Драгиша Бинић
| Драгиша Бинић | |||
|---|---|---|---|
 | |||
| Лични подаци | |||
| Надимак | Бина[1] | ||
| Датум рођења | 20. октобар 1961. | ||
| Место рођења | Голубовац, ФНРЈ | ||
| Висина | 1,85 m | ||
| Позиција | нападач | ||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
| 1980—1983 1983—1987 1987—1988 1988—1989 1989—1990 1990—1991 1991—1993 1993—1994 1994 1995 |
Напредак К. Раднички Ниш Црвена звезда Брест Леванте Црвена звезда Славија Праг АПОЕЛ Нагоја грампус Тосу фјучерс |
20 101 27 29 7 27 19 14 8 6 |
(3) (20) (13) (18) (0) (14) (8) (10) (5) (5) |
| Репрезентативна каријера | |||
| 1990—1991 | Југославија | 3 | (1) |
Драгиша Бинић (Голубовац, 20. октобар 1961) бивши је југословенски и српски фудбалер. Са Црвеном звездом је 1991. године освојио Куп европских шампиона.
Клупска каријера
[уреди | уреди извор]Каријеру је почео у Првој петолетки из Трстеника. За крушевачки Напредак је наступао од 1980. до 1983. године, а за Раднички из Ниша од 1983. до 1987. године. У Црвену звезду је стигао 1987. године. Већ у првој сезони окитио се шампионском титулом у пролеће 1988. године, постигавши 13 голова на 27 мечева у првенству (други стрелац тима иза Драгана Стојковића Пиксија, који је постигао 15 погодака). По завршетку те сезоне прешао је у француски Брест где је у шампионату 1988/89 постигао 18 голова на 29 мечева. Након тога обрео се у шпанском фудбалу, где је одиграо сезону 1989/90 за Леванте.
У редовима Црвене звезде поново се обрео 1990. године и тако постао тек други играч, после Драгана Џајића, који се у клуб вратио из иностранства. У историјској сезони 1990/91. покорио је са црвено-белима фудбалску Европу, освојивши Куп европских шампиона и титулу првака Југославије. И те сезоне је имао сјајан учинак. Постигао је 14 голова у првенству на 27 утакмица и још једном био други најефикаснији играч тима, иза Златне копачке Европе Дарка Панчева, који је постигао 34 лигашка поготка. Укупно је у тој сезони био стрелац 20 пута на 42 такмичарска меча.
Одиграо је свих девет утакмица у походу на кров Европе и постигао по гол у мечевима против Грасхоперса (1:1) и Динама из Дрездена (3:0). Посебно је упечатљив био сјајан продор против Бајерна у Минхену, када је асистирао Панчеву код првог гола.[2] Успешно је реализовао други пенал у финалу против Олимпика из Марсеља у Барију. Памте се и његови голови против загребачког Динама и најбржи гол у историји вечитих дербија против Партизана.[3]
По одласку из Звезде 1991. године играо је за Славију из Прага до 1993. године. У биографији има и сезону 1993/94 у Апоелу из Никозије. Каријеру је завршио у Јапану, наступима за Нагоју 1994. и Тосуу 1995. године.
Репрезентација
[уреди | уреди извор]За репрезентацију Југославије одиграо три утакмице и постигао један гол. Дебитовао је 12. септембра 1990. у квалификацијама за Европском првенству 1992. против репрезентације Северне Ирске (2:0) у Белфасту, а опростио се 1. маја 1991. против селекције Данске (1:2) у Београду, такође у квалификацијама за првенство Европе.
Остало
[уреди | уреди извор]После играчке каријере Драгиша Бинић је радио као спортски директор у фудбалском клубу Обилић и као председник у крушевачком Напретку. Његов син Владан је такође фудбалер и играо је између осталог и у Црвеној звезди.[4]
Драгиша Бинић је, као функционер ФК Обилић, припадао и Странци српског јединства, чији је оснивач и председник био Жељко Ражнатовић Аркан, власник ФК Обилић. Као кандидат ове странке на парламентарним изборима 2000. године, Бинић је постао народни посланик.[5]
Атентат на Бинића
[уреди | уреди извор]У ноћи између 16. и 17. маја 2004. Бинић је преживео атентат испред његове куће у београдском насељу Вишњичка бања.[6] Бившем фудбалеру Звезде је, те ноћи, док је паркирао "порше 911", притрчао младић са фантомком на глави и пиштољем у руци. Бинић је, приметивши га, залегао испред аутомобила. Нападач је тада у правцу бившег фудбалског аса испалио неколико хитаца, који су срећом завршили у 'поршеу'. Бинић је тада запуцао ка нападачу који је побегао низ улицу.
Полиција је одмах изашла на увиђај и на основу трагова утврдила да је нападач имао још једног саучесника. Три сата касније, у КБЦ Звездара појавио се младић погођен са два хица у груди. Обавештена је полиција, која је одмах претпоставила да је он нападач који је рањен у ватреном окршају у Вишњичкој бањи. Урађена је анализа крвне групе, а затим и ДНК, којим је потврђено да је Божидар Јовић учествовао у пуцњави.[7] Јовић је касније осуђен на вишегодишњу робију.[8]
Трофеји
[уреди | уреди извор]Црвена звезда
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Besmrtni puk - veličanstveni govore: Najveće svedočanstvo o Bariju”. MozzartSport. Приступљено 29. 11. 2021.
- ^ „ВРЕМЕПЛОВ Звездино покоравање Минхена: Панчев, Савићевић и Бајерн је био нокаутиран /ВИДЕО/”. sport.blic.rs.
- ^ „Од Барија 91, лепши је само гол Партизану”. blic.rs.
- ^ „Владан Бинић: Мој Драгиша ме само критикује”. mozzartsport.com. Архивирано из оригинала 10. 01. 2018. г.
- ^ „Скупштински сазив 2000. године”. Архивирано из оригинала 16. 02. 2023. г.
- ^ „Драгиша Бинић, директор Фудбалског клуба Обилић, избегао атентат испред своје куће у Вишњичкој бањи”. glas-javnosti.rs.[мртва веза]
- ^ „Нападача на Бинића одали трагови крви”. blic.rs.
- ^ „Ухапшен човек који је 2004. покушао да убије Драгишу Бинића”. kurir.rs.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Драгиша Бинић на сајту reprezentacija.rs
- Драгиша Бинић на сајту National Football Teams (језик: енглески)
