Корисник:Андријанаис2019/песак

Алaн Александер Милн (енг. Alan Alexander Milne; Килбурн 18. јануар 1882. — Хартфилд, 31. јануар 1956.) био је енглески писац, најпознатији по дечијим књигама о медведићу Винију Пуу (енг. Winnie-The-Pooh). Написао је седам романа, три збирке прича за децу, две збирке песама за децу и друге чланке и рецензије књига које су објавили угледни енглески часописи. Осим тога, писао је позоришне комаде и филмске сценарије.

Биографија

Његов отац Џон Вајн Милн (енг. John Vine Milne) рођен је на Јамајци, а мајка Сара Мери Милн (енг. Sarah Marie Milne) одрасла је у Килбурну. Џон је био директор школе, а Сара је свој живот посветила васпитању тројице синова, од којих је Алан Александер био најмлађи. Милне је похађао Вестминтер школу и Тринити колеџ у Кембриџу, где је студирао на математичкој стипендији и дипломирао на Б. А. из математике 1903. године, а поред математике занимало га је и новинарство. Уређивао је и писао за Грант, студентски часопис. Сарађивао је са својим братом Кенетом и њихови чланци су се појављивали под иницијалима „АКМ”. Милнеов рад је привукао пажњу водећег британског хумористичког часописа Панч, где је Милн требао да постане сарадник, а касније и помоћник уредника. Сматран талентованим играчем крикета, Милн је играо за две аматерске екипе које су углавном чинили британски писци: Алахакбариес (енг. the Allahakbarries) и Ауторс Једанаести (енг. the Authors XI). Његови саиграчи били су колеге писци Ј. М. Бери, Артур Конан Дојле и П. Г. Воденхоус.

Милн се придружио британској војсци у Првом светском рату и служио је као официр у Краљевском пуку „Варвикшир”, а касније, након исцрпљујуће болести, Краљевском корпусу сигнала. У четвртом батаљон, Краљевски пук „Варвикшир”, примљен је условно 1. фебруара 1915. године као потпоручник. Његова комисија је потврђена 20. децембра 1915. године. 7. јула 1916. године, он је повређен у Бици код Соме и враћен је у Енглеску. Након опоравка, регрутован је у Војнообавештајну службу за писање пропагандних чланака за МИ7 (б) између 1916. и 1918. године. Отпуштен је 14. фебруара 1919. године. Напустио је своју комисију 19. фебруара 1920. године, задржавши чин поручника.

Написао је антиратни роман под насловом „Мир с части” 1934. године, који је донекле повукао када је 1940. године написао роман„ Рат с чашћу”. Током Другог светског рата, Милн је био истакнутији од колеге енглеског писца и саиграча из крикет тима „Аутори”, П. Г. Воденхоса, којег су нацисти ухватили у својој сеоској кући у Француској и затворили га на годину дана. Воденхос је о својој интернацији направио емисије које су емитоване у Берлину. Иако су лакомислени програми правили забаву на основу Немаца, Милн је оптужио Воденхоса да је починио акт издајништва сарадњом са непријатељем своје земље. Воденхосе се осветио свом бившем пријатељу стварајући пародије поезије Кристофера Робина у некој од његових каснијих прича и тврдећи да је „Милн вероватно био љубоморан на све остале писце...Али волео сам његове ствари”. Милн се оженио Дороти „Дафне” де Селинкорт (енг. "Daphne" de Sélincourt) 1913. године, а њихов син Кристофер Робин Милн се родио 1920. године. Године 1925., Милн је купио сеоску кућу, Котчфорд Фарма, у Хартфилду, Источни Сасекс.

Током Другог Светског рата, Милн је био капетан у британским домобранима у Хартфилду и Форест Рову, инсистирајући да припадницима свог вода буде обичан „господин Милн”. Повукао се на фарму након можданог удара и операције мозга 1952. године, због чега је остао инвалид, а до августа 1953. године „изгледао је веома старо и разочарано”. Милн је умро у јануару 1956. године у седамдесет четвртој години.

