Лајнус Полинг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лајнус Полинг

Pauling.jpg
Лајнус Полинг

Општи подаци
Датум рођења 28. фебруар 1901.
Место рођења Портланд (САД)
Датум смрти 19. август 1994.
Место смрти Биг Сур (САД)
Рад

Лајнус Полинг (енгл. Linus Carl Pauling; Портланд, 28. фебруар 1901Биг Сур, 19. август 1994) је био амерички хемичар и биохемичар.

Дао је значајан допринос и у кристалографији, молекуларној биологији и медицини. Многи га сматрају водећим хемичарем 20. века. Први је истраживао коришћење квантне механике у хемији, а 1954. је добио Нобелову награду за хемију за рад о природи хемијских веза.

Године 1962. добио је и Нобелову награду за мир за залагање за забрану нуклеарних проба, тако да је једина особа која је самостално добила две Нобелове награде.

Научна достигнућа[уреди]

Његово главно научно остварење је теорија о хемијским везама коју је развио касних 20-их и раних 30-их и изнео их у својој књизи „Природа хемијске везе и структура молекула и кристала“. Ова књига је први пут објављена у 1939., друго издање се појавило 1940.. Следила су нова издања, а књига је преведена на десетак језика. До краја 40-их година његов рад је признат у научним круговима и постао је основа за многа истраживања из опште хемије, неорганске и органске хемије.

1954. године Паулинг добија Нобелову награду за хемију „за проучавање хемијских веза и њихову примену у објашњавању комплексних структура молекула“. У свом говору на пријему Нобелове награде, он је говорио да ће проучавања будућих хемичара бити „засновано на новим хемијским структурама, укључујући и добро дефинисан геометријски однос између атома у молекулима и ригорозној примени нових структурних принципа“ и „Захваљујући овој методологија ће бити постигнут значајан напредак у решавању проблема биологије и медицине хемијским методама“.

Паулинг је био председник Америчког хемијског друштва (1948.) и Пацифик огранка Америчког удружења за унапређење науке (1942-1945), и потпредедник Америчког филозофског друштва (1951-1954).

Друге активностима[уреди]

У јуну 1961, Пoлинг и његова супруга сазивају конференцију у Ослу (Норвешка) против ширења нуклеарног оружја. Пoлинг је такође израдио предлог Споразума о забрани оваквих тестова. У јулу 1963, САД, СССР и Велика Британија потписали су споразум о забрани нуклеарних проба, на основу овог пројекта.

Године 1963, Пoлинг је добио Нобелову награду за мир. У свом излагању на додели Нобелове награде, он је изразио наду да ће споразум о забрани нуклеарних проба започети „серију споразума и промена који ће довести до стварања новог света где ће могућност рата заувек бити искључена“.

Исте године се повукао из Калифорнијског института за технологију и постао професор-истраживач у Центру за проучавање демократских институција у Санта Барбари (држава Калифорнија). Овде је био у стању да посвети више времена за питања међународнг разоружања. 1967. је постављен за професора хемије Калифорнијског универзитета у Сан Дијегу, у нади да ће проводити више времена у истраживању у области молекуларне медицине. Две године касније постао је професор хемије на Станфорд Универзитету у Пало Алту (Калифорнија).

Теорија о посебној улози витамина Ц[уреди]

У касним 60-им Паулинг је постао заинтересован за биолошке ефекте витамина Ц. У књизи „Витамин Ц и прехлада“ (1971) он је сажето практично и теоријски показивао терапеутска својства витамина Ц. У раним 70-им формулисао је Теорију ортомолекуларне медицине, у којој је истакао значај витамина, и амино киселина за живот човека и животиња.

У својим радовима потврдио је да је су људске потребе за витамином Ц од 0,1 до 0,2 г. на дан. Код недовољног уноса овог витамина може доћи до низа компликација пре свега на срцу, па и канцерогених обољења. Уношењем великих доза витамина Ц (5, 10 и чак 15 г.) доведи до повретне реакције - активирање природних механизама за уништење болесних ћелија. Ово се може користити у лечењу неких врста кардиоваскуларних болести и канцера. Заштитни ефекат витамина Ц у неким случајевима канцера је јако завистан од облика рака, и може бити одсутна. Теорија Паулинг о улози високих доза витамина Ц у лечењу рака је у новије време маргинализована.

Ипак, неке идеје ортомолекуларне медицине задржавају своју важност и данас, налазећи израз у концепту „додатака исхрани“.

Спољашње везе[уреди]