Пређи на садржај

Емомали Рахмон

С Википедије, слободне енциклопедије
Емомали Рахмон
Емомали Рахмон
Лични подаци
Датум рођења(1952-10-05)5. октобар 1952. (72 год.)
Место рођењаДангара, Куљаб, Таџичка ССР, СССР
ДржављанствоТаџикистан
РелигијаИслам
ПрофесијаЕкономиста
Политичка каријера
Политичка
странка		Народно-демократска партија Таџикистана
3. председник Таџикистана
16. новембра 1994
ПретходникРахмон Набијев
Председник Народно-демократске партије Таџикистана
10. децембра 1994.
Потпис

Емомали Рахмон (таџ. Эмомалӣ Раҳмон; 5. октобра 1952), рођено име Емомали Шарипович Рахмонов (таџ. Эмомалӣ Шарифович Раҳмонов), је председник Таџикистана од 1994.

Раније је био председник Куљабског обласног извршног комитета током 1992. и председник врховног савета Таџикистана од 1992. до 1994.

Рахмон има деветоро деце, седам ћерки и два сина.

Младост

[уреди | уреди извор]

Рахмон је рођен као Емомали Шарипович Рахмонов у породици Шарифа Рахмонова (око 1912–1992)[1] и Мајрам Шарифове (1910–2004),[2] сељачке породице у Дангари,[3] Кулобска област (данас Катлон Регион). Његов отац је био ветеран Црвене армије из Другог светског рата, добитник Ордена славе 2. и 3. степена.[4] Од 1971 до 1974, Рахмон је служио у Пацифичкој флоти Совјетског Савеза, током које је био стациониран у Приморском крају. По одслужењу војног рока, Рахмон се вратио у своје родно село где је неко време радио као електричар.[5]

Као апаратчик у успону у Таџикистану, постао је председник колективне државне фарме своје родне Дангаре. Према његовој званичној биографији, Рахмон је дипломирао на Државном националном универзитету Таџикистана са дипломом специјалисте економије 1982. Након неколико година рада у Совхозу Дангхара, Рахмон је 1987. године постављен за председника совхоза.[6]

Рана политика

[уреди | уреди извор]

Године 1990. Рахмон је изабран за народног посланика у Врховном совјету Таџикистанске ССР.[7] Председник Рахмон Набијев је био приморан да поднесе оставку у првим месецима грађанског рата у августу 1992. Акбаршо Искандров, председник Врховног совјета, постао је вршилац дужности председника. Искандаров је поднео оставку у новембру 1992. у покушају да оконча грађанске немире. Истог месеца, Врховни совјет се састао у Хујанду на својој 16. седници и прогласио Таџикистан парламентарном републиком. Рахмона су тада чланови Врховног совјета изабрали за његовог председавајућег — пошто парламентарни републички систем који је усвојио Таџикистан није предвиђао церемонијалног председника, он је био и шеф државе — и шеф владе.[7] Бивши министар унутрашњих послова Јакуб Салимов се касније присећао да је Рахмоново именовање извршено зато што је био „неописив“, у чему су други команданти на терену мислили да би могао бити одбачен „када је одслужио своју сврху“.[8][9]

Председништво

[уреди | уреди извор]
Руски председник Владимир Путин одликовао је Рахмона Орденом Александра Невског у фебруару 2017
Рахмон, Мирзијојев, Путин и други постсовјетски лидери на Паради победе у Москви 2023.
Амерички државни секретар Џон Кери са Рахмоном 2015
Рахмон на самиту Шангајске организације за сарадњу 2022.
Рахмон са председником Азербејџана Илхамом Алијевом у Бакуу, децембар 2012

Године 1994. новим уставом је поново успостављено председништво. Рахмон је на ту функцију изабран 6. новембра 1994. и положио је заклетву десет дана касније. Током грађанског рата који је трајао од 1992. до 1997. године, Рахмоновој владавини се противила Уједињена таџикистанска опозиција. У рату је погинуло чак 100.000 људи. Преживео је покушај атентата 30. априла 1997. у Хујанду[10], као и два покушаја државног удара у августу 1997. и новембру 1998. године.

