Пређи на садржај

Антон Ламасарес

С Википедије, слободне енциклопедије
Антон Ламасарес
Ламасарес у Берлину, 2005
Лични подаци
Датум рођења(1954-00-00)1954.
Место рођењаМасеира, Шпанија

Антон Ламасарес (шп. Antón Lamazares; Шпанија, 1954) шпански је сликар генерације ’80-их којој припадају и Хосе Марија Сисилија, Микел Барсело, Виктор Мира и др. У својим делима израђеним на дрвету и картону, ствара сопствени језик тако што експериментише са лаковима за дрво и другим материјалима. Његов стил еволуира, крећући се од разиграности ка неформализму и апстракцији, са заокретом ка минимализму у последњој етапи, где започиње дијалог између душе и сећања, а такође и између сензуалности и духовности, ониризма и поезије... Познат је широј међународној јавности, његова дела су излагана у бројним градовима на различитим континентима и налазе се у фондовима великих уметничких центара, како у Националном музеју „Краљица Софија”, Галисијском центру савремене уметности и Музеју савремене уметности у Мадриду, тако и у многобројним приватним колекцијама и фондацијама.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Прве године: сликарство и поезија

[уреди | уреди извор]
Галисија, 1954—1977
Слике из серија Sueño e colorao и Titania e Brao

Ламасарес се родио 2. јануара 1954. у Масеири, селу у Лалину, (Понтеведра, Галисија); сеоско окружење у његовом детињству оставља дубок траг на његову машту и на његов каснији стваралачки процес. Већи део свог школовања проводи у интернату фрањевачког манастира у Ербону, између 1963. и 1969. године; тих година се предаје страственом читању књижевних текстова, нарочито грчких и латинских класика. Крајем шездесетих почиње да пише поезију и постаје пријатељ са писцем Алваром Кункеиром, као и са сликарима Лашеиром и Мануелом Пескеиром, који ће постати његови први практични учитељи. Његов стваралачки порив почиње да нагиње ка сликарству, и он одабира самообразовање. У овом смислу од кључног значаја ће бити његова дуга путовања из 1972. године по различитим европским државама ради директног проучавања слика мајстора којима се дивио, као што су: Ван Гог, Пол Кле, Рембрант, Жоан Миро, а на које се надовезују Ентони Тапи, Мануел Миљарес, Антонио Ђакомети и Френсис Бејкон, као и уметност Океаније и средњовековна уметност.

Након повратка, живи у Барселони где ради као радник на грађевини и проучава дела у уметничким центрима, нарочито колекције римске уметности у музеју Марес и у Националном музеју уметности Каталоније. Потом путује у Мадрид, где се поново сусреће са својим учитељем Лашеиром и где упознаје песника Карлоса Оросу, чије ће пријатељство бити од суштинске важности за сликара: веза између сликарства и поезије постаће константа у свим његовим делима.

Године 1973, са само 19 година, већ почиње да излаже своја дела на самосталним и колективним изложбама. Године 1975. пријављује се у поморску пешадију у Феролу. Двадесет седмог септембра те године погађа га вест о последњим стрељањима Франковог режима, након судског процеса у Бургосу; један од погубљених осуђеника је и његов пријатељ, Умберто Баена, двадесетпетогодишњи младић из Понтеведреа. Ламасарес упада у дубоку депресију и бива смештен у психијатријску установу; током овог периода написаће своју збирку песама Адибал.

Од експресионизма и уметности повера до бифронталног сликарства

[уреди | уреди извор]
Мадрид—Њујорк, 1978—1989
Мавар из Лутајућих грација у Националној галерији Јордана

Године 1978. сели се у Мадрид, где успоставља блиско пријатељство са сликаром Алфонсом Фраилом, као и са власницом галерије Хуаном Мордо,[1] уметничким критичарем и песником Сантијагом Амоном и неурологом Албертом Портером, особом која је око себе окупљала широк круг уметника-писаца, синеаста, музичара и сликара-састајали би се викендом на његовом имању у Матаборикосу, где ће Ламасарес реализовати изложбу на отвореном 1979. године. Те исте године сусрео се се са Жоаном Мироом и путовао је кроз Провансу да се упозна са пејзажима који су надахнули Ван Гога, Сезана, Пикаса и Матиса.

