Дејан Савићевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дејан Савићевић
Дејан Савићевић
Дејан Савићевић
Лични подаци
Надимак Дејо, Геније
Датум рођења (1966-09-15)15. септембар 1966.(50 год.)
Место рођења Подгорица, СФРЈ
Позиција везни играч
Сениорски клубови *
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1983—1988
1988—1992
1992—1998
1999
1999—2001
Будућност
Црвена звезда
Милан
Црвена звезда
Рапид
131 (35)
72 (23)
97 (20)
3 (0)
44 (25)
Репрезентација **
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1986—1999 Југославија 56 (19)

 * Датум актуелизовања: 19. октобар 2006.
** Датум актуелизовања: 5. септембар 2015.

Дејан Савићевић, надимци Дејо, Il Genio, Геније, (рођен у Подгорици 15. септембра 1966. године) је бивши југословенски фудбалер. Од 1986. до 1999. године је наступао за репрезентацију у 56 утакмица и постигао 19 голова. Добитник је златне значке Спорта за 1991. годину, а у избору за најбољег играча Европе године заузео је друго место.

Савићевић је у каријери играо у Будућности, Црвеној звезди, Милану и Рапиду. Два пута је освојио Лигу шампиона, први пут са Црвеном звездом 1991, а други пут са Миланом 1994.

Играчка каријера[уреди]

Клупска[уреди]

Савићевић је почео своју фудбалску каријеру са 15 година у млађим тимовима ОФК Титоград. Играо је за Будућност у Првој лиги, а за репрезентацију је дебитовао 1986. против Турске.

Црвена звезда[уреди]

Након добрих игара у Будућности, најбољи југословенски тимови су тражили 21-годишњег Савићевића у лето 1988. Савићевић је одабрао Црвену звезду. Како се и ФК Партизан, у то време клуб у ком су велики утицај имали официри Југословенске народне армије, интересовао за њега, Савићевић се скривао до почетка прелазног рока, а уговор са Црвеном звездом је потписао првог дана прелазног рока. После тога је добио позив за ослужење редовног војног рока, па је пропустио целу сезону 1988/1989. У ЈНА је играо у спортској чети да би остао у форми. Ипак, државне власти су дозволиле да игра важне утакмице као што је сусрет против Милана у Купу европских шампиона. Савићевић је имао важан удео у ремију на Сан Сиру када је Драган Стојковић постигао важан гол у гостима за 1:1. У реваншу у Београду Савићевић је постигао гол, али је немачки судија Дитер Паули прекинуо утакмицу због магле која је прекрила цео град. Друга утакмица је играна сутрадан, резултат је опет био 1:1, па су извођени једанаестерци које су Италијани добили 4:2, након промашаја Савићевића и Митра Мркеле.

Савићевић је био део екипе која је освојила три узастопне шампионске титуле (1989/1990, 1990/1991 и 1991/1992), два национална купа 1990. и 1992. и Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп 1991. Звезда је изгубила Суперкуп Европе од Манчестер јунајтеда 1:0 у Манчестеру, а реванш у Београду се није одиграо из политичких разлога. Након успеха Црвене звезде у Европи, Савићевић је поделио друго место са Дарком Панчевом у гласању за Европског фудбалера године.

Због санкција уведених СРЈ због рата у бившој Југославији, Црвена звезда је била приморана да своје утакмице игра ван Југославије.

Милан[уреди]

Због санкција уведених СРЈ, Фудбалска репрезентација Југославије је враћена са Европског првенства 1992. у Шведској.

Савићевићеве добре игре су натерале Милан да га доведе пред почетак сезоне 1992/93, да би надокнадио рупу насталу након повреде Марка ван Бастена. Ипак, у својој првој сезони у Италији није био у првом плану тренера Фабија Капела и играо је само на 10 утакмица и постигао 4 гола. Следеће сезоне је постао стандардан првотимац, предводивши Милан до титуле у националном првенству и Лиги шампиона и добио је надимак „Геније“ од Силвија Берлусконија, власника миланског клуба.[1] У финалу против Барселоне на Парку принчева, Савићевић је асистирао Масару за водећи гол Милана, а сам је лобовао голмана каталонског тима Андонија Зубизарету са око 30 метара за трећи гол Милана на тој утакмици.[2] Упркос лошој форми Милана следеће сезоне, Савићевић је предводио клуб до финала Лиге шампиона у Атини против Ајаксаа, који је Ајакс добио 1:0. Капело га је изоставио у финалу због наводне повреде, иако је Савићевић инсистирао да је био спреман.