Породични живот

Године 1920., након седам година брака Алан и Дафни добили су сина. Пошто су били убеђени да ће Дафни родити девојчицу били су му наменили име Роузмери, ипак се родио дечак. Дафни је желела да се зове Кристофер, а Алан је желео да га назове Робин. Зато су одлучили да му дају оба имена - Кристофер Робин Милн (енг. Christopher Robin Milne). Играјући се са сином почео је да пише дечије песме. Прву збирку песама „Када смо били веома млади” објавио је 1924. године. Књигу је у потпуности илустровао цртач часописа „Панч” Ернест Хауард Шепард (енг. Ernest Howard Shepard) који је био Милнов велики пријатељ.

Годину дана касније, породица се из Лондона преселила на фарму Хартфилду, малом граду у грофовији Источни Сасекс. Милн је писао сценарије за британску индустрију која је у послератним годинама била тек у повоју. Написао је сценарије филмова „Д Бамп” (енг. „The Bump“), „Твајс Ту” (енг. „Twice Two“), „Фајв Ревард” (енг. „Five Pound Reward“) и „Буквормс” (енг. „Bookworms“).

Авантуре Винија Пуа

Приче које су Милна прославиле настале су захваљујући његовом сину Кристоферу Робину. Наиме, за први рођендан Кристофер је добио плишаног медведића кога је називао Едвард. У покушајима да анимира свог сина, Алан је измишљао разне авантуре које је медведић „проживљавао”. Пошто је дечак веома волео животиње, отац га је повео у зоолошки врт у Лондону где је главна атракција био меда Винипег. Кристофер је убрзо и свог плишаног медведића назвао Вини. „Презиме” је добио по имену лабуда Пу кога је дечак једном видео. Измишљајући приче о медведићу Винију Пуу и његовим другарима, такође плишаним играчкама које су „владале” Кристоферовом собом, Милн је дошао на идеју да почне да записује приче помоћу којих је сваке ноћи успављивао сина.

Прва прича о медведићу Винију појавила се крајем децембра 1925. године у божићном издању часописа „Лондон ивнинг стар”. Е.Х. Шепард је поново био задужен за илустрације. Следеће епизоде Винија Пуа емитоване су на радију, али с обзиром да су приче наишле на велико интересовање публике, Милн је одлучио да све сакупи и објави у виду романа. Први роман изашао је 1926. године, те је доживео огроман успех. Приче о доживљајима медведића Винија преведене су на многе светске језике, а и данас је један од главних јунака многе деце.

Године 1926. Милн је објавио књигу поезије „Сада имамо шест година”, а 1928. године „Кућу на Пуовом углу”. И ове књиге илустровао је Шепард.

Кристоферово одрастање

Како је Кристофер одрастао, тако је Милн све мање писао приче и песме за децу. Иако је писао „озбиљне” књиге, публика и књижевни критичари видели су га само као дечијег писца, па су те књиге остале незапажене. Године 1939. написао је аутобиографију „Сад је прекасно” чија је основна порука била да је природа човека одређена наслеђем и утицајима које је та особа доживела током детињства. Тиме је желео да поручи да је, упркос свему, прекасно да се промени.

У то време Други светски рат је био већ почео, а Милн је био члан резервних снага добровољаца. Последњи роман „Клои Мар” објавио је 1946. године, а две године касније написао је песму „Норманска црква”. Године 1952. Милн је доживео мождани удар. Ни након неколико операција није успео да се опорави, па је остао непокретан. Све то утицало је на породичне односе, штавише, престао је да контактира са Кристофером. Након што је прочитао синов интервју у новинама избацио га је из тестамента.

