Korisnik:Andrijanais2019/pesak

Alan Aleksander Miln (eng. Alan Alexander Milne; Kilburn 18. januar 1882. — Hartfild, 31. januar 1956.) bio je engleski pisac, najpoznatiji po dečijim knjigama o medvediću Viniju Puu (eng. Winnie-The-Pooh). Napisao je sedam romana, tri zbirke priča za decu, dve zbirke pesama za decu i druge članke i recenzije knjiga koje su objavili ugledni engleski časopisi. Osim toga, pisao je pozorišne komade i filmske scenarije.^[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Njegov otac Džon Vajn Miln (eng. John Vine Milne) rođen je na Jamajci, a majka Sara Meri Miln (eng. Sarah Marie Milne) odrasla je u Kilburnu. Džon je bio direktor škole, a Sara je svoj život posvetila vaspitanju trojice sinova, od kojih je Alan Aleksander bio najmlađi. Milne je pohađao Vestminter školu i Triniti koledž u Kembridžu, gde je studirao na matematičkoj stipendiji i diplomirao na B. A. iz matematike 1903. godine, a pored matematike zanimalo ga je i novinarstvo. Uređivao je i pisao za Grant, studentski časopis. Sarađivao je sa svojim bratom Kenetom i njihovi članci su se pojavljivali pod inicijalima „AKM”.^[2] Milneov rad je privukao pažnju vodećeg britanskog humorističkog časopisa Panč, gde je Miln trebao da postane saradnik, a kasnije i pomoćnik urednika. Smatran talentovanim igračem kriketa, Miln je igrao za dve amaterske ekipe koje su uglavnom činili britanski pisci: Alahakbaries (eng. the Allahakbarries) i Autors Jedanaesti (eng. the Authors XI). Njegovi saigrači bili su kolege pisci J. M. Beri, Artur Konan Dojle i P. G. Vodenhous.^[3]

Miln se pridružio britanskoj vojsci u Prvom svetskom ratu i služio je kao oficir u Kraljevskom puku „Varvikšir”, a kasnije, nakon iscrpljujuće bolesti, Kraljevskom korpusu signala. U četvrtom bataljon, Kraljevski puk „Varvikšir”, primljen je uslovno 1. februara 1915. godine kao potporučnik. Njegova komisija je potvrđena 20. decembra 1915. godine. 7. jula 1916. godine, on je povređen u Bici kod Some i vraćen je u Englesku. Nakon oporavka, regrutovan je u Vojnoobaveštajnu službu za pisanje propagandnih članaka za MI7 (b) između 1916. i 1918. godine. Otpušten je 14. februara 1919. godine. Napustio je svoju komisiju 19. februara 1920. godine, zadržavši čin poručnika.^[4]

Napisao je antiratni roman pod naslovom „Mir s časti” 1934. godine, koji je donekle povukao kada je 1940. godine napisao roman„ Rat s čašću”. Tokom Drugog svetskog rata, Miln je bio istaknutiji od kolege engleskog pisca i saigrača iz kriket tima „Autori”, P. G. Vodenhosa, kojeg su nacisti uhvatili u svojoj seoskoj kući u Francuskoj i zatvorili ga na godinu dana. Vodenhos je o svojoj internaciji napravio emisije koje su emitovane u Berlinu. Iako su lakomisleni programi pravili zabavu na osnovu Nemaca, Miln je optužio Vodenhosa da je počinio akt izdajništva saradnjom sa neprijateljem svoje zemlje. Vodenhose se osvetio svom bivšem prijatelju stvarajući parodije poezije Kristofera Robina u nekoj od njegovih kasnijih priča i tvrdeći da je „Miln verovatno bio ljubomoran na sve ostale pisce...Ali voleo sam njegove stvari”. Miln se oženio Doroti „Dafne” de Selinkort (eng. "Daphne" de Sélincourt) 1913. godine, a njihov sin Kristofer Robin Miln se rodio 1920. godine. Godine 1925., Miln je kupio seosku kuću, Kotčford Farma, u Hartfildu, Istočni Saseks.^[1]

Tokom Drugog Svetskog rata, Miln je bio kapetan u britanskim domobranima u Hartfildu i Forest Rovu, insistirajući da pripadnicima svog voda bude običan „gospodin Miln”. Povukao se na farmu nakon moždanog udara i operacije mozga 1952. godine, zbog čega je ostao invalid, a do avgusta 1953. godine „izgledao je veoma staro i razočarano”. Miln je umro u januaru 1956. godine u sedamdeset četvrtoj godini.

Porodični život[uredi | uredi izvor]

Godine 1920., nakon sedam godina braka Alan i Dafni dobili su sina.^[3] Pošto su bili ubeđeni da će Dafni roditi devojčicu bili su mu namenili ime Rouzmeri, ipak se rodio dečak. Dafni je želela da se zove Kristofer, a Alan je želeo da ga nazove Robin. Zato su odlučili da mu daju oba imena - Kristofer Robin Miln (eng. Christopher Robin Milne). Igrajući se sa sinom počeo je da piše dečije pesme. Prvu zbirku pesama „Kada smo bili veoma mladi” objavio je 1924. godine. Knjigu je u potpunosti ilustrovao crtač časopisa „Panč” Ernest Hauard Šepard (eng. Ernest Howard Shepard) koji je bio Milnov veliki prijatelj.^[2]

Godinu dana kasnije, porodica se iz Londona preselila na farmu Hartfildu, malom gradu u grofoviji Istočni Saseks. Miln je pisao scenarije za britansku industriju koja je u posleratnim godinama bila tek u povoju. Napisao je scenarije filmova „D Bamp” (eng. „The Bump“), „Tvajs Tu” (eng. „Twice Two“), „Fajv Revard” (eng. „Five Pound Reward“) i „Bukvorms” (eng. „Bookworms“).