Осамдесете су за Ламасареса године интензивног рада и великог стварања: није напунио ни тридесет година, а његово дело је већ освојило сопствени простор, како на шпанској сцени, тако и у иностранству. На својим сликама приказује фигуре разиграног и ониричког духа, следећи линију експресионизма, са интензивним хроматизмом и моћном оригиналношћу. Излаже своја дела у галеријама Хуане Мордо у Мадриду и Елизабете Френцк у Белгији и у сали Гаспар у Барселони.[2] Убрзо се сели у Њујорк, где живи две године са Фулбрајтовом стипендијом, и његов начин сликања се развија према пречишћеном и истовремено материјалнијем концепту; дела излаже у њујоршкој галерији Бруно Фацети.[3] Живи на релацији Њујорк-Саламанка и 1988. путује по Малој Азији-да посети храм Дидиме, у част Холдерлиновом Хипериону-и у Истанбул, где га нарочито импресионирају византијске цркве. Његова маштовитост се назире у делима израђеним јукстапозицијом дрвета, која излаже у галерији Мигел Маркос.[4] Године 1990. припрема нову серију дела, замишљених тако да се могу видети са обе стране, која назива бифронталним.

Вајарске слике и слике великог формата

[уреди | уреди извор]
Париз—Мадрид, 1990—2003
Антон Ламасарес у свом студију

Настањује се у Паризу током 1990. и 1991. године, са стипендијом Cité des Arts, и 1991. отвара велики студио у Мадриду, где ради серије слика Лутајуће грације и Немир вагабунда.[5] Позван од стране Галисијског центра савремене уметности, од маја до новембра 1996. године живи у Галисији и слика серију: Шарм насеља: Росалијина поља, Бамина поља.[6] Од јуна до новембра 1997, у Санта Баиа де Маталобос слика на отвореном Bés de Santa Baia. Исте те године упознаје се са вајаром Хорхеом Отеисом, а њихов дуг разговор документовао је Ћус Гутијерес. Године 1998. у Мадриду слика серију Titania e Brao, у част лету Кастиље, а након тога се посвећује делу: Pol en Adelán.[7]

Такође ствара бројна графичка дела, као што су гравуре које илуструју пет текстова Густава Мартина Гарса у уметниковој књизи Песма главе (Галерија Сен, Мадрид) и литографије које прате Егеријин Итинераријум (Раиња Лупа, Париз), дело које је Le Monde Diplomatique номиновао за књигу године. Године 2001. имао је велику изложбу у луци у А Коруњи, под називом Врећа тврдог хлеба.[8]

Министарство спољних послова, у програму Шпанска уметност за иностранство одабрало је за интернационалну промоцију и његова дела, заједно са делима других шпанских уметника, као што су Антонио Саура, Мартин Ћирино, Жоан Ернандес Пихуан, Миљарес, Пабло Серано, Отеиса и Тапи. Отприлике у ово време Ламасарес путује у Фиренцу и Асис, да испита дела ренесансне уметности, као и да се упозна са опусом Светог Фрање, коме ће посветити нову серију својих дела, Follente Bemil.[9]

Од апстракције ка поетском минимализму

[уреди | уреди извор]
Берлин, 2004—данас
Изложба: Domus Omnia у Сантијаго де Компостели

Сели се у Берлин, где и данас живи. Након смрти свога оца, започиње серију дела E fai frío no lume (Хладно је у ватри). Реализује велике изложбе у Словенији и у музеју (цркви) Кишели у Будимпешти (Мађарска).[10]

Ламасаресова изложба у Њујорку, 2009

Након тога се посвећује серији Domus Omnia[11] и са својим гравурама учествује у још две Оросине књиге са поемама: Deseo sin trámite (Агуатинта, Виго) са једном сериграфијом, и у Un sentimiento ingrávido recorre el ambiente (Раиња Лупа, Париз), којој даје свој допринос са пет литографија.[12]

