Љупко Петровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Љупко Петровић
Ljupko Petrović.JPG
Лични подаци
Датум рођења (1947-05-15)15. мај 1947.(71 год.)
Место рођења Велика Брусница, ФНРЈ
Позиција нападач
тренер
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1967-1979
1979-1981
1981-1982
1982
Осијек
Буфало сталионс
Канзас Сити кометс
Финикс инферно
Тренерска каријера
1982-1984
1984
1984-1987
1987-1988
1987
1988
1988-1990
1990
1990-1991
1991
1992
1992-1993
1993
1994-1996
1996
1996-1997
1998-1999
1999-2000
2000-2001
2002-2003
2003-2004
2004
2005-2007
2008
2008
2008-2009
2010-2011
2011-2013
2015
2015
2015
2016
2017
2018-
Осијек (млађе категорије)
Еспањол (помоћник)
Осијек
Спартак Суботица
Југославија до 18 (помоћник)
Југославија до 21
Војводина
Рад
Црвена звезда
Еспањол
Пењарол
ПАОК
Олимпијакос
Црвена звезда
ГАК
Војводина
Ал Ахли Дубаи
Шангај Шенхуа
Левски Софија
Пекинг Гуоан
Литекс
Црвена звезда
Литекс
ОФК Београд
Кроација Сесвете
Војводина
Локомотива Загреб
Тараз
АПР
Литекс
Литекс
Левски Софија
Тањ Хоа
АПР

Љубомир Петровић Љупко (рођен 15. маја 1947. у Великој Брусници) је бивши југословенски фудбалер, а данас фудбалски тренер. Са Црвеном звездом је освојио Куп европских шампиона.

Каријера[уреди]

Играчка каријера[уреди]

Фудбалом је почео да се бави у НК Дарда, а наставио у НК Осијек за који је играо пуних 12 година, од 1967. до 1979. године и за овај клуб постигао чак 149 голова. Затим је наступао у САД од 1979. до 1982. године играјући мали фудбал најпре у дресу Бафало Стелионса до 1981. године, где је на 70 мечева постигао чак 79 голова, а затим за Канзас сити Кометс од 1981. до 1982. године, када је у 25 утакмица 15 пута погађао мрежу. Кратко је играо и за Финикс Инферно (15 мечева, осам голова) током 1982. године.

Тренерска[уреди]

Као тренер најпре је предводио омладински тим Осијека од 1982. до 1984. године, Металац из Осијека, био је помоћни тренер у Еспањолу 1984, па је предводио први тим Осијека од 1984. до 1987. године. Након тога је преузео репрезентацију Југославије до 18 година 1987. и селекцију до 21 године 1988. године, када је увео и суботички Спартак у елитни ранг такмичења. У сезони 1988/89. са новосадском Војводином стигао је до шампионске титуле, друге у клупској историји и за сада последње коју је овај клуб освојио. Кратко је водио и Рад 1990. године, када је афирмисао и младог Владимира Југовића на чијем је повратку у Звезду инсистирао по преузимању кормила.

Након тога се прославио на клупи Црвене звезде и постао једини тренер са ових простора који је био клупски шампион Европе. После тог великог успеха преузео је шпански Еспањол 1991. године, а касније је водио уругвајски Пењарол 1992, ПАОК из Солуна 1992/93, Олимпијакос 1993. године, да би након другог успешног боравка у Звезди после дупле круне преузео аустријски ГАК из Граца током сезоне 1995/96, коју је започео у Звезди, да би Пижон одвео црвено-беле до трофеја у Купу где је до његовог доласка Љупко прошао неколико кола, па се у многим изворима наводи да је и Љупко учествовао у освајању овог трофеја.

Други пут је преузео Војводину 1996. године и водио је до 1997, да би након тога стигао и до Ал Ахлија из Дубаија (1998/99), затим преузео екипу Шангај Шенхуа (1999/2000) из Кине, а први трофеј после Звезде освојио је у Бугарској, где је у сезони 2000/01. одвео Левски из Софије до шампионске титуле, да би се поново вратио у Кину, где је од 2002. до 2003. године био тренер Пекинга са којим 2003. осваја кинески ФА куп.

Након тога се враћа у Бугарску и са Литексом осваја Куп 2004. године, а после кратке епизоде у Звезди поново ће сести на клупу Литекса који предводи од 2005. до 2007. године. Био је стратег и у ОФК Београду 2008, а након тога је постао први Србин на клупи неког тима из Хрватске после рата, када је 2008. промовисан у тренера Сесвета.[1] Ту се такође кратко задржао, да би и Војводину преузео трећи пут (2008/09), што је поред Звезде једини клуб који је водио у три наврата. После паузе је у сезони 2010/11. био на клупи загребачке Локомотиве, да би од 2011. до 2013. године био тренер казахстанског Тараза. Током 2015. године преузео је АПР из Руанде, а затим још једном сео на клупу Литекса.

Приватно[уреди]

Има звање магистра физичке културе и ради као предавач на Универзитету у Новом Саду. Ожењен је Снежаном са којом има сина Срђана и кћерку Светлану. Има троје унучади, Николу,Анастасију и Виктора

Успеси[уреди]

  • 1991. године освајач Лиге шампиона са ФК Црвена звезда
  • 1991. Шампион Југославије са Црвеном звездом
  • 1987. године освајач Светског шампионата У-18 у Чилеу са националном репрезентацијом Југославије
  • Друго место на Европском шампионату У-21 са националном репрезентацијом Југославије
  • 1988-1989 ФК Војводина Првак Југославије
  • 1994-1995 ФК Црвена звезда шампион СР Југославије
  • 1994 1995 Освајач купа СР Југославије са ФК Црвена звезда
  • 1999-2000, друго место у Првој лиги Кине са ФК Шенхуа, Шангај, 1999-2000
  • 2000-2001, друго место у Првој лиги Кине и освајање Националног купа Кине. Проглашен за тренера године у Кини са ФК Пекинг Гуан, Пекинг, Кина
  • 2001 Национални првак Бугарске са ФК Левски, Софија
  • 2003-2004, Освајач националног Купа Бугарске са ФК Литекс, Ловеч, Бугарска
  • 2005-2006 Осмина финала купа УЕФА; са ФК Литекс, Ловеч, Бугарска
  • 2006-2007 Финалиста купа Бугарске са ФК Литекс, Ловеч, Бугарска
  • 2008-2009 УЕФА Куп квалификације, ФК Војводина, Нови Сад
  • 2012-2013 ФК Тараз 4 место у Суперлиги Казахстана
  • 2013. Тренер године у Казахстану

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Ариго Саки
тренери освајачи Лиге шампиона
Наследник:
Јохан Кројф
Претходник:
Драгослав Шекуларац
тренери Црвене звезде Наследник:
Владица Поповић
Претходник:
Милан Живадиновић
тренери Црвене звезде Наследник:
Владимир Петровић Пижон
Претходник:
Славољуб Муслин
тренери Црвене звезде Наследник:
Ратко Достанић