Синиша Михајловић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Синиша Михајловић
Siniša Mihajlović.JPG
Синиша Михајловић
Лични подаци
Пуно име Синиша Михајловић
Надимак Барбика
Датум рођења (1969-02-20)20. фебруар 1969.(49 год.)
Место рођења Вуковар, СР Хрватска, СФРЈ
Позиција Леви бек
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1986–1988
1988–1990
1990–1992
1992–1994
1994–1998
1998–2004
2004–2006
Укупно
Борово
Војводина
Црвена звезда
Рома
Сампдорија
Лацио
Интер
Укупно
41 (5)
73 (19)
38 (9)
54 (1)
110 (12)
126 (20)
25 (5)
467 (71)
Репрезентативна каријера
1991–2003 СФР Југославија
СР Југослваија / СЦГ
63 (10)
Тренерска каријера
2006–2008
2008–2009
2009–2010
2010–2011
2012–2013
2013–2015
2015–2016
2016–2018
Интер (помоћни)
Болоња
Катанија
Фјорентина
Србија
Сампдорија
Милан
Торино

Синиша Михајловић (рођен 20. фебруара 1969. године у Вуковару, СФРЈ) је бивши српски фудбалер и садашњи фудбалски тренер. Михајловић је одиграо 63 утакмице за А репрезентацију.[1]

Каријеру је почео као лево крило, да би преласком у Италију био прекомандован у одбрану, где је играо до краја играчке каријере. Познат је као један од најбољих извођача слободних удараца у свету. Он и Ђузепе Сињори су једини играчи који су у Серији А постигли три поготка на једној утакмици из слободних удараца, а такође држи рекорд по броју постигнутих голова из слободних удараца у Серији А (28).[2]

Играчка каријера[уреди]

Почетак[уреди]

Прошао је све млађе категорије Борова из Вуковара, а 1986. је са 17 година пребачен у први тим. За први тим је дебитовао 25. маја 1986. у Белом Манастиру против тамошње Шпарте, а Михајловић је постигао гол у мечу који је завршен резултатом 1:1. Привукао је пажњу на себе и играњем за репрезентацију СР Хрватске на међурепубличким такмичењима млађих категорија.

Војводина и Црвена звезда[уреди]

У лето 1988. прелази у Војводину, где је већ у првој сезони постао стандардни првотимац са 31 одиграних утакмица, а под вођством тренера Љупка Петровића Војводина је те сезоне 1988/89. након 23 године постала првак државе. Након две и по сезоне проведене у Војводини, Михајловић 10. децембра 1990. потписује уговор са Црвеном звездом. Он се веома брзо уклопио у новом тиму који је био пун врхунских фудбалера као што су Дејан Савићевић, Роберт Просинечки, Владимир Југовић итд., а који је водио његов стари тренер из Војводине, Љупко Петровић. У првој сезони одиграо је 14 лигашких утакмица и Црвена звезда је на крају освојила титулу, али из те сезоне највише се памти његов гол из слободног ударца у реваншу полуфинала Купа европских шампиона против Бајерн Минхена, као и његов шут у надокнади времена кад се лопта одбила од Клауса Аугенталера у гол и одвела Црвену звезду у финале. У финалу Купа европских шампиона 1990/91. Црвена звезда је након 0:0 у регуларном делу и продужецима била боља у извођењу пенала против Олимпик Марсеља и постала првак Европе, а Михајловић је био један од петорице играча Звезде који су били прецизни са 11 метара. Децембра исте године са Звездом је освојио и Интерконтинентални куп, након што су победили у Токију чиленаски Коло Коло са 3:0. Након веома успешне прве сезоне у клубу, Михајловић је у Звезди играо још у сезони 1991/92. када је поново освојена титула шампиона.

Италија[уреди]

На лето 1992. прешао је у италијанску Рому, а и ту се веома брзо уклопио и већ у првој сезони забележио 29 лигашких наступа, али клуб је има разочаравајућу сезону јер је завршио на 10. месту Серије А. Михајловића је због дугорочне повреде левог бека Амедеа Карбонија тренер Вујадин Бошков на пола пута кроз сезону пребацио са левог крила на позицију левог бека.

Током летњег прелазног рока 1994. Михајловић је прешао у трећепласирани клуб из претходне сезоне Серије А и освајача Купа, Сампдорију, који је водио Свен Горан Ериксон. У четири сезоне проведене у Сампдорији клуб није имао већих резултата у домаћим такмичењима, а у европским такмичењима у сезони 1994/95. је стигао до полуфинала Купа победника купова, где је поражен на пенале од Арсенала. За Сампдорију је укупно одиграо 110 лигашких утакмица и постигао 12 голова.