Avanture Vinija Pua[uredi | uredi izvor]

Priče koje su Milna proslavile nastale su zahvaljujući njegovom sinu Kristoferu Robinu. Naime, za prvi rođendan Kristofer je dobio plišanog medvedića koga je nazivao Edvard. U pokušajima da animira svog sina, Alan je izmišljao razne avanture koje je medvedić „proživljavao”. Pošto je dečak veoma voleo životinje, otac ga je poveo u zoološki vrt u Londonu gde je glavna atrakcija bio meda Vinipeg. Kristofer je ubrzo i svog plišanog medvedića nazvao Vini. „Prezime” je dobio po imenu labuda Pu koga je dečak jednom video. Izmišljajući priče o medvediću Viniju Puu i njegovim drugarima, takođe plišanim igračkama koje su „vladale” Kristoferovom sobom, Miln je došao na ideju da počne da zapisuje priče pomoću kojih je svake noći uspavljivao sina.^[2]

Prva priča o medvediću Viniju pojavila se krajem decembra 1925. godine u božićnom izdanju časopisa „London ivning star”. E.H. Šepard je ponovo bio zadužen za ilustracije. Sledeće epizode Vinija Pua emitovane su na radiju, ali s obzirom da su priče naišle na veliko interesovanje publike, Miln je odlučio da sve sakupi i objavi u vidu romana. Prvi roman izašao je 1926. godine, te je doživeo ogroman uspeh. Priče o doživljajima medvedića Vinija prevedene su na mnoge svetske jezike, a i danas je jedan od glavnih junaka mnoge dece.

Godine 1926. Miln je objavio knjigu poezije „Sada imamo šest godina”, a 1928. godine „Kuću na Puovom uglu”. I ove knjige ilustrovao je Šepard.

Kristoferovo odrastanje[uredi | uredi izvor]

Kako je Kristofer odrastao, tako je Miln sve manje pisao priče i pesme za decu. Iako je pisao „ozbiljne” knjige, publika i književni kritičari videli su ga samo kao dečijeg pisca, pa su te knjige ostale nezapažene. Godine 1939. napisao je autobiografiju „Sad je prekasno” čija je osnovna poruka bila da je priroda čoveka određena nasleđem i uticajima koje je ta osoba doživela tokom detinjstva. Time je želeo da poruči da je, uprkos svemu, prekasno da se promeni.

U to vreme Drugi svetski rat je bio već počeo, a Miln je bio član rezervnih snaga dobrovoljaca. Poslednji roman „Kloi Mar” objavio je 1946. godine, a dve godine kasnije napisao je pesmu „Normanska crkva”. Godine 1952. Miln je doživeo moždani udar. Ni nakon nekoliko operacija nije uspeo da se oporavi, pa je ostao nepokretan. Sve to uticalo je na porodične odnose, štaviše, prestao je da kontaktira sa Kristoferom. Nakon što je pročitao sinov intervju u novinama izbacio ga je iz testamenta.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Prema Milnovom testamentu, autorska prava nad njegovim delima dobila su njegova supruga, Kraljevski književni fond, škola u Vestminsteru i londonski Garik klub. Sara je brzo nakon njegove sahrane prodala svoja prava na priče o Viniju Puu Stivenu Slesingeru (eng. Stephen Slesinger). Nakon Slesingerove smrti, njegova supruga prava je prodala kompaniji Volta Diznija. Dizni je na bazi Milnovih priča o medvediću Viniju stvorio crtani film koji je emitovao na svom kanalu. Popularnost šašavog medvedića tada je ponovo skočila, pa ni danas, u 21. veku ne jenjava. Ostali naslednici Milnovih dela su 2001. godine, takođe, svoja autorska prava prodali Dizniju i to za 350 miliona dolara.^[2]

Originalni rukopis romana „Vini Pu” i „Kuća na Puovom uglu” nalazi se u biblioteci Triniti koledža u Kembridžu. Magazin „Forbs” je 2002. godine Vinija Pua proglasio najvrednijim fiktivnim likom godine, a zanimljivo je da je samo Miki Maus vredniji od Vinija. Prema istraživanjima koje je 2003. godine proveo britanski BBC priče o Viniju Puu zauzele su sedmo mesto na listi najvoljenijih knjiga u Velikoj Britaniji svih vremena. Godine 2006. Vini Pu je dobio svoju zvezdu na holivudskoj Stazi slavnih, a iste godine proglašen je jednom od ikona Engleske. Nekoliko Milnovih pesama je komponovao Harold Frejser-Simson (eng. Harold Fraser-Simson), a poslužile su i kao inspiracija mnogim režiserima i producentima.^[1]