Никола I Петровић
-
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Никола Петровић (вишезначна одредница).
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.
|
| Никола I Петровић | |
|---|---|
|
|
|
| Датум рођења | 19. октобар 1840. |
| Место рођења | Његуши (Црна Гора) |
| Датум смрти | 2. март 1921. |
| Место смрти | Антиб (Француска) |
| Титула | Књаз Црне Горе |
| Период | 13. август 1860 — 28. август 1910. |
| Претходник | Данило Петровић Његош |
| Титула | Краљ Црне Горе |
| Период | 28. август 1910 — 26. новембар 1918. |
| Наследник | Данило Петровић Његош |
| Порекло и породица | |
| Династија | Петровић-Његоши |
| Отац | Мирко Петровић Његош |
| Мајка | Анастасија Мартиновић |
| Супружник | Милена Петровић Његош |
| Деца | Зорка Карађорђевић Милица Николајевна Анастасија Николајевна Данило Петровић Његош Јелена Савојска Ана од Батенберга Софија Мирко Петровић Његош Ксенија Петровић Његош Вјера Петровић Његош Петар Петровић Његош |
Никола I Петровић Његош (Његуши, 7. октобар/19. октобар 1840 — Антиб крај Нице, Француска, 2. март 1921) је био књаз Црне Горе у периоду 1860 — 1910. и краљ у периоду 1910 — 1918.
Садржај |
[уреди] Биографија
Књаз Никола I се васпитавао у Паризу, примивши владу у 19. години живота. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, великог војводе Мирка. Године 1862. повео је због ослобођења Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, али се свршио часним миром. Године 1868, млади књаз Никола путовао је први пут у Русију и том приликом је са царем Александром II још више развио везе које су са Русијом били утврдили његови преци. По повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску, која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе. Године 1876, у заједници са Србијом, са којом је књаз Никола још под владом кнеза Михаила склопио савез, Црна Гора је објавила Турској рат за уједињење и ослобођење српскога народа. У младости је био члан Уједињене омладине српске. [1]
Црногорско се оружје прославило у побједама на Вучјем Долу, Фундини у и Никшићу, па, пошто је и Русија ушла у рат, Црна Гора заузе Билећу, Бар, Улцињ и Подгорицу.
Глас о побједама црногорским је био разнесен широм свијета. Пјесници су их опјевали, а Црногорци су дали књазу Николи назив: „Цар Јунака“. Црна Гора је изашла из рата проширена и добила излаз на море. Тада су јој признале независност и оне велике силе, које јој то до тада формално нису признавале.
По рату настало је дуго доба мира, које је књаз Никола умио искористити да Црну Гору мудром управом и мирним радом уздигне на степен на који су је подигле побједе њене војске у ратним временима.
Радио је у свим правцима културног развића. Подизао је школе, градио путеве, отварао нове вароши, издавао корисне законе, сређивао државну управу завођењем министарстава и подстицао привредни и трговински полет и општу радиност. Али највећа му је брига била војска, коју је, помоћу Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и од ње учинио праву народну узданицу. Родственичким везама са страним дворовима прибавио је Црној Гори још веће поштовање и појачао у великој мјери њен углед. Тешки и дуготрајни рад на народном и државном добру олакшале су му јака воља и жица поезије, која га је учинила популарним српским пјесником. Написао је и текст за прву[тражи се извор од 09. 2009.] црногорску химну „Онамо, 'намо“, али она због провокативног карактера никад није ушла у службену употребу. Тада се у ствари употребљавала химна „Убавој нам Црној Гори“ која је била службена, док се пјесма Онамо намо користила као народна свечана химна. Црна Гора данас не користи ову химну због политички проблематичног текста, већ је написана нова, химна „Ој свијетла мајска зоро“ (музика је узета из народне „поскочице“[тражи се извор од 09. 2009.]). Дао је земљи устав 6. децембра 1905. под називом Никољдански устав јер је донет на Светог Николу.
Након капитулације Црне горе у Првом светком рату, краљ Никола иде у Бордо. У децембру 1915. године покушава да преговара са Аустроугарском око сепаратног мира чиме губи кредибилитет пред силама Антанте.[2]
 |
Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење. |
[уреди] Деца
Са својом супругом, краљицом Миленом имао је дванаесторо дјеце:
- Зорка (1864—1890)
- Милица (1866—1951)
- Анастасија (1868—1935)
- Марица (1869—1885)
- Данило (1871—1939)
- Јелена (1873—1952)
- Ана (1874—1971)
- Софија (1876—1876)
- Мирко (1879—1918)
- Ксенија (1881—1960)
- Вјера (1887—1927)
- Петар (1889—1932)
[уреди] Галерија
-
Гробница краља Николе и краљице Милене у Сан Рему
-
Дворска црква на Цетињу у коју су 1989. пренесени посмртни остаци краља Николе
| Претходник: Данило I Петровић Његош |
Петровић-Његош | Наследник: - |
| Претходник: {{{пре2}}} |
{{{списак2}}} | Наследник: {{{после2}}} |
| Претходник: {{{пре3}}} |
{{{списак3}}} | Наследник: {{{после3}}} |
| Претходник: {{{пре4}}} |
{{{списак4}}} | Наследник: {{{после4}}} |
| Претходник: {{{пре5}}} |
{{{списак5}}} | Наследник: {{{после5}}} |
| Претходник: {{{пре6}}} |
{{{списак6}}} | Наследник: {{{после6}}} |
[уреди] Види још
[уреди] Референце
- ^ Јелена Даниловић: Сто година Општег имовинског законика за Црну Гору, Архив за правне и друштвене науке, 1-2, 2006, стр. 233
- ^ Armies in the Balkans 1914-18 By Nigel Thomas, Dušan Babac, страна 16
[уреди] Литература
- Владалачка кућа Петровић-Његош, Цетиње, 1910. године. (садржај је преузет са Njegos.org: Династија Петровић-Његош)
[уреди] Спољашње везе
- Краљ Никола I Петровић Његош: Проглас Херцеговцима, Босанцима и Далматинцима (1915.)
- „Црној Гори господар и слуга“, Чедо Прелевић и Јован Маркуш, Вечерње новости, фељтон, 25. јун - 5. јул 2010.
- Информација о његовом гробу
Владари Црне Горе
Данило Шћепчевић Његош • Сава Петровић • Василије Петровић Његош • Петар I Петровић Његош • Петар II Петровић Његош • Данило Петровић • Никола I Петровић
Остали Мирко Петровић • Даринка Петровић • Милена Петровић
