Антифашистички фронт жена

С Википедије, слободне енциклопедије
Знак Антифашистичког фронта жена од 1942. до 1953. године

Антифашистички фронт жена (скраћено: АФЖ; словен. Antifašistična fronta žensk; мкд. Антифашистичкиот фронт на жените) био је женска друштвено–политичка организација, основана за време Другог светског рата, 6. децембра 1942. у Босанском Петровцу, на ослобођеној територији. Престао је да постоји одлуком на свом Четвртом конгреса (26.-28. септембра 1953.) у Београду, када је донешена одлука о промени назива у Савез женских друштава Југославије који је деловао у оквиру Социјалистичком савезу радног народа Југославије.

Предратно стање[уреди | уреди извор]

Положај жена на Балкану почетком 20. века био је карактеристичан по њиховој подређеној улози у патријархалном друштву. Жене су биле потискиване из јавног живота, у културном погледу заостале, великим процентом неписмене, а обичаји су их одвајали од друштвених активности јер се сматрало да је жени место у кући.

Ипак, жене Југославије су се и пре Другог светског рата бориле за мир и против фашизма, мада засебних револуционарних организација жена није било. 1934. године 2.000 рударских жена учествовало је у штрајку рудара Трбовља; 1935. демонстрирало је 5.000 жена пред немачким конзулатом у Загребу, за мир, а против фашизма; 1936. у акцији за мир и слободу сакупљено је 600.000 потписа жена. Часопис »Жена данас» покреће 1939. акцију за право гласа жена, у којој жене масовно учествују.

Рат и револуција[уреди | уреди извор]

Почетком устанка и у време оснивања првих органа народне власти, жене се укључују у широки народни фронт. Широм земље се оснивају разне организације жена чији су циљеви били исти: ослобођење жена од окупатора, али и од њиховог неравноправног положаја у друштву. Оне се масовно прикључују НОП-у као борци, војни и политички руководиоци, лекарке, болничарке, посланице у новим народним скупштинама, а посебно као активне учеснице у позадини фронта.

Организације жена се формирају на истој основи као и организације Народног фронта, чији су колективни чланови. Оснивају се општински, месни и градски одбори жена, а после успеха постигнутих у борби 1941-1942. године дошло је до стварања Антифашистичког Фронта жена Југославије.

Оснивање АФЖ-а[уреди | уреди извор]

На Првој земаљској конференцији у Босанском Петровцу АФЖ је постао јединствена организација свих жена Југославије и важан фактор у Народном фронту и у мобилизацији жена у борби за ново уређење земље.

Поздравни говор је одржао врховни заповедник Народно ослободилачке војске (НОВ) Јосип Броз Тито који је рекао следеће:

"Ја се поносим тиме што стојим на челу армије у којој има огроман број жена. Ја могу казати да су жене у тој борби по свом хероизму, по својој издржљивости, биле и јесу на првом мјесту и у првим редовима и свим народима Југославије чини част што имају такве кћери."

На конференцији у Босанском Петровцу учествовало је 166 изабраних делегаткиња са ослобођене и неослобођене територије Југославије. Изабран је Централни одбор АФЖ и истакнути су непосредни задаци организације. После тога почели су се организовати главни, окружни, општински и месни одбори, тако да је у часу ослобођења земље АФЖ био организован на читавом подручју Југославије.

АФЖ у рату[уреди | уреди извор]

АФЖ у Пироту

Жене су дале огроман допринос борби за ослобођење: од 1941. до 1945. борило се у редовима Народно ослободилачке војске око 100.000 жена од којих је 25.000 погинуло, 40.000 рањено, док је 3.000 жена остало потпуно неспособно за рад. У току Другог светског рата око 2000 жена постале су официри. Партизанску споменицу 1941. је добило 3.344 жена, а Орденом народног хероја одликована је 91 жена.

На ослобођеној територији учествовало је око 2 милиона жена у различитим позадинским акцијама, а 600.000 жена је хапшено и затварано. Посебни одбори АФЖ-а скупљали су храну, одећу и санитетски материјал за Народноослободилачку војску, бринули су се за обраду земље, за жетву и сетву, за болнице, за децу, за курирску службу и слично.

Босна и Херцеговина[уреди | уреди извор]

Велика конференција жена Дрвара и околине одржана је већ августа 1941. године. Крајем 1941. године помишља се на оснивање јединствене организације жена Босне и Херцеговине. која је основана у ослобођеној Фочи фебруара 1942. године.

Црна Гора[уреди | уреди извор]

III конгрес АФЖ Црне Горе

Око 50.000 жена Црне Горе било је активно укључено у Народноослободилачки покрет. Преко 12.000 жена је за непуну годину дана прошло кроз затворе и логоре Црне Горе. Јуначким држањем пред непријатељем приликом стрељања оне су показивале невиђену храброст. Конгрес АФЖ Црне Горе и Боке которске одржан је 5. децембра 1943. године чиме је обједињен рад свих одбора жена ових крајева.