Пред почетак сезоне 1998/99, купио га је Лацио за 8.5 милиона фунти. Већ у августу 1998. освојио је први трофеј са Лацијом, Суперкуп Италије. После тога је следио трофеј Купа победника купова за сезону 1998/99., што је било последње издање овог такмичења, као и Суперкуп Европе 1999. У утакмици Лацио-Сампдорија (5:2) у сезони 1998/98. постигао је три гола из слободних удараца, чиме је изједначио рекорд Ђузепеа Сигњорија, коме је то пошло за руком у сезони 1993/94.[3] Сезона 1999/00. је такође била веома успешна, јер је Лацио освојио дуплу круну, Серију А и Куп Италије. Последњи трофеј са Лацијом је освојио 2004., Куп Италије. Укупно је наступао 6 сезона у дресу Лација и одиграо 126 лигашких утакмица и у њима постигао 20 голова.

У лето 2004. 35-годишњи Михајловић је отишао из Лација и без обештећења потписао уговор на једну годину са миланским Интером, који је водио његов бивши саиграч Роберто Манћини. Михајловић са 37 година након сезоне 2005/06. завршио играчку каријеру, а у две сезоне проведене у Интеру освојио је једну титулу првака Италије, два Купа и један Суперкуп Италије.

Своју опроштајну утакмицу одиграо је 28. маја 2007. године у Новом Саду.[4][5] После завршетка играчке каријере радио је као помоћни тренер у Интеру до 2008 и у том периоду освојио још две титуле првака као и један трофеј суперкупа Италије.

Репрезентација[уреди]

Прво је играо за младу репрезентацију Југославије, са којом је на Европском првенству за играче до 21. године 1990. заузео друго место.

За сениорску репрезентацију СФР Југославије је дебитовао 16. маја 1991. у квалификационој утакмици за ЕП 1992. са репрезентацијом Фарских острва у Београду.[1] Након распада СФРЈ од 1994. је наставио да игра за репрезентацију СР Југославије.

Био је део тима на Светском првенству 1998. у Француској, где је одиграо 4 утакмице, као и Европском првенству 2000. у Белгији и Холандији, где је одиграо 3 утакмице.[1]

Последњи меч у дресу репрезентације, тада већ Србије и Црне Горе, одиграо је 7. јуна 2003. у квалификационој утакмици за ЕП 2004. са репрезентацијом Финске у Хелсинкију. За репрезентације СФРЈ, СРЈ и СЦГ је укупно одиграо 63 утакмице, уз 9 постигнутих голова.[1]

Тренерска каријера[уреди]

Болоња[уреди]

У новембру 2008. године Михајловић преузима бившег седмоструког шампиона Италије Болоњу.[6] Тим је до тада под вођством Данијелеа Аригонија имао само две победе, уз осам пораза, и налазио се на 19. позицији на табели шампионата Италије. Михајловић је дебитовао против клуба у којем је као играч наступао две сезоне, Роме, која није блистала на почетку те сезоне и налазила се на месту број 15. Деби је, може се рећи, био делимично успешан, резултат је био 1:1. Овај бод је освојен помало уз помоћ среће, јер је бек Роме Сисињо у првом минуту надокнаде постигао аутогол.[7]

Првих девет утакмица на клупи Болоње, Михајловић није знао за пораз, биланс је био седам нерешених, и две победе. То много није помогло тиму да се вине са дна табеле, па је двадесето коло и утакмицу против Милана дочекао као шеснаестопласирана екипа на табели. Против Милана је Михајловић први пут осетио горчину пораза, иако је његов тим у 9. минуту повео преко Марка Ди Ваја. Тадашња фантастична екипа Милана је ипак демонстрирала своју силу, и коначним резултатом од 4:1, головима Седорфа, Бекама и Каке, који је два пута затресао мрежу, славила на стадиону „Ренато Дал’Ара“.[8]

У другом делу сезоне је уследио пад форме и екипа је забележила четири везана пораза, услед чега је дошло до растанка тренера и клуба из Болоње, који се у том тренутку налазио на 17. позицији.[9] Биланс Михајловићеве ере у овом тиму, био је 4 победе, 8 ремија и 10 пораза.

