Фриц Хабер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фриц Хабер

Fritz Haber.png
Фриц Хабер 1918.

Општи подаци
Датум рођења 9. децембар 1868.
Место рођења Бреслау (Пруска)
Датум смрти 29. јануар 1934.
Место смрти Базел (Швајцарска)
Рад

Фриц Хабер (нем. Fritz Haber; Бреслау, 9. децембар 1868Базел, 29. јануар 1934) је био немачки хемичар. Добитник је Нобелове награде за хемију 1918. за синтезу амонијака, што је било значајно за вештачка ђубрива и експлозиве. Сматра се „оцем хемијског рата“, јер је развио хлор и друге бојне отрове током Првог светског рата. Иако је помогао немачкој ратној машинерији, због јеврејског порекла је био присиљен да 1933. емигрира из Немачке. Многи његови рођаци су страдали у немачким концентрационим логорима. Део њих и од његовог изума циклона Б.

Биографија[уреди]

Рођен је у Бреслау у Немачкој. Мајка му је умрла при породу. Отац му је био истакнути трговац. Од 1886. до 1891. студирао је у Хајделбергу под водством Роберта Бунсена, у Берлину код А. В. Хофмана и Карла Либермана. Пре академске каријере радио је код оца, па у Швајцарском федерланом институту за технологију.

Хаберов процес добијања амонијака[уреди]

Док је боравио у Карлсруеу од 1894. до 1911. он и Карл Бош развили су хаберов процес, који је представљао каталитичко стварање амонијака од водоника и атмосферског азота у условима високе температуре и притиска. Хабер-Бошов процес је представљао прекретницу у хемијској индустрији, јер више није било потребно да се вештачка ђубрива и друге хемикалије производе од азотних производа, као што је била чилеанска шалитра. Новим поступком био је довољан атмосферски азот. Нови поступак је знатно смањио цену вештачких ђубрива и тиме повећао пољопривредну производњу.

Радио је и на добијању злата из морске воде, на ефектима адсорпције, електрохемије. Од 1911. до 1933. много је радио у институту у Берлин-Далему.

Творац немачког хемијског оружја[уреди]

Имао је велику улогу у развоју хемијског оружја за Први светски рат. Развио је и гас маске са апсорпционим филтрима. Предводио је и тим, који је развио хлор и друге смртоносне гасове за рововски рат. Хемијски рат је са друге стране предводио француски нобеловац Виктор Грињар. Супруга Фрица Хабера, Kлара Имервар, пуцала je себи у груди на вечери, која је била у част Хаберовог личнога надгледања првога успешног кориштења хлора у бици код Ипра. Kлара је умрла до следећег јутра, а он је то исто јутро отишао на источни фронт да надгледа испуштање гаса против Руса. Хабер је био патриотски Немац, који је био поносан на своју службу у Првом светском рату.

Утврдио је да излагање малим концентрацијама смртоносних гасова има исти ефекат као излагање великим концентрацијама кратко време. Формулисао је математички однос између концентрације гасова и времена изложености. Тај однос је постао познат као Хаберов закон. Хабер је бранио хемијски рат тврдећи да је смрт иста, ма којим средством се до ње дошло. Током 1920-их година научници, који су радили у његовом институту развили су цијанидни гас Циклон Б, који се користио као инсектицид, а касније се користио у немачким концентрационим логорима.

Емиграција[уреди]

Желео је да буде потпуно прихваћен у Немачкој као Немац. Покрстио се и престао да буде Јеврејин по вери. Помогао је немачке ратне напоре у Првом светском рату. Ипак био је присиљен да 1933. емигрира из Немачке. Није могао да схвати да његов огроман допринос немачкој ратној машинерији није био довољан. Преселио се у Кембриџ у Енглеској, где је боравио неколико месеци, па је онда отишао у Реховот у Палестини (данас Израел). Није се више нигде стално настанио. Умро је у Базелу 1934. Његова друга жена и деца су такође емигрирали. Многи његови рођаци су завршили у концентрационим логорима, у којима се навелико користио Хаберов гас Циклон Б.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]