Ђорђе Врањеш
| Ђорђе И. Врањеш | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 20. децембар 1930. |
| Место рођења | село Камен, Гламоч, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 9. март 2004. |
| Место смрти | Сремска Митровица, Србија |
| Занимање | професор књижевности, директор гимназије, библиотекар, песник |
| Награде | Стеријина награда, дељено са сарадницима |
Ђорђе Врањеш (Камен, Гламоч, 20. децембар 1930 – Сремска Митровица, 9. март 2004), био је српски просветни и културни радник, књижевник.[1] Члан Удружења књижевника БиХ (1969), члан Друштва књижевника Војводине (1988).
Биографија[уреди | уреди извор]
Детињство[уреди | уреди извор]
Ђорђе И. Врањеш је рођен у многочланој сеоској породици оца Илије у селу Камен, близу Гламоча 20. децембра 1930. године. Завршио је нижу гимназију на Врби 1940. Данас се на тлу Врбе налази Манастир Веселиње, подигнут 1970. године у чијем је кругу костурница новомученика страдалих од усташког ножа.[2]
На Илиндан 1941. и породицу Врањеш су масакрирале усташе и једини преживи члан породице је био Ђорђе. Упркос несрећи која га је задесила у детињству, у свом стваралаштву се није позивао на мржњу[3]:
Сваким падом сам заволео по једног човека, дизањем – двојицу.
Образовање[уреди | уреди извор]
Образовање наставља у Бања Луци (1947-1951) у Реалној гимназији. Матурирао је у генерацији са лингвистом Миланом Шипком, сликаром Јованом Спремом, доајеном хрватског глумишта Крунославом Валентићем. Исту школу је похађао и истраживач Андрићевог стваралаштва Мирослав Караулац.
Уписује студије Југословенске књижевности и српскохрватског језика на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву (1951-1956), заједно са књижевником Војиславом Лубардом, као и колегом на другој студијској групи - Изетом Киком Сарајлићем. Ђорђе Врањеш је дипломирао први у генерацији, а један од професора му је био чувени књижевник Меша Селимовић.[4]
Професионални рад[уреди | уреди извор]
Ђорђе Врањеш је радио као професор књижевности у Гламочу, Ливну и Зеници. Био је и на позицијама директора гимназије у Гламочу, директора библиотеке у Зеници, секретара Самоуправне интересне заједнице (СИЗ) за културу Зенице.
У својој професионалној каријери радио је и као библиотекар,[5] био је дописник дневних новина Ослобођење, а залагао се и за позоришну уметност, па је заједно са директором Позоришта Зеница Здравком Мартиновићем, редитељем Зораном Ристовићем и сценографом Радованом Марушићем два пута награђен Стеријином наградом, као и другим наградама за постигнућа у позоришној уметности.[6]
Врањеш је био члан Удружења књижевника БиХ од (1969).
Добитник је Дванаестоаприлске награде града Зенице, уручене 10. априла 1970. године, за "нарочите заслуге у области културе".[7]
Познији живот[уреди | уреди извор]
Уочи распада Југославије и грађанских ратова песник је са породицом избегао у Сремску Митровицу 1988. Тада је постао члан Друштва књижевника Војводине.
Преминуо је 9. марта 2004. и сахрањен је на сеоском гробљу у Великим Радинцима.[3]
Дела[уреди | уреди извор]
Данас се име Ђорђа Врањеша често чује у интервјуима његовог сина Андреје Врањеша, културног радника, библиотекара и књижевника, у контексту књижевног рада.[8] Био је наклоњен руској књижевности и тематски се угледао на њих.
Збирке поезије[уреди | уреди извор]
- Сунце на пола копља / Ђорђе И. Врањеш. – Сремска Митровица : Ђ. Врањеш, 2002.
- На извору љубав / Ђорђе И. Врањеш. – Зеница : Библиотека Достигнућа, 1981.
- Сретања / Ђорђе И. Врањеш. – Београд : Петар Кочић, 1975.
- Човјек и птица / Ђорђе И. Врањеш. – Београд : Слово љубве, 1974.
- Кајање није пораз / Ђорђе И. Врањеш. – Сарајево, 1970[9].
- Међу разликама планина / Ђорђе И. Врањеш. – Сарајево : Свјетлост, 1968[10].
- Опорука за мог сина – поема / Ђорђе И. Врањеш. – Зеница, 1966[11][12].
- Ипак људи морамо бити / Ђорђе И. Врањеш. – Ливно, 1960.
- Усправна искреност / Ђорђе И. Врањеш. – Београд : Јуниор, 1955.
Ауторска поезија Ђорђа Врањеша је заступљена у многим антологијама и песничким заједничким збиркама. Једна од најпознатијих антологија у којима је заступљен је Прогнани Орфеји приређивача Ненада Грујичића[13].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Врањеш, Ђ. (1975). Сретања. Београд: Петар Кочић.
- ^ Врањеш, Ђ. (1974). Човјек и птица. Београд: Слово љубве.
- ^ а б Врањеш, Ђорђе (2. август 2020). „Етика и хероика Горског вијенца Петра Петровића Његоша” (PDF). Сутра. год. 5, бр. 14 (Књижевна заједница "Васо Пелагић", Бања Лука): 25—29. Приступљено 19. 12. 2021.
- ^ „ЛОВЋЕН – Ђорђе Врањеш”. Поезија СРБ. Приступљено 19. 12. 2021.
- ^ Грујичић, Ненад, ур. (2015). Прогнани Орфеји. Сремски Карловци: Бранково Коло. стр. 20.
- ^ Врањеш, Ђ. (2002). Сунце на пола копља. Сремска Митровица: Ауторско издање.
- ^ Врањеш, Ђорђе. „Опорука за мог сина”. Поезија. Приступљено 30. 7. 2022.
- ^ Rakulj, Milan. „Pjesnik Andreja Đ. Vranješ: Moja poetika je polemika sa sobom”. Nezavisne novine. Приступљено 19. 12. 2021.
- ^ „Kajanje nije poraz”. Google Books. Приступљено 19. 12. 2021.
- ^ „Među razlikama planina”. Google Books. Приступљено 19. 12. 2021.
- ^ Врањеш, Ђ. „Опорука за мог сина”. Поезија векова. Приступљено 19. 12. 2021.
- ^ Ђидић, Љубиша Бата. „Поема као (о)порука љубави”. Поезија. Приступљено 19. 12. 2021.
- ^ Đukić, Slavica. „Nenad Grujičić pesnik i antologija poezije Prognani Orfeji”. Bašta Balkana. Приступљено 19. 12. 2021.
