Јоже Керенчич
јоже керенчич | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 9. март 1913. |
Место рођења | Јастребци, код Орможа, Аустроугарска |
Датум смрти | 27. децембар 1941.28 год.) ( |
Место смрти | Марибор, Нацистичка Немачка |
Професија | учитељ и публициста |
Деловање | |
Члан КПЈ од | од пре рата |
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
Херој | |
Народни херој од | 27. новембра 1953. |
Коже Керенчич Јанко (Јастребци, код Орможа, 9. март 1913 — Марибор, 27. децембар 1941) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 9. марта 1913. године у селу Јастребци, код Орможа. Потицао је из имућне земљорадничке породице, али је пошто је његов отац Јоже био инвалид из Првог светског рата и неспособан за рад, породица је живела тешко.[2]
Основну школу је завршио у Когу, а нижу гимназију и Учитељску школу у Марибору. Као ученик Учитељске школе прикључио се револуционарном омладинском покрету и постао члан тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Након завршетка школовања није могао да добије учитељску службу, па је 1933. уписао на Универзитет у Љубљани и 1937. дипломирао филозофију и педагогику.[2]
Током студија се истицао радом у академском клубу Њива, у којем су се окупљали револуционарни студенти, пореклом са села. У то време је примљен у чланство илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Због револуционарне делатности први пут је ухапшен 1934, али је због недостатка доказа био пуштен. Године 1935. је говорио на народном збору у Љутомеру. Жандарми ми су тада, у намери да растуре збор, пуцали на њега, али су земљорадника Алојза Маврича, који му је придржавао бицикл. Због неслагања с руководством Комунистичке партије Словеније о неким питањима сарадње с опозицијом и односа према сељаштву 1937. је био искључен из Комунистичке партије.[2]
Истицао се као напредни писац и публициста. Објављивао је текстове и студије у којима је обрађивао сељачко питање и парадоксалну ситуацију у којој се налазио као незапослен учитељ — с једне стране владала је незапосленост великог броја учитеља, а с друге стране било је много деце која не похађају школу, јер нема учитеља. Писао је и кратке литерарне текстове социјалне тематике. У жељи да сачувају његов роман са социјалном тематиком, његова браћа су га за време рата закопали, али га више нису могли пронаћи. У Марибору су 1967. године објављени његови изабрани радови, под називом Родна кућа.[2]
Пошто ни после завршеног факултета није могао да добије службу, за живот је зарађивао сарадњом у разним листовима и ревијама, а извесно време је ради као писар у општини Песница, код Марибора. Године 1939. служио је војску у Сарајеву, где је завршио Школу резервних официра и постао резервни потпоручник. У јесен 1940. године запослио се као професор у Грађанској школи у Горњој Радгони, где се оженио учитељицом Маријом Хоснар, кћерком избеглице из Словеначког приморја.[2]
Након војног пуча у Београду, марта 1941, као резервни официр позван је у Југословенску војску и одређен у јединицу која је заузела положај на Драви, у близини Руја. Пошто је у Априлском рату дошло до брзог расула Југословенске војске, Јоже је распустио своју јединицу и војнике послао кућама, како би избегли заробљавање. Након окупације Југославије, заједно са супругом и три месеца старом ћерком, вратио су у родно село. Иако није био члан Комунистичке партије, као комуниста и антифашиста, почео је да ради против окупаторских власти. Одржавао је везе са разним људима, за које је знао да су антифашистички расположени.[2]
Након напада на Совјетски Савез, 22. јуна 1941, као познати комуниста прешао је у илегалу и на тај начин избегао хапшење. Како није успео да успостави везу са Комунистичком партијом, самоиницијативно је формирао групу, која се звала Липа и која је окупљала антифашистички расположене људе и припрема акције против окупатора. Често је одлазио код стрица Антона Керенчича, коју је у селу Песница, код Марибора, држао познату гостионицу, у којој су долазили многи посетиоци, због чега је била погодна за одржавање веза.[2]
Полиција је преко једног доушника успела да открије његове намере, након чега га је 17. новембра 1941. на превару ухапсила у Песници. Јоже је био лажно обавештен да га на разговор позива сеоски кмет, али је на путу ка њему ухапшен. Током истраге у полицији био је мучен, али није хтео одати никога од својих сарадника, због чега је убрзо 27. децембра 1941. стрељан у дворишту Суда у Марибору. Заједно са њим стрељан је његов млађи врат Алојз (1920—1941) и још 38 талаца, међу којима четворица нису имали ни осамнаест година. Затвореници су успели да сачувају његово опроштајно писмо, у коме је изражавао веру у коначну победу.[2]
Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[2]
Поред Јожета и његовог брата Алојза, у току Народноослободилачког рата страдала је и породица његовог стрица Антона Керенчича из Песнице. Стриц Антон (1884—1945) убијен је ануара 1945. у логору Дахау, док су двојица његових синова Звонко (1926—1944) и Јоже Керенчич Иво (1923—1944) погинули су као партизански борци у јесен 1944. године. На самом крају рата, априла 1945. убијена је од немачког окупатора и његова ћерка Марица Керенчич Јелка (1927—1945), секретар Месног комитета СКОЈ-а за Марибор.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 331.
- ^ а б в г д ђ е ж з Narodni heroji 1 1982, стр. 376.
- ^ „Foto porodična grobnica Antona Kerenčiča”. os-sp-kungota.si. n.d.[мртва веза]
Литература
[уреди | уреди извор]- Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48700167