Манфред Ајген

С Википедије, слободне енциклопедије
Манфред Ајген
Манфред Ајген, 1996.
Лични подаци
Датум рођења(1927-05-09)9. мај 1927.
Место рођењаБохум,  Немачка
Датум смрти6. фебруар 2019.(2019-02-06) (91 год.)
Место смртиГетинген, Немачка
ОбразовањеУниверзитет у Гетингену
Научни рад
Пољебиофизичка хемија
ИнституцијаИнститут Макс Планков
НаградеНобелова награда за хемију (1967)
Краљица Холандије Беатрикс, са Нобеловцима, међу којима је и Манфред Ајген

Манфред Ајген (9. мај 1927 — 6. фебруар 2019) био је немачки биофизичар који је 1967. године добио Нобелову награду за хемију[1] за рад на мерењу брзих хемијских реакција.[2]

Ајгеново истраживање помогло је у решавању великих проблема у физичкој хемији и помогло је у разумевању хемијских процеса који се јављају у живим организмима.

У каснијим годинама, истраживао је биохемијске корене живота и еволуције. Радио је на инсталирању мултидисциплинарног програма на Институту Макс Планк за проучавање основа живота на молекуларном нивоу. Његов рад је поздрављен због стварања нове научне и технолошке дисциплине: еволуционарна биотехнологија.[3]

Образовање и младост[уреди | уреди извор]

Ајген је рођен 9. маја 1927. у Бохуму,[4] [5] као син Хедвиге (Фелд) и Ернста Ајгена, камерног музичара.[тражи се извор] Као дете развио је дубоку страст према музици и студирао је клавир.[6]

Други светски рат прекинуо је његово формално образовање. Са петнаест година позван је на службу у немачку противавионску јединицу. Совјети су га заробили пред крај рата. Успео је да побегне (касније је рекао да је бежање било релативно лако),[6] и препешачио стотине километара преко поражене Немачке, стигавши у Гетинген 1945. године. Недостајала му је потребна документација за пријем на универзитет,[7] али је примљен након што је своје знање показао на испиту. Ушао је у прву послератну наставу на универзитету.

Ајген је желео да студира физику, али пошто су повратници који су претходно били уписани добили приоритет, уписао се на геофизику. Стекао је основну диплому и уписао постдипломске студије природних наука. Један од његових саветника био је Вернер Хајзенберг, запажени заговорник принципа неодређености.[6] Докторирао је 1951. године.

Каријера и истраживање[уреди | уреди извор]

Ајген је докторирао на Универзитету у Гетингену 1951. под надзором Арнолда Ојкена. Године 1964. представио је резултате свог истраживања на састанку Фарадејевог друштва у Лондону. Његова открића су први пут показала да је могуће одредити брзине хемијских реакција које су се дешавале у временским интервалима кратким попут наносекунде.

Почев од 1953. године, Ајген је радио на Институту за физичку хемију Макс Планк у Гетингену, поставши директор 1964. године и придружио га је Макс Планк Институту за спектроскопију да би формирао Макс Планк Институт за биофизичку хемију. Био је почасни професор Технолошког универзитета у Брауншвајгу. Од 1982. до 1993. године, Ајген је био председник Немачке националне фондације за заслуге. Ајген је био члан одбора спонзора Билтена атомских научника.[8] [9]

1967. године Ајген је, заједно са Роналдом Џорџом Рејфорд Норишом[10] и Џорџом Портером,[11] добио Нобелову награду за хемију, за своје студије изузетно брзих хемијских реакција изазваних као одговор на врло кратке импулсе енергије.

Поред тога, Ајгеново име повезано је са теоријом квази-врста, прагом грешке, катастрофом грешке, Ајгеновим парадоксом и хемијским хиперциклусом, цикличним повезивањем реакционих циклуса као објашњењем самоорганизације абиогенезе, које је описао са Петером Шустером 1977.[12] [13] [14]

Ајген је основао две компаније за биотехнологију, Евотек и Дирево.[15]

Ајген је 1981. године постао један од оснивача Светског културног савета.[16]

Био је члан Папске академије наука иако је био атеиста.[17] Умро је 6. фебруара 2019. у 91. години.[18] [19] [20] [21]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Ајген је био ожењен са Елфридом Милер.[22] Имали су двоје деце, дечака и девојчицу. Касније се оженио са Рутхилдом Винклер-Осватич, дугогодишњом научном сарадницом.[6]

Почасти и награде[уреди | уреди извор]

Ајген је за своја истраживања освојио бројне награде, укључујући следеће:

Почасни докторати[уреди | уреди извор]

