Пол Сабатје (фр. Paul Sabatier; 5. новембар 1854 —14. август 1941.) је био француски хемичар рођен у Каркасону. Добио је Нобелову награду за хемију 1912. за рад на хидрогенизацији органских једињења у присуству малих честица метала као катализаторима.
Дипломирао је на Политехници у Тулузу 1877. Годину дана је предавао на локалној школи, а затим 1878. постаје Бертелоов асистент на Колеж де Франс. Докторирао је 1880. Предавао је физику у Бордоу до 1882., а затим је наставио у Тулузу. У Тулузу почиње да предаје и хемију 1883. Професор хемије на универзитету у Тулузу постао је 1884. Декан факултета природних наука постао је 1905. Био је толико веран Тулузу да је одбијао многе атрактивне понуде, као што је била да наследи Анри Моасана 1908. на Сорбони. Најранија истраживања су била на пољу термодинамике и термохемије сумпора и металних сулфата, на чему је радио и докторат. У Тулузу је наставио са са физикално-хемијским истраживањима сулфида, хлорида и бакрених једињења. Радио је на партиционим коефицијентима и спектрима апсорбције. Осим тога истраживао је оксиде азотне киселине и њихове соли.
Започео је са проучавањима феномена катализатора и уочио је аномалије и недостатке Фарадејеве физикалне теорије. Због тога је створио своју хемијску теорију о нестабилним међупроизводима. Стрпљивим радом открио је да се кориштењем метала као катализатора може постићи убрзање хидрогенизације одређених органских једињења. Тако је 1897. открио да се увођењем трагова никла као катализатора постиже убрзање адиције водоника на молекуле угљеникових једињења. Његов рад постаје основа за индустрију маргарина и за хидрогенизацију уља и за индустрију синтетизовања метанола. Показао је селективност каталитичке реакције.
Написао је познату књигу „Катализа у органској хемији“ 1913. За свој рад на хидрогенизацији органских једињења у присуству малих честица метала као катализатора добио је 1912. Нобелову награду за хемију. Награду је делио са Виктором Грињаром.
Спољашње везе[уреди]
|
Нобелова награда за хемију |
|
| 1901–1925 |
|
|
| 1926–1950 |
|
|
| 1951–1975 |
1951 • Едвин Матисон Макмилан, Глен Теодор Сиборг • 1952. Арчер Џон Портер Мартин, Ричард Лоренс Милингтон Синг • 1953. Херман Штаудингер • 1954. Лајнус Карл Полинг • 1955. Винсент ду Винјо • 1956. сер Сирил Норман Хиншелвуд, Николај Николајевич Семјонов • 1957. сер Александар Тод • 1958. Фредерик Сангер • 1959. Јарослав Хејровски • 1960. Вилард Френк Либи • 1961. Мелвин Калвин • 1962. Макс Фердинанд Перуц, Џон Каудери Кендру • 1963. Калр Зиглер, Ђулио Ната • 1964. Дороти Кроуфут Хоџкин • 1965. Роберт Бернс Вудвард • 1966. Роберт Сандерсон Маликен • 1967. Манфред Ајген, Роналд Џорџ Рејфорд Нориш, Џорџ Портер • 1968. Ларс Онсагер • 1969. Дерек Харолд Ричард Бартон, Од Хасел • 1970. Луис Ф. Лелоир • 1971. Герхард Херцберг • 1972. Кристијан Б. Анфинсен, Станфорд Мур, Вилијам Стајн • 1973. Ернст Ото Фишер, Џефри Вилкинсон • 1974. Пол Џ. Флори • 1975. сер Џон Воркап Корнфорт, Владимир Прелог
|
|
| 1976–2000 |
1976. Вилијам Нан Липском, млађи • 1977. Иља Пригогин • 1978. Питер Д. Мичел • 1979. Херберт Си Браун, Џорџ Витиг • 1980. Пол Берг, Волтер Гилберт, Фредерик Сангер • 1981. Кеничи Фукуи • 1982. Арон Клуг • 1983. Хенри Тауб • 1984. Роберт Брус Мерифилд • 1985. Херберт А. Хауптман, Џером Карл • 1986. Дадли Р. Хершбак, Јуан Т. Ли, Џон К. Полањи • 1987. Доналд Џ. Крам, Жан-Мари Лен, Чарлс Џ. Педерсен • 1988. Јохан Дајзенхофер, Роберт Хубер, Хартмут Михел • 1989. Сидни Алтман, Томас Р. Чек • 1990. Елајас Џејмс Кори • 1991. Рихард Р. Ернст • 1992. Рудолф А. Маркус • 1993. Кари Б. Малис, Мајкл Смит • 1994. Џорџ А. Ола • 1995. Паул Ј. Круцен, Марио Х. Молина, Ф. Шервуд Роуланд • 1996. Роберт Керл, сер Харолд Крото, Ричард Смоли • 1997. Пол Д. Бојер, Џон Е. Вокер, Јенс К. Скоу • 1998. Волтер Кон, Џон А. Попл • 1999. Ахмед Зеваил • 2000. Алан Џ. Хигер, Алан Џ. Макдајармид, Хидеки Ширакава
|
|
| 2001– |
2001. Вилијам С. Ноулс, Рјоџи Нојори, К. Бари Шарплес • 2002. Курт Витрих, Џон Б. Фен, Коичи Танака • 2003. Питер Агре, Родерик Макинон • 2004. Арон Чикановер, Аврам Хершко, Ирвин Роуз • 2005. Роберт Грабс, Ричард Шрок, Ив Шовен • 2006. Роџер Д. Корнберг • 2007. Герхард Ертл • 2008. Осаму Шимомура, Мартин Чалфи, Роџер Чен • 2009. Венкатраман Рамакришнан, Томас Стајц, Ада Јонат • 2010. Ричард Хек, Еј-ичи Негиши, Акира Сузуки • 2011. Данијел Шехтман • 2012. Роберт Лефковиц, Брајан Кобилка
|
|
Нобелова награда за хемију (1912)