Након уставних промена, поново је изабран 6. новембра 1999. на седмогодишњи мандат, званично узевши 97% гласова. Он је 22. јуна 2003. победио на референдуму који му је омогућио да се кандидује за још два узастопна седмогодишња мандата након што му је истекао мандат 2006. Опозиција наводи да је овај амандман био сакривен на начин који је био на граници изборне преваре. Рахмон је поново изабран на седмогодишњи мандат на контроверзним изборима 6. новембра 2006, са око 79% гласова, према званичним резултатима. 6. новембра 2013. поново је изабран за други седмогодишњи мандат, са око 84% гласова, на изборима за које је Организација за европску безбедност и сарадњу рекла да им недостаје „истински избор и смислен плурализам“.[11] У октобру 2020. поново је поново изабран за председника за пети мандат са разликом од 90,92%[12][13] због оптужби за превару.[14]

Састанак руског председника Владимира Путина са председником Таџикистана Емомалијем Рахмоновим 2000.

Дана 22. маја 2016. на националном референдуму су одобрене бројне промене устава земље.[15] Једна од главних промена укинула је ограничење председничких мандата, што је практично омогућило Рахмону да остане на власти онолико мандата колико жели.[16] Друге кључне промене ставиле су ван закона политичке странке засноване на вери, чиме је окончано уклањање забрањене Партије исламског препорода из политике Таџикистана и смањена минимална старосна граница за председничке кандидате са 35 на 30 година, што је омогућило Рахмоновом старијем сину, Рустаму Емомалију, да се кандидује за председника било када после 2017. године.[17] У јануару 2017.[18] Рустам Емомали је именован за градоначелника Душанбеа, што је кључна позиција коју неки аналитичари виде као следећи корак ка врху власти.[19] Таџикистан под Рахмоном је неопатримонијални режим, који карактерише висок степен клијентелизма, корупције и лошег управљања.[20][21] У дипломатској депеши која је процурела 2010. године, амерички амбасадор у Таџикистану је известио да Рахмон и његова породица контролишу главне послове у земљи, укључујући и највећу банку.[22] У новембру 2018. Рахмон је покренуо хидроелектрану за решавање енергетских проблема.[23]

Таџикистански председник се састао са иранским врховним лидером Алијем Хамнејом и иранским председником Махмудом Ахмадинеџадом у јануару 2006.

Улога у рату против тероризма

[уреди | уреди извор]

У јулу 2021. године, преко 1.000 авганистанских војника и цивила побегло је у Таџикистан након што су талибански побуњеници преузели контролу над многим деловима Авганистана.[24] Као одговор, Рахмон је наредио да се 20.000 резервних војника Копнене војске земље пошаље на авганистанско-таџикистанску границу.[25]

Култ личности и моћи

[уреди | уреди извор]

У децембру 2015, закон који је усвојио таџикистански парламент дао је Рахмону титулу „Оснивач мира и националног јединства, вођа нације“.[26] Краћа верзија наслова, „Вођа нације“, се често користи. Осим што је Рахмону дао доживотни имунитет од кривичног гоњења, закон му је дао и низ других доживотних привилегија, укључујући право вета на све важне државне одлуке, слободу обраћања нацији и парламенту о свим стварима које сматра важним, и привилегију да присуствовање свим седницама владе и парламента.[27][28]

Дмитриј Медведев и Емомали Рахмон гледају завршну фазу специјалних комплексних вежби снага за брзо реаговање „Сарадња 2009“.

Религија и уверења

[уреди | уреди извор]

Рахмон је сунитски муслиман и често је наглашавао своје муслиманско порекло иако је његова администрација ангажована у немилосрдној кампањи против јавног испољавања исламске оданости.[29] Његово сузбијање исламског изражавања укључује забрану ношења браде, посећивање џамије за жене и децу млађу од 18 година, хаџ за особе млађе од 40 година, учење у исламским школама ван Таџикистана, производњу, увоз или извоз исламских књига без дозволе (примењено 2017), коришћење звучнике за емитовање езана, велова, медреса, исламистичких политичких партија и имена која звуче арапски (примењено 2016. године). Штавише, џамије су строго регулисане, пружајући незванично исламско учење може да доведе до 12 година затвора, а захтеван је напоран процес да се добије дозвола за оснивање исламске организације, издавање исламске књиге или одлазак на ходочашће у Меку.[30] У јануару 2016, Рахмон је извео Умру са бројном својом децом и високим члановима своје владе. То је било Рахмоново четврто ходочашће у Меку.[31]

Његов одговор на критичаре изборних стандарда на председничким изборима у Таџикистану 2006. био је:

Током седнице Организације исламске сарадње 2010. у Душанбеу, Рахмон је говорио против онога што је назвао злоупотребом ислама у политичке сврхе, тврдећи да „тероризам, терористи, немају нацију, државу, веру... Користећи назив 'исламски тероризам ' само дискредитује ислам и обешчашћује чисту и безопасну религију ислама."[33]

