Хајнрих Ото Виланд (нем. Heinrich Otto Wieland, Пфорцхајм, 4. јун 1877.—Штарнберг, 5. август 1957) је био немачки хемичар. Добио је Нобелову награду за хемију 1927. за истраживање жучних киселина[1][2]
Докторирао је 1901. на Универзитету у Минхену као студент Јоханеса Тилеа. Године 1914. постао је ванредни професор за специјална поглавља у органској хемији и директор органске секције у Државној лабораторији у Минхену. Од 1917. до 1918. Виланд је радио у Институту цара Вилхелма за физичку хемију и електрохемију у Берлину, што је била замена за службу у армији. Ту је сарађивао на пројекту синтезе бојног отрова иперита. Први је успео да синтетизује адамсит. У периоду 1913—1921, био је професор на Техничком универзитету у Минхену. Године 1941. Виланд ја изоловао токсин алфа-аманитин. Као уважени професор користио је свој положај да заштити неке јеврејске студенте.
У његову част се од 1964. додељује награда за хемију, биохемију, физиологију и клиничку медицину липида, која носи његово име. То је једна од најпрестижнијх награда за хемију у свету. Спонзор награде је компанија Берингер Ингелхајм (Boehringer Ingelheim) са којом је Виланд сарађивао.
Референце [уреди]
Спољашње везе [уреди]
|
Нобелова награда за хемију |
|
| 1901–1925 |
|
|
| 1926–1950 |
|
|
| 1951–1975 |
1951 • Едвин Матисон Макмилан, Глен Теодор Сиборг • 1952. Арчер Џон Портер Мартин, Ричард Лоренс Милингтон Синг • 1953. Херман Штаудингер • 1954. Лајнус Карл Полинг • 1955. Винсент ду Винјо • 1956. сер Сирил Норман Хиншелвуд, Николај Николајевич Семјонов • 1957. сер Александар Тод • 1958. Фредерик Сангер • 1959. Јарослав Хејровски • 1960. Вилард Френк Либи • 1961. Мелвин Калвин • 1962. Макс Фердинанд Перуц, Џон Каудери Кендру • 1963. Калр Зиглер, Ђулио Ната • 1964. Дороти Кроуфут Хоџкин • 1965. Роберт Бернс Вудвард • 1966. Роберт Сандерсон Маликен • 1967. Манфред Ајген, Роналд Џорџ Рејфорд Нориш, Џорџ Портер • 1968. Ларс Онсагер • 1969. Дерек Харолд Ричард Бартон, Од Хасел • 1970. Луис Ф. Лелоир • 1971. Герхард Херцберг • 1972. Кристијан Б. Анфинсен, Станфорд Мур, Вилијам Стајн • 1973. Ернст Ото Фишер, Џефри Вилкинсон • 1974. Пол Џ. Флори • 1975. сер Џон Воркап Корнфорт, Владимир Прелог
|
|
| 1976–2000 |
1976. Вилијам Нан Липском, млађи • 1977. Иља Пригогин • 1978. Питер Д. Мичел • 1979. Херберт Си Браун, Џорџ Витиг • 1980. Пол Берг, Волтер Гилберт, Фредерик Сангер • 1981. Кеничи Фукуи • 1982. Арон Клуг • 1983. Хенри Тауб • 1984. Роберт Брус Мерифилд • 1985. Херберт А. Хауптман, Џером Карл • 1986. Дадли Р. Хершбак, Јуан Т. Ли, Џон К. Полањи • 1987. Доналд Џ. Крам, Жан-Мари Лен, Чарлс Џ. Педерсен • 1988. Јохан Дајзенхофер, Роберт Хубер, Хартмут Михел • 1989. Сидни Алтман, Томас Р. Чек • 1990. Елајас Џејмс Кори • 1991. Рихард Р. Ернст • 1992. Рудолф А. Маркус • 1993. Кари Б. Малис, Мајкл Смит • 1994. Џорџ А. Ола • 1995. Паул Ј. Круцен, Марио Х. Молина, Ф. Шервуд Роуланд • 1996. Роберт Керл, сер Харолд Крото, Ричард Смоли • 1997. Пол Д. Бојер, Џон Е. Вокер, Јенс К. Скоу • 1998. Волтер Кон, Џон А. Попл • 1999. Ахмед Зеваил • 2000. Алан Џ. Хигер, Алан Џ. Макдајармид, Хидеки Ширакава
|
|
| 2001– |
2001. Вилијам С. Ноулс, Рјоџи Нојори, К. Бари Шарплес • 2002. Курт Витрих, Џон Б. Фен, Коичи Танака • 2003. Питер Агре, Родерик Макинон • 2004. Арон Чикановер, Аврам Хершко, Ирвин Роуз • 2005. Роберт Грабс, Ричард Шрок, Ив Шовен • 2006. Роџер Д. Корнберг • 2007. Герхард Ертл • 2008. Осаму Шимомура, Мартин Чалфи, Роџер Чен • 2009. Венкатраман Рамакришнан, Томас Стајц, Ада Јонат • 2010. Ричард Хек, Еј-ичи Негиши, Акира Сузуки • 2011. Данијел Шехтман • 2012. Роберт Лефковиц, Брајан Кобилка
|
|