Катанија[уреди]

У децембру 2009. године Михајловић преузима Катанију која се у том моменту налазила у зони испадања.[10] На дебију је изгубио од још једног дављеника Ливорна, код куће, резултатом 0:1. Већ у наредној утакмици Михајловић показује свој потенцијал, и са гостовања славном Јувентусу враћа се са три бода у џепу.[11] До краја ове фантастичне сезоне за клуб из Катаније ређале су се победе над Болоњом, Пармом, Лацијом, Баријем, Интером, Фиорентином, Палермом у сицилијанском дербију, и на крају сезоне против Ђенове. Успех, фантастичан – опстанак у лиги! Михајловићев биланс – 10 победа, 9 ремија и само 6 пораза, уз позицију број 16. На крају сезоне напушта кормило сицилијанског клуба.[12]

Фиорентина[уреди]

После напуштања Катаније, почеле су бројне спекулације где би Михајловић могао да настави своју тренерску каријеру. Помињали су се бројни клубови, али најконкретнији је био тим са стадиона „Артемио Франки“, Фиорентина.[13] За разлику од претходне две екипе, ова је била амбициознија. У екипи из Фиренце се задржао скоро једну и по сезону, тачније 521 дан. Прва, донекле, успешнија сезона, што се тиче Серије А, је окончана на 9. месту, уз скор 12 победа, 15 нерешених и 11 пораза, са освојеним 51 бодом, док је у купу такмичење завршио у осмини финала, испавши од Парме. Може се рећи да ово није била превише успешна сезона за клуб рејтинга Фиорентине, али му је руководство клуба пружило шансу и у другој сезони. До одласка са клупе тима из Фиренце долази у 11. колу сезоне 2011/12. Серије А. Тим је тада поражен на гостовању у Верони, од екипе Кјева (1:0).[14][15] Биланс, 3 победе у првенству, 1 у купу, 4 ремија и 4 пораза.

Србија[уреди]

Након вишемесечних преговора, Извршни одбор Фудбалског савеза Србије (ФСС) на седници одржаној 21. маја 2012. у Спортском центру ФСС у Старој Пазови једногласно је изабрао Синишу Михајловића за селектора репрезентације Србије.[16] Михајловић је потписао двогодишњи уговор, што значи да ће селекцију Србије водити најмање до краја квалификација за шампионат света у Бразилу 2014. Под његовим вођством најбољи фудбалери Србије нису успели да се квалификују за Светско првенство 2014. у Бразилу. Михајловић је у 19 мечева забележио седам победа, четири нерешена резултата и осам пораза, у 10 квалификационих сусрета по четири победе и пораза уз два ремија.

Милан[уреди]

У јуну 2015. године Михајловић је постављен за тренера Милана.[17] Ипак на клупи „росонера” није завршио сезону јер је отпуштен 12. априла 2016. године, шест кола пре краја Серије А.[18] Михајловић је на 32 утакмице остварио 13 победа, десет ремија и девет пораза и са тим учинком заузимао шесту позицију са 49 бодова. „Црвено – црни“ су у том моменту имали 15 бодова мање од места које води у квалификације за Лигу шампиона, што је био приоритет тима са Сан Сира за ову сезону. Ни то што је је одвео Милан у финале италијанског Купа, које се играло против Јувентуса 21. маја 2016, није било довољно да Михајловић задржи место првог тренера екипе.[18] Лоша издања у последњих пет кола била су пресудна за Михајловићеву будућност на клупи Милана. Од могућих 15 бодова Милан је освојио само два. Црну серију почели су поразом од Сасуола (2:1), потом су дошли нерешени исходи са Кјевом (0:0) и Лацијом (1:1). Уследила су два везана пораза од Аталанте и Јувентуса оба са 2:1, која су утицала да Берлускони промени своју одлуку, пошто је крајем марта обећао да ће Михајловић остати тренер ако освоји Куп.[18]

Торино[уреди]

У мају 2016. године Михајловић је постављен за тренера Торина.[19] Водио је клуб до јануара 2018. када је добио отказ.[20] Михајловић је смењен после пораза од градског ривала Јувентуса у Купу Италије, током којег је и искључен због приговора судији. Он је мисију у Торину завршио након 20 месеци, само два месеца више у односу на мандат у Милану када је такође смењен. Торино је у последњих 17 утакмица под Михајловићем уписао само три победе уз осам ремија и пет пораза.[21]

Приватан живот[уреди]

Синиша Михајловић рођен је у Вуковару 20. фебруара 1969. године. Потиче из радничке породице. Дете је из мешовитог брака. Отац Богдан је Србин из села Кукуље, крај Српца, код Бања Луке а мајка Викторија је Хрватица.[22] Отац је возио тешке камионе и радио у Грађевинару а мајка је била раднице фабрике гуме и обуће.[23] Синиша има и млађег брата Дражена. Породица је живела у Борову селу.