Добио је 15 почасних доктората.[32]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Weisskopf, V. F.; Eyring, H.; Eyring, E. M. (1967), „Nobel Prizes: 4 named for international award (Hans Bethe, Manfred Eigen, R.G. Norrish, George Porter)”, Science (објављено 10. 11. 1967), 158 (3802): 745—8, Bibcode:1967Sci...158..745W, PMID 4860395, doi:10.1126/science.158.3802.745 
  2. ^ Winkler-Oswatitsch, R. (1987), „Manfred Eigen. Scientist and musician”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 109—15, PMID 3300805, doi:10.1016/0301-4622(87)80015-7 
  3. ^ Weil, Martin (12. 2. 2019). „Obituaries: Manfred Eigen”. The Boston Globe. Приступљено 12. 2. 2019. 
  4. ^ „Manfred Eigen Festschrift: special issue dedicated to Professor Manfred Eigen on the occasion of his 60th birthday”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 101—390, 1987, PMID 3300802 
  5. ^ Schlögl, R. W. (1997), „To Manfred Eigen on his 70th birthday”, Biophys. Chem. (објављено 30. 6. 1997), 66 (2–3): 71—3, PMID 17029872, doi:10.1016/S0301-4622(97)00075-6 
  6. ^ а б в г Weil, Martin (12. 2. 2019). „Obituaries: Manfred Eigen”. The Boston Globe. Приступљено 12. 2. 2019. 
  7. ^ Czikszentmihalyi 2013, стр. 54
  8. ^ „List of publications by Manfred Eigen”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 103—8, 1987, PMID 3300804, doi:10.1016/0301-4622(87)80014-5 
  9. ^ „Curriculum vitae of Manfred Eigen”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 102, 1987, PMID 3300803, doi:10.1016/0301-4622(87)80013-3 
  10. ^ Dainton, F.; Thrush, B. A. (1981). „Ronald George Wreyford Norrish. 9 November 1897-7 June 1978”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 27: 379—424. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.1981.0016. 
  11. ^ Fleming, G. R.; Phillips, D. (2004). „George Porter KT OM, Lord Porter of Luddenham. 6 December 1920 - 31 August 2002: Elected F.R.S. 1960”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 50: 257—283. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.2004.0017 Слободан приступ. 
  12. ^ Eigen & Schuster (1977) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part A: Emergence of the Hypercycle. Naturwissenschaften Vol. 64, pp. 541–565.
  13. ^ Eigen & Schuster (1978) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part B: The Abstract Hypercycle Архивирано 3 март 2016 на сајту Wayback Machine. Naturwissenschaften Vol. 65, pp. 7–41.
  14. ^ Eigen & Schuster (1978) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part C: The Realistic Hypercycle Архивирано 16 јун 2016 на сајту Wayback Machine. Naturwissenschaften Vol. 65, pp. 341–369.
  15. ^ Jackle H; Rotte C; Gruss P (2017). „Manfred Eigen: the realization of his vision of Biophysical Chemistry”. European Biophysics Journal: Ebj. 47 (4): 319—323. PMC 5982432 Слободан приступ. PMID 29230510. doi:10.1007/s00249-017-1266-y. 
  16. ^ „About Us”. World Cultural Council. Приступљено 8. 11. 2016. 
  17. ^ „HKHPE 03 02”. www.hanskrause.de. Приступљено 9. 4. 2018. 
  18. ^ „Manfred Eigen, 1967 Nobel Chemistry Laureate, Dies at 91”. The New York Times. 7. 2. 2019. Архивирано из оригинала 9. 2. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2019. 
  19. ^ Merlot, Julia (7. 2. 2019). „Der Bezwinger des Unmessbaren”. Der Spiegel (на језику: немачки). Hamburg. Приступљено 7. 2. 2019. 
  20. ^ „Göttingen Nobel Laureate Manfred Eigen has died”. The Max Planck Institute for Biophysical Chemistry. Göttingen. 7. 2. 2019. Архивирано из оригинала 12. 12. 2021. г. Приступљено 7. 2. 2019. 
  21. ^ Lindinger, Manfred (7. 2. 2019). „Die Klaviatur des Lebens”. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачки). Приступљено 9. 2. 2019. 
  22. ^ „Eigen – Biographical”. NobelPrize.org. Nobel Media AB. 2019. Приступљено 7. 2. 2019. 
  23. ^ „Manfred Eigen”. www.mpibpc.mpg.de. Архивирано из оригинала 25. 03. 2019. г. Приступљено 8. 2. 2019. 
  24. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1967 – Nobelprize.org”. Приступљено 2. 4. 2013. 
  25. ^ „Manfred Eigen”. www.pas.va. Архивирано из оригинала 29. 06. 2019. г. Приступљено 08. 04. 2021. 
  26. ^ „Pour le Mérite: Manfred Eigen” (PDF). www.orden-pourlemerite.de. 2019. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 02. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2019. 
  27. ^ „Academy of Europe: Eigen Manfred”. www.ae-info.org. 
  28. ^ „Der Niedersächsische Staatspreis”. Portal Niedersachsen. 2019. Архивирано из оригинала 13. 9. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2019. 
  29. ^ Brünjes, Angela (5. 12. 2014). „Manfred Eigen erhielt 1967 den Nobelpreis für Chemie”. Göttinger Tageblatt (на језику: немачки). Приступљено 7. 2. 2019. 
  30. ^ „Vita”. www.mpibpc.mpg.de. Архивирано из оригинала 21. 09. 2020. г. Приступљено 08. 04. 2021. 
  31. ^ Editor, ÖGV. (2015). Wilhelm Exner Medal. Austrian Trade Association. ÖGV. Austria.
  32. ^ Rotte, Carmen (7. 2. 2019). „Göttingen Nobel Laureate Manfred Eigen has died”. mpibpc.mpg.de. Munich: Max-Planck-Gesellschaft. Архивирано из оригинала 12. 12. 2021. г. Приступљено 18. 4. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Czikszentmihalyi, Mihaly (2013). Creativity: The psychology of discovery and invention. Harper Perennial. 

Библиографија[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Некролози[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манфред_Ајген&oldid=26613201”