Хрватска[уреди | уреди извор]

Још у периоду припрема за устанак почеле су у Хрватској да се формирају групе жена. Нарочито је био значајан рад жена илегалки и то посебно у Загребу и Сплиту. Жене су ступале у партизанске јединице, па је већ 1942. године створена женска партизанска чета у Лици. Ситуација у Лици је била нарочито тешка због великих војних операција на овој територији, нарочито 4. непријатељске офанзиве. Прва конференција АФЖ Хрватске одржана је јуна 1943. године. Поред видних успеха у борби, жене су дале и велики допринос у развоју народне власти, ширењу братства и јединства и превазилажењу национале мржње на ослобођеној територији.

Македонија[уреди | уреди извор]

Учествујући у припремама за устанак у Македонији, жене су много помогле у изградње војске и народне власти. Као и мушкарци, подносиле су сурови терет и пљачку окупатора а посебно политику бугаризације. Жене укључене у антифашистички покрет су значајно доприносиле позадинским радом снабдевајући фронт и старајући се о избеглицама и сиротињи. Конференција АФЖ Македоније је одржана децембра 1944. године када је дефинитивно обликована организација македонских жена.

Словенија[уреди | уреди извор]

Освободилна фронта словеначког народа, подржавала је и активност жена у борби и позадинском раду. На ослобођеним, али и на окупираним територијама, жене су активни чинилац у формирању власти и у војним јединицама. Веома је значајно њихово масовно учешће у пружању помоћи исељеницима и депортирцима које су немачки фашисти присилно протеривали из Словеније желећи да од ње направе германизовану територију.

Србија[уреди | уреди извор]

Многе организације жена Србије биле су део антифашистичког фронта окупљајући велики број жена у покрет. Набављале су одећу, обућу и храну за партизанске одреде. Од посебног је значаја снажан отпор жена Србије братоубилачком рату. Изграђена је читава мрежа организација жена у Србији која је деловала у току четворогодишњег рата. Прва конференција АФЖ Србије је одржана у у Београду, јаунара 1945. године.

Војводина[уреди | уреди извор]

У жаришту устанка, у Срему, почело је стварање посебних организација жена по селима и градовима, тако и у Банату и касније Бачкој. Смотра жена антифашисткиња одржана је јануара 1945. године у Новом Саду. Оне су се бориле не само за ослобађење земље и сопствено ослобађање већ и за заједничи суживот Српкиња, Хрватица, Мађарица, Русинки, Румунки и других.

Косово[уреди | уреди извор]

Иако је Комунистичка партија Југославије радила на укључивању Албанки, Туркиња, Српкиња, Црногорки и других жена у Народноослободилацки покрет, жене на Косову су ипак у већини остале одвојене до покрета, јер се патријархални менталитет тамо највише осећао. Тек марта 1945. године ће сеоски и градски одбори жена бити организационо уобличени на Обласној конференцији жена Косова.

АФЖ после рата[уреди | уреди извор]

У јулу 1945. у Београду је одржан Први конгрес АФЖ Југославије, на коме је било 960, делегаткиња, за председника је изабрана Спасенија Бабовић. Други конгрес је одржан 1948. са 826 делегата, а за председника је изабрана Вида Томшич, а 1950. Трећи са 609 делегата, са поновним избором Виде Томшић.

АФЖ је представљао жене Југославије у међународном женском покрету и организацијама жена у иностранству. АФЖ Југославије један је од оснивача Међународне демократске федерације жена. На четвртом конгресу АФЖ је укинут као посебна женска организација.

АФЖ је, према неким активисткињама АФЖ-а, је укинут 1953. године јер је постао исувише јак политички са великим утицајем на женску популацију (еманципација је ишла „сувише брзо"). Други разлог, како се наводи, је био недовољан број радних места. АФЖ је постао исувише утицајан па је био на путу да прави проблеме, као што је то касније учинио Синдикат под руководством Светозара Вукмановића Темпа.

Различите организације и друштва која се баве питањима од интереса за жене ујединиле су се 1953. године у Савез женских друштава Југославије. Из тог савеза израсла је Конференција за друштвену активност жена Југославије, основана 1961. на конференцији у Загребу, као друштвена организација која делује у оквиру ССРНЈ (Социјалистичког савеза радног народа Југославије).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Стојаковић, Гордана (2011). Родна перспектива новина Антифашистичког фронта жена (1945—1953). Нови Сад: Асоцијација центара за интердисциплинарне и мултидисциплинарне студије и истраживања. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]