Године 2008. излаже Слободни хоризонт у Националној галерији у Јордану (Аман) и антологију свог графичког рада у Институту Сервантес у Дамаску (Сирија), где му песник Тахер Риад посвећује своју збирку песама Cantos de Lamazares. Године 2009. изложио је свој рад у шпанском институту „Краљица Софија” у Њујорку,[13] као и у Оренсеу (Шпанија), у Делегацијском културном центру.[14] Такође учествује у путујућој изложби посвећеној песнику Висентеу Алеишандреу, и добитник је награде Лашеиро за животно дело и међународни реноме. Године 2010. излаже своје радове у Универзитетској цркви у Сантијагу де Компостели, а у Туију се, на међународном фестивалу филма Play-Doc, приказује дугометражни филм Слободни хоризонт.[15] Филм, који су режирали брат и сестра, Хавијер и Најра Санс, (Rinoceronte Films), представља пут кроз универзум сликарства, поезије и природе из перспективе Антона Ламасареса.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Juana Mordó, una vida por el arte español”. El País (на језику: шпанском). 
  2. ^ „Antón Lamazares: "Cuando pinto trato de expresarme con cosas mínimas, y tocar el alma"” (pdf). La Vanguardia (на језику: шпанском). 
  3. ^ „Chirino y Lamazares exponen en Nueva York”. El País (на језику: шпанском). 
  4. ^ „Fieles a su propia sangre” (pdf). ABC (на језику: шпанском). 
  5. ^ „«Utilizo la pintura a bofetadas»”. El País (на језику: шпанском). 
  6. ^ „Lamazares presenta un montaje "poseído por el hábitat" de Galicia”. El País (на језику: шпанском). 
  7. ^ „Antón Lamazares: "A mi pintura hay que acercarse a gatas, con mirada de niño"; Territorios de la emoción” (pdf). ABC (на језику: шпанском). 
  8. ^ „Apoteosis del exceso”. El País (на језику: шпанском). 
  9. ^ „Canto de la carne”. El País (на језику: шпанском).  „La carne no es triste” (pdf). ABC (на језику: шпанском).  „El Kama-sutra de Lamazares”. El Cultural (El Mundo) (на језику: шпанском). Архивирано из оригинала 18. 04. 2011. г. Приступљено 22. 06. 2010. 
  10. ^ „Los demonios interiores de Lamazares asaltan el museo Kiscelli de Budapest”. El País (на језику: шпанском).  „The exhibition of the painter Antón Lamazares” (на језику: енглески). Museum Kiscelli. 
  11. ^ „Antón Lamazares expone en SCQ la serie «Domus Omnia»”. La Voz de Galicia (на језику: шпанском). 
  12. ^ „Carlos Oroza reaparece con un libro ilustrado por Antón Lamazares”. El País (на језику: шпанском).  „Un sentimiento ingrávido entre Lamazares y Oroza”. Faro de Vigo (на језику: шпанском). Архивирано из оригинала 19. 04. 2011. г. Приступљено 22. 06. 2010. 
  13. ^ „Filmando a Lamazares”. El País (на језику: шпанском).  „Anton Lamazares at Queen Sofia”. Village Voice (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 04. 04. 2010. г. Приступљено 22. 06. 2010. 
  14. ^ „A construción da alma de Antón Lamazares”. El País (на језику: галицијском). 
  15. ^ „Un documental sobre el pintor Antón Lamazares levanta el telón de la sexta edición del festival de cine de Tui”. La Voz de Galicia (на језику: шпанском). 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • AMÓN, Santiago, "La pintura de Lamazares y la luz crepuscular", Lamazares 1978-1986, La Coruña, Durán, 1986.
  • CALVO SERRALLER, Francisco, "La musa en cueros", Madrid, Montenegro, 1986; "Casa de la pintura", Domus Omnia, Madrid, Álvaro Alcázar, 2007.
  • CASTRO, Fernando, "Fragmentos de un texto que no pude escribir", Antón Lamazares. Un saco de pan duro, La Coruña, Ayto. de La Coruña, 2001.
  • CASTRO, Luisa, "Alma en lunes o la noche de las estrellas que brillan poco", Antón Lamazares. Alma en lunes, Orense, Museo Municipal, 2002.
  • FUENTES FEO, Javier, "Inventar y divulgar nuevos secretos. En torno a la pintura de Antón Lamazares", Lamazares, Madrid, SEACEX, 2005.
  • GABILONDO, Ángel, "Del verde llover", Antón Lamazares. Gracias do lugar, Santiago de Compostela, CGAC, 1997; "Una conversación entre Ángel Gabilondo y Antón Lamazares" (entrevista), Lamazares, Madrid, SEACEX, 2005.
  • LOGROÑO, Miguel, "Todos los ojos del mundo", Reconocimientos. Colección Miguel Logroño, Santander, Museo de Bellas Artes, 2007.
  • MARTÍN GARZO, Gustavo, "Jonás y la calabacera", Antón Lamazares. Iles Quén, Madrid, La Caja Negra, 2000.
  • MIKUŽ, Jure, "La imagen original bajo las capas del palimpsesto de la conciencia", Lamazares, Madrid, SEACEX, 2005.
  • MOURE, Gloria, "Antón Lamazares", Artforum, Nueva York, mayo de 1987.
  • MURADO, Miguel-Anxo, "Hermana carne", Follente Bemil, Madrid, Metta, 2003.
  • RIVAS, Manuel, "La leyenda de Antón Lamazares", Antón Lamazares, Murcia, Palacio Almudí, 1995.
  • SANDOVAL, Michael, "Antón Lamazares. The Vagabond Shaman", Antón Lamazares, Nueva York, Queen Sofía Spanish Institute, 2009.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антон_Ламасарес&oldid=28542763”