Војислав Лубарда
| Војислав Лубарда | |
|---|---|
| Датум рођења | 17. јун 1930. |
| Место рођења | Рогатица Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 13. октобар 2013. (83 год.) |
| Место смрти | Београд Србија |
Војислав Лубарда (Рогатица, 17. јун 1930 — Београд, 13. октобар 2013[1]) био је српски књижевник, романсијер, члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 1930. у Рогатици. Средњу шумарску школу и Филозофски факулттет, одсјек књижевност, завршио је у Сарајеву. Његов други роман „Љуљашка“, одмах је по издању 1963. године био забрањен у Сарајеву. Ту је радио као новинар, професор, уредник листа за културу и као уредник редакције за умјетност и културу на Телевизији Сарајево. Након што је објавио чланак „Посланица Маку Диздару“ у часопису „Студент“, изгубио је положај уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево, а убрзо је добио и отказ са посла. Након издања романа „Гордо посртање“, политичке власти су му забраниле рад у струци.[2] Због садржаја романа „Гордо посртање“ је доживио политички прогон у Сарајеву, који је описао у роману „Свилени гајтан“. Тематика његових романа се бавила злочинима усташа и мухаџера над Србима у Подрињу. Након што су му политичке власти забраниле рад у струци, из Сарајева се почетком 1975. сели у Београд. Као књижевник се прославио романом „Преображење“, који је издао 1979. Добитник је НИН-ове награде за најбољи роман 1989. године, за роман „Вазнесење“.
| „ | Андрић је био први на удару повампиреног једноумља — настојања исламских фундаменталиста, чији су се главни носиоци налазили у врховима партије и власти — да очисте СР Босну и Херцеговину од свега што квари такозвану босанску „самобитност“ и право „старинаца“ (аутохтоних старосједелаца), муслимана, да сами управљају Босном и Херцеговином. Почело је то да се остварује чувеним манифестом Мухамеда Филиповића „Босански дух у књижевности“, одакле потиче и реченица коју сте цитирали, па се потом пренијело и на све друге друштвене и духовне облике живота. Програм чишћења СР Босне и Херцеговине од Срба и свега што додирује Србе и Србију наставио је да остварује пјесник Мак Диздар, са десетак јуришника, у специјално припремљеном двоброју часописа „Живот“. Главни смисао свих, углавном хушкачких текстова у „Животу“, био је да Срби „кастрирају“ прелијепи б-х језик и врше духовно, културно и свако друго поробљавање СР Босне и Херцеговине.
То је вријеме кад маспоковци подржавају исламске фундаменталисте, а фундаменталисти маспоковце, кад долази до спреге браће Поздерац (Хакија, Хамдија, Сакиб), Хасана Грапчановића и Џемала Биједића са Бранком Микулићем, кад Микулић наједном израња на површину и дуго, годинама, држи у руци кључ свих кретања у СР Босни и Херцеговини. Муслимански фундаменталисти се тада, као и за вријеме Независне Државе Хрватске, здружују са хрватским клерикалцима и ускликују о себи да су најљепше „хрватско цвијеће“. |
” |
| — Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990. | ||
Био је члан Сената Републике Српске од 1996. године. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске је постао 27. јуна 1997, а редовни 21. јуна 2004.
Преминуо је у Београду 13. октобра 2013. године.
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Ближњи свој, (1962)
- Љуљашка, (1963)
- Гордо посртање, (1970)
- Преображење, (1979) (1980) (1982) (1990)
- Покајање, (1987)
- Вазнесење, (1989)
- Свилени гајтан,
- Анатема (+ 5 наслова),
- Тамни вилајет, (1994)
- Српска беспућа: Књижевнополитички огледи
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Живот и дело Војислава Лубарде („Политика“, 20. октобар 2013)
- ^ НИН (21. 1. 1990). „Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990.”. НИН. Приступљено 21. 12. 2010. »Најжешћи мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“ (јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије. Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад.
Ако не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва грађанска права.« line feed character у
|quote=на позицији 381 (помоћ)
