваши за њ лијеваху крвцу,
за њ ви исти крвцу пролијевате:
за вас драже у свијету не има.
Ор’о гнијездо врх тимора вије
јер слободе у равници није.

Новичино крштење је други моменат у сусрету са свештеником, а трећи - причешће и примање благослова за извршење правде. Појединачно (оличено у Новици) сасвим се губи у колективном, тако да његова освета добија нову димензију, односно поприма општељудски смисао.

Романтичарска атмосфера из претходног певања, Ноћник, наставља се и у Чети. Ноћна мистика у овом певању постаје израженија и добија већи интензитет. У ноћној атмосфери и мистичном планинском амбијенту и чета ратника постаје „ноћна, тамна“, и она „ступа...тихо и глухо“: нема шапата ни смеха, нема ни јасних обриса. Ако је и било каквих људских гласова на почетку певања, и они су нејасни, тајнама и ноћном тамом обавијени, тако да се не зна ни чији су, ни какве поруке шаљу на даљину од једног до другог. Зато су и „шапат тамни“, зато и наличе на „тајни глас духова“, на глас „којијем зборе вишњи дуси“, као у песми „ПоноћЂуре Јакшића.

Свака припема освете и њено извршење захтева да буде прекривено тајном. Из тих разлога и питања:

Иђе чета, али камо?
Иђе чета, куда? камо?
Сам он знаде, кој’ је гори...

У таквом ноћном, чисто романтичарском амбијенту, као да умире све што је људско, а оживљавају авети и природа - камен. Чета се утапа у природу, стапа са каменом, а камен оживљује. Природа се персонификује, а чета симболизује, односно постаје јединствени носилац скривеног смисла, чије је значење - освета и колективна борба против свеопштег зла, оличеног у Смаил-аги. Појединачно се у овом певању преображава: поприма димензије колективног, божанског и свељудског. Постаје јединствено, што је и једна од карактеристика романтичарског певања. Пример за то је Новичино покрштавање и утапање његове индивидуалности и себичности у несебично.

Романтичарско је увелико садржано и у свештениковој апотеози (величању) домовине, прошлости, предака, слободе, вере, правде, презира према тиранији и дужности борбе против ропства и угњетача. То су идеали високих етичких вредности које на уму имају сви романтичари, па и Иван Мажуранић. [1]

Харач[уреди]

Радња овог певања се одиграва у Гатачком пољу, у које је „силан ага“ дошао да купи харач од сиротиње. На почетку, у виду словенске антитезе, поставља се питање шта ће у Гатачком пољу момци, „оружје свијетло“, коњи, чадорови, „тешка гвожђа и фалаке грозне“, да би се на крају дошло до одговора:

Смаил-ага крвав харач купи
по Гацкоме и около њега...

што представља увод у будућу драму колектива. У овом певању се све одвија у два нивоа: први ниво се односи на Смаил-агу, на оно што се дешава у њему, а други ниво на социјална страдања и муке „сиротиње раје“.

Када је отпослао силнике на све стране да купе харач и остао сам са најближим ратницима око себе, Смаил-ага демонстрира силу, снагу и вештину: јури на коњу, баца копље, погађа циљеве. У свему томе делује јуначки, па песник казује: „Добар јунак, да је човјек таки!“. Од овог тренутка, све што се дешава је у функцији да се он покаже као јунак, али и као веома лош, свиреп човек.

Када је угледао своје харачлије како јашу и воде рају везану коњима за репове, у тренутку срџбе, покушао је да искали бес на неком од везаног робља, али уместо да погоди циљ, он избија око слуги Саферу. Нови талас беса га је обузео:

Писну Туре кано гуја љута;
плану ага кано пламен живи...

Дошао је да купи харач, а није га сакупио. Бацио је копље, али циљ није погодио. И једно и друго доживео је као тешку срамоту, и што му најтеже пада - пред сведоцима. Тиме је повређено његово достојанство и сујета - оно самоуверење да је највећи и најбољи. Зато и интензитет срџбе и беса у њему бива све већи: позива („Мујо, Хасо, Омере, Јашаре!“), издаје наредбе, виче („рикну ага ко бик љути“). На његов захтев и по његовој наредби започињу гнусна мучења: вуку по пољу рају везану за репове коња, канџијама их туку, називају их псима и псују, да би у њима убили сваки облик људског достојанства.

Песник сада у први план, уместо Смаил-аге, уводи рају (сиротињу). Тежиште је сада на колективу. На вику и претњу: „Харач, харач, рајо, треба!“ - сиротиња узвраћа патнички, кроз вапај:

Хљеба, хљеба, гоподару!
Не видјесмо давно хљеба!

И док се на турској страни примећују паклени смех, мучилачке страсти и цинизам, на другој страни се чују: молбе и молитве, уздаси и јауци: „Глад, голота, господару!“ То се не чује глас појединца (он овде много и не значи), већ је то многогласје (полилог). Од даљих мука спасио их је залазак сунца и ноћ коју је испунио „лелек мученика“, писка, тешки уздисаји и хропац умирућег.

Ноћ је донела предах за измучене и почетак гозбе силних: пеку се овнови, из мешина точи вино. А ту атмосферу ситих и осионих треба да окрепи и песма о јунаку Ченгићу. Гуслар Баук треба песмом да осмисли и за спомен сачува све његове подвиге. Али, уместо славе и хвале о јунаштву, песма се претворила у ругалицу, у алегорију која исказује поругу људској сујети и умишљеној снази. Стари Баук пева о неком Ризван-аги који је купио харач, а није га сакупио, да би завршио стихом: „Хрђа бјеше Ризван-ага силни“. Агину срџбу, проузроковану овом песмом, истовремено прати и мисао о мукама које треба да буду адекватне нанетој срамоти и висини беса:

Гвожђе, отров, коноп, ноже,
палу, огањ, колац грозни,
уље врело и сто мука,
у час један јунак смишља...