Ишао је у средњу медицинску школу и био скоро одличан ђак, али су то, како каже, променила честа одсуствовања с часова због фудбала. Чак је пао на поправни код математичарке, која то није оправдавала. Због страха од математике уписао је и завршио средњу обућарску школу.[22][23]

Оженио се познатом италијанском водитељком Аријаном са којом има петоро деце. Грађански брак су 1996. године склопили у Риму, а 2005. године венчали су се и у манастиру у Сремским Карловцима. На позивницама за венчање написали су да не желе поклоне, већ да уместо тога сви који намеравају да им нешто дарују помогну Дому за незбринуту децу Дечје село у Сремским Карловцима.[22] Аријана и Синиша имају ћерке - Викторију и Вирџинију, као и синове Мирослава, Душана и Николаса. Синиша има и ванбрачног сина Марка.[24]

Трофеји (као играч)[уреди]

Војводина[уреди]

Црвена звезда[уреди]

Лацио[уреди]

Интер[уреди]

Трофеји (као помоћни тренер)[уреди]

Интер[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Синиша Михајловић, www.reprezentacija.rs, Приступљено 26. 10. 2008.
  2. ^ Non è più il tempo delle punizioni, archiviostorico.corriere.it, 16. 2. 2007.
  3. ^ Record Mihajlovic: mai 3 gol su punizione diretta, Gazzetta.it
  4. ^ „Опроштајна утакмица”. Приступљено 28. 1. 2008. 
  5. ^ „Опроштајна утакмица”. www.srbijasport.com. Приступљено 28. 1. 2008. 
  6. ^ „Синиша Михајловић нови тренер Болоње!”. sport.blic.rs. 3. 11. 2008. Приступљено 2. 2. 2018. 
  7. ^ „Бод за Михајловића на дебију”. b92.net. 8. 11. 2008. Приступљено 2. 2. 2018. 
  8. ^ „Бекам постигао први гол за Милану”. rts.rs. 25. 1. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  9. ^ „Синиша Михајловић добио отказ”. sport.blic.rs. 14. 4. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  10. ^ „Михајловић преузео Катанију”. vesti-online.com. 8. 12. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  11. ^ „Миха добио у Торину и "отпустио" Ферару?”. mondo.rs. 20. 12. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  12. ^ „Михајловић напустио Катанију”. b92.net. 25. 5. 2010. Приступљено 2. 2. 2018. 
  13. ^ „Михајловић: Фиорентина ће играти нападачки, идемо у ЛШ”. sport.blic.rs. 4. 6. 2010. Приступљено 2. 2. 2018. 
  14. ^ „Смењен Михајловић”. rts.rs. 7. 11. 2011. Приступљено 2. 2. 2018. 
  15. ^ „Михајловићу отказ у Фиорентини”. sportklub.rs. 7. 11. 2011. Приступљено 2. 2. 2018. 
  16. ^ „Синиша Михајловић је нови селектор!”. b92.net. 21. 4. 2012. Приступљено 1. 2. 2018. 
  17. ^ „Михајловић и званично тренер Милана”. politika.rs. 16. 6. 2015. Приступљено 2. 2. 2018. 
  18. 18,0 18,1 18,2 „Синиша Михајловић добио отказ у Милану”. politika.rs. 12. 4. 2016. Приступљено 1. 2. 2018. 
  19. ^ „Синиша Михајловић преузео Торино: Ово је велика част, једва чекам да почнемо!”. sport.blic.rs. 25. 5. 2016. Приступљено 1. 2. 2018. 
  20. ^ „Михајловић смењен после поноћи: Тешили га Белоти и Љајић, Синиша заплакао”. mozzartsport.com. 4. 1. 2018. Приступљено 1. 2. 2018. 
  21. ^ „Михина мисија је завршена, наследник већ стигао!”. mondo.rs. 4. 1. 2018. Приступљено 1. 2. 2018. 
  22. 22,0 22,1 22,2 „Личност недеље”. vesti-online.com. Приступљено 1. 2. 2018. 
  23. 23,0 23,1 „Интервју – Синиша Михајловић, селектор фудбалске репрезентације Србије”. vreme.com. 24. 5. 2012. Приступљено 1. 2. 2018. 
  24. ^ „ИЗ АРХИВЕ ЖУРНАЛА: Дирљив сусрет Михајловића са сином после 11 година”. vesti.rs. 17. 9. 2012. Приступљено 1. 2. 2018. 

Спољашње везе[уреди]