Следећих пар сезона Савићевић је пао у сенку Жоржа Вее, па је добијао све мање шанси за игру и вратио се у Црвену звезду. Са Миланом Савићевић је освојио 7 трофеја, укључујући три скудета (1992/93, 1993/94 и 1995/96), куп Италије, Лигу шампиона и Суперкуп Европе.[3] Упркос надимку геније, италијански медији су га критиковали за непружање добрих игара против мањих клубова.

Повратак у Црвену звезду[уреди]

После одласка из Милана на крају сезоне 1997/98. Савићевић није имао клуб, па се вратио у Црвену звезду јануара 1999.[4] Одиграо је три утакмице за Црвену звезду, укључујући и вечити дерби са Партизаном, без постигнутог поготка, у првенству које је прекинуто због НАТО бомбардовања СРЈ. Звезда је првенство завршила на трећем месту, иза Партизана и Обилића, али је освојила куп, који је одигран након завршетка рата. Савићевић је каријеру тог лета наставио у бечком Рапиду.

Рапид[уреди]

У Рапиду Савићевић је провео две сезоне. На 44 утакмице у две сезоне за овај клуб постигао је 18 голова. Каријеру је окончао када је 2002. изабран за члана селекторске комисије, након оставке дотадашњег селектора Југославије Милована Ђорића.

Репрезентативна[уреди]

За репрезентацију Југославије одиграо је 56 утакмица и постигао 19 голова. Дебитовао је 29. октобра 1986. против Турске (4:0) у Сплиту. Забележио је три меча на Светском првенству 1990. у Италији, када је СФР Југославија заузела пето место, а 1998. у Француској одиграо је две утакмице, када је СР Југославија била 10. на крају планетарног шампионата. Последњи меч за национални тим је одиграо у квалификацијама за Еуро 2000 у Загребу против Хрватске (2:2), а пре тога је имао шта да поручи пролазнику који га је вређао приликом изјаве за телевизију.[5] Током каријере је имао проблема са повредама, а због тога је пропустио Европско првенство у Холандији и Белгији 2000. године.

Селектор[уреди]

У мају 2001. године, Дејан Савићевић је заједно са Вујадином Бошковим и Иваном Ћурковићем изабран у селекторску комисију репрезентације Југославије, која је наследила Милована Ђорића.[6][7] Комисија није успела да надокнади наслеђени заостатак селекције Југославије на старту квалификација и да одведе Југославију на Светско првенство у Јапану и Јужној Кореји 2002. године, а Савићевић је као члан комисије на клупи „плавих“ остварио четири победе, два ремија и два пораза.

Савићевић је крајем 2001. године почео самостално да обавља дужност селектора.[8] И поред солидног старта у квалификацијама за Европско првенство у Португалији 2004. године нерешеним резултатом против Италије у гостима и победом над Финском у Београду, плави су доживели неуспех највише због нерешеног резултата у мечу са Азербеџаном у Подгорици (2:2), а касније и пораза од исте селекције у Бакуу (2:1) у јуну 2003. То је била прва победа Азербејџана у званичним утакмицама у историји. Савићевић је одмах по завршетку меча поднео оставку,[9][10] а за селектора је изабран Илија Петковић. Као селектор Савићевић је са репрезентацијом СЦГ, од фебруара 2002. до јуна 2003. остварио четири победе, забележио три нерешена резултата и доживео десет пораза. Биланс у квалификацијама за Европско првенство у Португалу, 2004. био је једна победа, два ремија, два пораза.

Остало[уреди]

Савићевић је био ожењен Валентином Брајовић (развели се 2000) са којом има двоје деце, сина Владимира и ћерку Тамару. Син Владимир је такође фудбалер и играо је у омладинској селекцији Црне Горе.[11]

Дејан Савићевић је 2006. године отворено подржао независност Црне Горе, његов лик је коришћен у пропагандној кампањи Блока за независну Црну Гору.[12]

Трофеји[уреди]

Црвена звезда
Милан [3]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]