Као што примери показују, машта Мажуранићевог јунака у смишљању мука је неисцрпна, а проузрокована је је сујетом и немоћи Смаил-аге да искаже себе у светлу о коме стално сања. И баш кад о мучењима других најинтензивније размишља, стиже казна: чују се пуцњи у ноћи - логор је нападнут. Изненађења, позиви на отпор - свуда се чују: „Власи одасвуд! Пушке, ноже!...“ А чује се и његов глас: „Коња, коња!“ - грми ага... Једни у овој реакцији Смаил-аге препознају панику, страх од смрти и нагон за бекством, док други мисле да је то - након свега што му се десило и ранијих уверавања: „Ја сам јунак то ће пјесма р’јећи!“ - захтев да му се доведе коњ и да се на коњу, на епски, јуначки начин бори и потврди себе. Али, у тој последњој намери, он и гине. Поред њега је нађен мртав и Новица. Носиоца зла и издајицу задесила је иста судбина, а освета и победа припале су праведницима, оима коју умиру за крст и слободу, против насиља и тираније. [1]

Коб[уреди]

У овом завршном певању, за које се чини да би дело могло и без њега, говори се како је у пољу испод Ловћена, у стану једна несвакидашња слика: „бесно Туре се крсту клања“. Турчин је сада лутка са мртвом главом Смаил-аге, у његовом оделу, опасана његовим оружјем.

Издвојеност или отуђеност од других Смаил-аге у певању Коб је још једном истакнута, с тим што је у претходним певањима (Аговање и Харач) та издвојеност била условљена жестином његове охолости и сујете која га је водила у мржњу и негацију свега што је људско. У овом певању је издвојеност , пак, последица губитка славе и свих илузија о трајности силе и људске моћи.

Круг Мажуранићевог певања и Смаил-агиног пређеног пута је сасвим затворен. Смаил-ага почиње и наставља са заповестима и охолим држањем, видећи себе као „арслана“, као „неман“ и силника коме нико ништа не може, који постаје индивидуално оличење општег зла, а завршава као беспомоћна лутка која само по изгледу подсећа на њега. На њему, некада силном, сада је све „тужно, жалосно, мирно, јадно - мртво.“ Ништа није остало од оне његове силине, гнева и беса.

Певање има симболичко значење и треба да покаже краткотрајност сваке тираније и сваког зла под капом небеском. [1]

Ликови[уреди]

Смаил-ага Ченгић[уреди]

Смаил-ага је увек у првом плану са својом охолошћу, жестином понашања и страшћу за мучењима и осветом. Смаил-агина индивидуалност на самом почетку је обележена охолошћу јунака који може све што хоће да учини да оствари. Он је обузет једном жељом: да он и његови следбеници доживе Брђане као кукавне људе који плачу, падају на колена, моле и преклињу. Међутим, њихово држање, у њему изазива огорчење, срџбу и велику провалу беса. Бес је у његовом држању, у погледу, у изразу лица, у његовом гласу, у наредби да се веша и старац Дурак. Бес је унутрашњи израз за његове неостварене жеље да друге види понижене и да задобије још веће уважавање од својих послушника. Уместо тога, дошло је њихово дивљење према страдалницима. То дивљење, потајно, носи и он, Смаил-ага. Након беса и осећаја кривице што се и он, макар и несвесно, диви Брђанима, долази зебња, она почетна клица страха да се и он једног дана може наћи у таквој ситуацији, јер са дна њеегове свести испливава мисао као опомена и црна слутња:

Бој се онога тко је вико,
без голема мријет јада.

И наредба да се погуби старац Дурак тобож зато што сеје страх међу младима треба да послужи Смаил-аги као маска како би прикрио властити страх. Друго, погубљење старца Дурака треба да буде компензациони мотив за неостварене жеље - да се ужива у кукавном држању Брђана. Стога се на држање Смаил-аге у стиховима:

Гледај главу пут небеса
гдје се охола храбро диже;
гледај чело јасно и око
како бистро под њим сијева...

може гледати као на привид или варљиву слику јунака, неустрашивог и постојаног, односно као на маску иза које се крије зебња и страх. [1]

Брђани као колективни јунак[уреди]

Брђани се од почетка дела херојски носе са тиранијом Смаил-аге Ченгића. Снага таквог држања садржана је у њиховом уверењу да страдају због правде и вере у Бога, и у сазнању да су заточеници, предодређени за порбу и погибије. Да би се истакло херојско држање Брђана, а још више нагласио ужас злочина, песник је поступком градације и хиперболе дао слику крвавог призора:

Крцну колац неколико пута,
звизну пала неколико пута,
задрхташе та вјешала танка,
ал не писну Црногорчад млада,
нити писну нити зуби шкрину.
Пољана се напуни тјелеса:
нити писну нити зуби шкрину...

[1]

Језик и стил[уреди]

У спеву се осећа јак утицај епске традиције, нарочито на плану употребе језичко-стилских средстава. Дело садржи право изобиље стилских фигура које Мажуранићево певање чине динамичним, звуковно богатим, сажетим и красноречивим. [1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Књижевност и српски језик, Издавачка агенција Д-Ђорђевић, Нови Сад 2009. ISBN 978-86-85691-39-3.
  2. ^ а б Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића, Нолит, Београд 1966, стр. 119 - 156
  3. ^ Како је Мажуранић присвојио Његоша? („Политика“, 10. јануар 2014)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]