Чланство у Хизб ут-Тахрир, милитантној исламској партији која има за циљ да збаци секуларне владе и уједини Таџике у једну исламску државу, је незаконито и чланови подлежу хапшењу и затвору.[34]

Исламска ренесансна партија Таџикистана (ИРП) је забрањена исламистичка политичка партија и проглашена је терористичком организацијом од 2015. године.[35][36]

Влада Таџикистана је 2017. године усвојила закон којим се од људи захтева да се „држе традиционалне националне одеће и културе“, што се нашироко сматра покушајем да се спречи да жене носе исламску одећу, посебно стил мараме замотане испод браде, у у супротности са традиционалном таџикистанском марамом везаном иза главе.[37]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Эмомали Рахмон о своем отце”. Akhbor.com. Архивирано из оригинала 1. 11. 2019. г. Приступљено 1. 11. 2019. 
  2. ^ „Скончалась мать президента Таджикистана Рахмонова” (на језику: руски). РИА Новости. 23. 11. 2004. Архивирано из оригинала 1. 11. 2019. г. Приступљено 1. 11. 2019. 
  3. ^ „Тарҷумаи Ҳоли Эмомалии Раҳмон”. Government of Tajikistan. Архивирано из оригинала 15. 12. 2014. г. Приступљено 28. 11. 2014. 
  4. ^ „РАХМОН Эмомали Шарифович” (на језику: руски). ЦентрАзия. Архивирано из оригинала 22. 8. 2018. г. Приступљено 28. 3. 2021. 
  5. ^ „Эмомали Рахмон”. Сайт Президента Республики Таджикистан. Архивирано из оригинала 27. 5. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  6. ^ „ЭМОМАЛӢ РАҲМОН [Official Biography]”. Official Website of the President of Tajikistan. Архивирано из оригинала 16. 4. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  7. ^ а б „Emomali Rahmon”. Official Website of the President of the Republic of Tajikistan. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 4. 9. 2016. 
  8. ^ Pannier, Bruce (8. 4. 2008). „Tajikistan: Former Interior Minister In Dushanbe To Face Trial For Treason”. Radio Free Europe/Radio Liberty (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 10. 2020. г. Приступљено 2020-10-17. 
  9. ^ Pannier, Bruce (13. 10. 2020). „Emomali Rahmon: The Accidental Leader Who Has Stayed In Power For Decades”. Radio Free Europe/Radio Liberty (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 10. 2020. г. Приступљено 2020-10-17. 
  10. ^ „Tajikistan - Leninabad: Crackdown In The North”. Hrw.org. април 1998. Архивирано из оригинала 2. 11. 2008. г. Приступљено 2. 6. 2014. 
  11. ^ „Republic of Tajikistan, Presidential Election 6 November 2013: OSCE/ODIHR Election Observation Mission Final Report”. OSCE/ODIHR. 5. 2. 2014. Архивирано из оригинала 5. 6. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  12. ^ Putz, Catherine. „Tajikistan's Presidential Election Yields Expected Results”. thediplomat.com. The Diplomat. Архивирано из оригинала 26. 1. 2021. г. Приступљено 30. 1. 2021. 
  13. ^ Abdulkerimov, Bahtiyar. „Tajikistan's president sworn in for 5th term”. aa.com.tr. Anadolu Agency. Архивирано из оригинала 19. 1. 2021. г. Приступљено 30. 1. 2021. 
  14. ^ „Amid Fraud Allegations, Results Give Tajikistan's Rahmon Fifth Presidential Term”. rferl.org. Radio Free Europe/Radio Liberty. Архивирано из оригинала 26. 1. 2021. г. Приступљено 30. 1. 2021. 
  15. ^ „Tajikistan Approves Constitutional Changes Tightening Rahmon's Grip On Power”. Radio Free Europe/Radio Liberty. RFE/RL. 23. 5. 2016. Архивирано из оригинала 26. 5. 2016. г. Приступљено 26. 5. 2016. 
  16. ^ „Why Does Tajikistan Need A Referendum?”. Radio Free Europe/Radio Liberty. RFE/RL. 20. 5. 2016. Архивирано из оригинала 21. 5. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  17. ^ „Tajiks to vote in 'president-for-life' referendum”. Reuters. 10. 2. 2016. Архивирано из оригинала 16. 6. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  18. ^ „Tajiks to vote in 'president-for-life' referendum”. Reuters. 10. 2. 2016. Архивирано из оригинала 16. 6. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  19. ^ „Tajikistan: regime eternalization completed?”. The Politicon. 26. 1. 2017. Архивирано из оригинала 8. 11. 2017. г. Приступљено 26. 1. 2017. 