Наслеђе

Према Милновом тестаменту, ауторска права над његовим делима добила су његова супруга, Краљевски књижевни фонд, школа у Вестминстеру и лондонски Гарик клуб. Сара је брзо након његове сахране продала своја права на приче о Винију Пуу Стивену Слесингеру (енг. Stephen Slesinger). Након Слесингерове смрти, његова супруга права је продала компанији Волта Дизнија. Дизни је на бази Милнових прича о медведићу Винију створио цртани филм који је емитовао на свом каналу. Популарност шашавог медведића тада је поново скочила, па ни данас, у 21. веку не јењава. Остали наследници Милнових дела су 2001. године, такође, своја ауторска права продали Дизнију и то за 350 милиона долара.

Оригинални рукопис романа „Вини Пу” и „Кућа на Пуовом углу” налази се у библиотеци Тринити колеџа у Кембриџу. Магазин „Форбс” је 2002. године Винија Пуа прогласио највреднијим фиктивним ликом године, а занимљиво је да је само Мики Маус вреднији од Винија. Према истраживањима које је 2003. године провео британски ББЦ приче о Винију Пуу заузеле су седмо место на листи највољенијих књига у Великој Британији свих времена. Године 2006. Вини Пу је добио своју звезду на холивудској Стази славних, а исте године проглашен је једном од икона Енглеске. Неколико Милнових песама је компоновао Харолд Фрејсер-Симсон (енг. Harold Fraser-Simson), а послужиле су и као инспирација многим режисерима и продуцентима.

Радови

Романи

• 1905. Љубавници у Лондону
• 1917. Једном истовремено
• 1921. Господин Прим
• 1922. Тајна црвене куће
• 1931. Двоје људи
• 1933. Четири дана чуда
• 1946. Клои Мар Документарна литература
• 1934. Мир с чашћу
• 1939. Сад је прекасно (аутобиографија)
• 1940. Рат с чашћу
• 1941. Неограничени ратни циљеви
• 1952. Година, мање-више Збирке прича за децу
• 1925. Дечија галерија
• 1926. Вини Пу
• 1928. Кућа на Пуовом углу Збирке песама за децу
• 1924. Кад смо били веома млади
• 1927. Сада имамо шест година

Збирке прича

• 1929. Тајна и друге приче
• 1948. Рођенданска забава
• 1950. Сто уз бину

Пунч чланци

• 1910. Представа дана
• 1912. Празнични круг
• 1914. Једном недељно
• 1921. Сунчана страна
• 1929. То су били дани

Чланци у новинама и уводи у књиге

• 1911. Хлодовикове Хронике „Саки“
• 1919. Није то битно
• 1920. Ако могу
• 1929. Уводом
• 1934. Прво жене и деца
• 1943. Зависи од књиге

Поезија

• 1925. За интервал ручка
• 1924. Кад смо били врло млади
• 1940. Иза линија
• 1948. Норманска црква
• 1925. Да сам краљ

Сценарији и представе

• 1917. Вурзел-Флумери
• 1918. Белинда
• 1918. Дечак долази кући
• 1918. Маке-Белиеве
• 1919. Цамберлеиев троугао
• 1919. Господин Пим пролази
• 1920. Црвено перје
• 1920. Романтично доба
• 1920. Маћеха
• 1920. Истина о Блаидсу
• 1920. Д Бумп
• 1920. Два пута два
• 1920. Награда од пет фунти
• 1920. Књишки мољци
• 1921. Велики Брокоп
• 1921. Пут Довера
• 1922. Један срећни
• 1922. Истина о Блаидсу
• 1923. Уметник: Дуолог
• 1923. Дај ми јуче
• 1924. Ариадна
• 1924. Човек у котлу: Страшно узбудљива ствар
• 1924. Имати част
• 1926. Портрет господина у папучама
• 1926. Успех
• 1927. Госпођица Марлов у игри
• 1928. Четврти зид или савршени алиби
• 1930. филм Птице грабљивице
• 1929. Врата од слоноваче
• 1929. Жаба крастаче жабе
• 1930. Мајкл и Марија
• 1933. Животи других људи
• 1936. Госпођица Елизабет Бенет
• 1937. Једноставна Сара
• 1938. Непознати џентлмен
• 1939. Генерал скида шлем
• 1941. Ружно паче
• 1951. Пре потопа