Војислав Лубарда

С Википедије, слободне енциклопедије
Војислав Лубарда
Рођење(1930-06-17)17. јун 1930.
Рогатица, Краљевина Југославија
Смрт13. октобар 2013.(2013-10-13) (83 год.)
Београд, Србија

Војислав Лубарда (Рогатица, 17. јун 1930Београд, 13. октобар 2013[1]) био је српски књижевник, романсијер, члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.[2][3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1930. у Рогатици. Средњу шумарску школу и Филозофски факултет, одсјек књижевност, завршио је у Сарајеву. [4]Његов други роман „Љуљашка“, одмах је по издању 1963. године био забрањен у Сарајеву. Ту је радио као новинар, професор, уредник листа за културу и као уредник редакције за умјетност и културу на Телевизији Сарајево. Након што је објавио чланак „Посланица Маку Диздару“ у часопису „Студент“, изгубио је положај уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево, а убрзо је добио и отказ са посла.[5] Након издања романа „Гордо посртање“, политичке власти су му забраниле рад у струци.[6] Због садржаја романа „Гордо посртање“ је доживио политички прогон у Сарајеву, који је описао у роману „Свилени гајтан“. Тематика његових романа се бавила злочинима усташа и мухаџера над Србима у Подрињу. Након што су му политичке власти забраниле рад у струци, из Сарајева се почетком 1975. сели у Београд. Као књижевник се прославио романом „Преображење“, који је издао 1979. Добитник је НИН-ове награде за најбољи роман 1989. године, за роман „Вазнесење“.[7]


Био је члан Сената Републике Српске од 1996. године.[5] Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске је постао 27. јуна 1997, а редовни 21. јуна 2004.[5]

Преминуо је у Београду 13. октобра 2013. године.[5]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Ближњи свој, (1962)
  • Љуљашка, (1963)
  • Гордо посртање, (1970)
  • Преображење, (1979) (1980) (1982) (1990)
  • Покајање, (1987)
  • Вазнесење, (1989)
  • Свилени гајтан,
  • Анатема (+ 5 наслова),
  • Тамни вилајет, (1994)
  • Српска беспућа: Књижевнополитички огледи[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Живот и дело Војислава Лубарде („Политика“, 20. октобар 2013)
  2. ^ „Vojislav Lubarda”. goodreads.com. Приступљено 3. 2. 2022. 
  3. ^ „Život i delo Vojislava Lubarde”. Politika Online. Приступљено 2023-01-28. 
  4. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 437—438. 
  5. ^ а б в г „Vojislav Lubarda”. anurs.org. Приступљено 3. 2. 2022. 
  6. ^ НИН (21. 1. 1990). „Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990.”. НИН. Приступљено 21. 12. 2010. »Најжешћи мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“ (јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије. Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад. Ако не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва грађанска права.« 
  7. ^ „Vojislav Lubarda”. 
  8. ^ „Vojislav Lubarda (1939—2013)”. riznicasrpska.net. Приступљено 2023-01-28. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]