  20. ^ Filippo Menga, "Public Construction and Nation-Building in Tajikistan" in Nation-Building and Identity in the Post-Soviet Space: New Tools and Approaches (eds. Rico Isaacs & Abel Polesem: Taylor & Francis: 2016), p. 197.
  21. ^ Anna Kreikemeyer, "National Sovereignty and Eurasian Regionalism: Defensive Answers on Transnational Threats in Central Asia" in European Peace and Security Policy: Transnational Risks of Violence (Nomos Bloomsbury: 2015), p. 174.
  22. ^ Luke Harding: WikiLeaks cables paint bleak picture of Tajikistan, central Asia’s poorest state Архивирано 25 јул 2011 на сајту Wayback Machine, The Guardian, 12 Dec 2010.
  23. ^ „Tajikistan Launches Giant Power Plant To Tackle Energy Problems”. Radio Free Europe/Radio Liberty (на језику: енглески). 16. 11. 2018. Архивирано из оригинала 4. 12. 2018. г. Приступљено 2018-12-04. 
  24. ^ „Tajikistan Reportedly Calls On Allies For Help With Security Challenges From Afghanistan”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (на језику: енглески). 7. 7. 2021. Архивирано из оригинала 22. 11. 2021. г. Приступљено 4. 8. 2021. 
  25. ^ „Заседание Совета Безопасности Республики Таджикистан | Президенти Тоҷикистон - President of Tajikistan - Президент Таджикистана - رئيس جمهورية تاجيكستان”. president.tj. Архивирано из оригинала 11. 7. 2021. г. Приступљено 4. 8. 2021. 
  26. ^ „Қонуни Ҷумҳурии Тоҷикистон дар бораи Асосгузори сулҳу ваҳдати миллӣ – Пешвои миллат”. Official Website of the President of Tajikistan. 25. 12. 2015. Архивирано из оригинала 25. 5. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  27. ^ „Tajikistan: Leader of the Nation Law Cements Autocratic Path”. EurasiaNet.org. 11. 12. 2015. Архивирано из оригинала 12. 6. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  28. ^ „Teflon Rahmon: Tajik President Getting 'Leader' Title, Lifelong Immunity”. Radio Free Europe/Radio Liberty. RFE/RL's Tajik Service. 10. 12. 2015. Архивирано из оригинала 13. 4. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  29. ^ Putz, Catherine (17. 4. 2015). „Tajikistan: No Hajj, No Hijab, and Shave Your Beard”. The Diplomat. Архивирано из оригинала 21. 10. 2019. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  30. ^ „Tajikistan's crackdown on observant Muslims intensifies”. The Economist. 21. 9. 2017. Архивирано из оригинала 24. 9. 2017. г. Приступљено 24. 9. 2017. 
  31. ^ „Tajikistan's Islam-Averse Leader Goes to Mecca”. EurasiaNet.org. 5. 1. 2016. Архивирано из оригинала 29. 6. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2016. 
  32. ^ „Tajik President Wins Re-Election”. The Washington Post. 7. 11. 2006. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 6. 3. 2015. 
  33. ^ „Top Islamic Body Holds Foreign Minister Meeting In Dushanbe”. Rferl.org. 18. 5. 2010. Архивирано из оригинала 21. 9. 2016. г. Приступљено 2. 6. 2014. 
  34. ^ „Hizb ut Tahrir”. BBC News. BBC. 27. 8. 2003. Архивирано из оригинала 28. 8. 2013. г. Приступљено 12. 9. 2013. 
  35. ^ Michel, Casey (5. 11. 2015). „Trouble in Tajikistan: Analysts say the banning of a moderate Islamist party could unravel the country's post-civil war order”. Al Jazeera. Архивирано из оригинала 13. 2. 2017. г. Приступљено 23. 2. 2017. 
  36. ^ „Tajikistan human rights fears as banned party's ex-leaders jailed for life”. The Guardian. Reuters. 2. 6. 2016. Архивирано из оригинала 24. 2. 2017. г. Приступљено 23. 2. 2017. 
  37. ^ Harriet Agerholm (1. 9. 2017). „Tajikstan passes law 'to stop Muslim women wearing hijabs'”. The Independent. Архивирано из оригинала 6. 9. 2017. г. Приступљено 28. 12. 2017. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емомали_Рахмон&oldid=28614878”