Војислав Лубарда

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Војислав Лубарда
Датум рођења (1930-06-17)17. јун 1930.
Место рођења Рогатица
Краљевина Југославија
Датум смрти 13. октобар 2013.(2013-10-13) (83 год.)
Место смрти Београд
Србија

Војислав Лубарда (Рогатица, 17. јун 1930Београд, 13. октобар 2013[1]) био је српски књижевник, романсијер, члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.

Биографија[уреди]

Рођен је 1930. у Рогатици. Средњу шумарску школу и Филозофски факулттет, одсјек књижевност, завршио је у Сарајеву. Његов други роман „Љуљашка“, одмах је по издању 1963. године био забрањен у Сарајеву. Ту је радио као новинар, професор, уредник листа за културу и као уредник редакције за умјетност и културу на Телевизији Сарајево. Након што је објавио чланак „Посланица Маку Диздару“ у часопису „Студент“, изгубио је положај уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево, а убрзо је добио и отказ са посла. Након издања романа „Гордо посртање“, политичке власти су му забраниле рад у струци.[2] Због садржаја романа „Гордо посртање“ је доживио политички прогон у Сарајеву, који је описао у роману „Свилени гајтан“. Тематика његових романа се бавила злочинима усташа и мухаџера над Србима у Подрињу. Након што су му политичке власти забраниле рад у струци, из Сарајева се почетком 1975. сели у Београд. Као књижевник се прославио романом „Преображење“, који је издао 1979. Добитник је НИН-ове награде за најбољи роман 1989. године, за роман „Вазнесење“.

Био је члан Сената Републике Српске од 1996. године. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске је постао 27. јуна 1997, а редовни 21. јуна 2004.

Преминуо је у Београду 13. октобра 2013. године.

Библиографија[уреди]

  • Ближњи свој, (1962)
  • Љуљашка, (1963)
  • Гордо посртање, (1970)
  • Преображење, (1979) (1980) (1982) (1990)
  • Покајање, (1987)
  • Вазнесење, (1989)
  • Свилени гајтан,
  • Анатема (+ 5 наслова),
  • Тамни вилајет, (1994)
  • Српска беспућа: Књижевнополитички огледи

Референце[уреди]

  1. ^ Живот и дело Војислава Лубарде („Политика“, 20. октобар 2013)
  2. ^ НИН (21. јануар 1990). „Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990.”. НИН. Приступљено 21. децембар 2010. »Најжешћи мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“ (јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије. Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад. Ако не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва грађанска права.«  line feed character у |quote= на позицији 381 (помоћ)

Спољашње везе[уреди]