Лепа Млађеновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Лепа Млађеновић
Датум рођења(1954-11-09)9. новембар 1954. (69 год.)
Место рођењаБеоград
 ФНРЈ
ЗанимањеФеминисткиња, активисткиња за права ЛГБТ особа

Лепа Млађеновић (Београд, 9. новембар 1954) је југословенска и српска лезбијска, феминистичка и антиратна активисткиња. Позната је као једна од пионирки другог феминистичког таласа у Србији.[1][2][3][4][5][6] Она је феминистичка саветница за жене које су преживеле мушко насиље или лезбофобију, водитељка искуствених радионица, списатељица, предавачица и активна чланица неколико међународних одбора и мрежа у вези с лезбијским правима и насиљем над женама.[7] Једна је од кључних феминистичких активисткиња у бившој Југославији.[4]

Алтернатива психијатрији[уреди | уреди извор]

Лепа Млађеновић је дипломирала на Одсеку за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду 1980. године. Током студија се супротставила ригидном образовном систему пишући протестна писма професорима, критикујући конзервативна правила образовања која не оснажују студенткиње.[4] Први друштвени покрет у којем је активно учествовала је Мрежа алтернатива психијатрији, чији је циљ био деинституционализација психијатрије као институције насиља и искључивања.[8] Лепа Млађеновић је 1983. године иницирала и коорганизовала тродневну Међународну конференцију „Психијатрија и друштво”, одржану у Студентском културном центру у Београду.[4] Након тога волонтирала је у центрима за ментално здравље у Трсту, где је писала о демократској психијатрији у Италији,[8] као и у центрима за терапију у заједници Удружења „Арбурс” у Лондону, који је произашао из антипсихијатријског покрета.[9]

Феминистички и антиратни активизам[уреди | уреди извор]

Феминистички активизам Лепе Млађеновић почео је 1978. када је учествовала на првој међународној женској конференцији „ДРУГ-ца Жена”[7][10][11], организованој од стране феминисткиња Југославије и одржаној у Студентском културном центру у Београду. Скуп је био прекретница за феминисткиње и историју цивилног друштва у тадашњој Југославији.[12][13] 1982. године Лепа Млађеновић је заједно са Соњом Дрљевић, Софијом Тривунац, Лином Вушковић, Вером Смиљанић, Надеждом Ћетковић, Љиљаном Гаковић, Жараном Папић, Радом Ивековић, Борком Павићевић и Јасмином Тешановић у Београду основала феминистичку групу „Жена и друштво”.[14][15]

Лепа Млађеновић је била једна од учесница првог југословенског феминистичког сусрета у Љубљани 1987. који су организовале феминистичка организација Лилит и лезбијска организација ЛИЛИТ ЛЛ из Словеније.[16][17] Скуп је подстакао сестринство, размену, подршку за женски активизам, дискусију о насиљу над женама, женско репродуктивно здравље, женску уметност и културу те су се јавиле и прве иницијативе о лезбијском организовању[18] 1990. године Лепа Млађеновић је у Београду заједно с другим феминисткињама из феминистичке групе „Жена и друштво” основала СОС телефон за жене и децу жртве насиља где је волонтерски радила као координаторка и саветница женама које су преживеле мушко насиље, а касније је радила и са женама жртвама рата.[19]

Заједно са Сташом Зајовић, Лином Вушковић, Зорицом Трифуновић, Славицом Стојановић, Јелком Кљајић Имшировић и другим феминисткињама и антиратним активисткињама основала је групу Жене у црном 1991. године у Београду.[20][21][22][23] Жене у црном као антиратна и феминистичка организација из Београда су сваке седмице одржавале протесте стајања средом на улицама Београда супротстављајући се владајућем режиму. Прво стајање Жена у црном је одржано 9. октобра 1991. године.[23]

Скупа са другим феминисткињама волонтеркама СОС телефона, 1993. године је основала Аутономни женски центар[24] у коме је до 2011. године деловала као психолошка консултанткиња и координаторка консултантског тима те чланица координаторског одбора. Од 2000. до данас била је учесница и организаторка великог броја радионица искуства за жене и група подршке за жене које су преживеле мушко насиље.[25] Такође је фацилитаторка радионица емоционалне писмености за активисткиње и активисте, а нарочито за лезбeјке на Балкану. У периоду од 2010. до 2023. често ради као фацилитаторка образовних семинара - тренинга за тренерице за рад са женама са траумом сексуалног насиља у земљама региона, као и у Италији.[26]

Учествовала је 2000. године на Женском међународном трибуналу за ратне злочине јапанске војске за сексуално ропство у Другом светском рату у својству стручне сведокиње о трауми сексуалног насиља у рату. Овај женски суд организовале су феминисткиње колектива Мрежа против рата Јапана (VAWW-NET Japan) како би објавиле сведочанства жена које су биле присиљене да непрекидно секуално служе јапанским војницима.[27]

На годишњим скуповима Женска солидарност против рата у организацији Жена у црном (1992—1999), била је једна од фацилитаторки радионица Лезбијке и антиратни покрет.[28]

Заједно са Гораном Млинаревић и Нелом Памуковић 2013. године у Зеници покренула је иницијативу ФЛИПСУР: Феминистичка листа против силовања у рату на територији Југославије.[29]

Учествовала је на многим феминистичким и антиратним конференцијама, између осталог на Међународној конференцији о насиљу, злостављању и женском грађанству, у Брајтону, Велика Британија, 1996.[30]

У тексту Жудња за активизмом из 2000. године, Лепа Млађеновић пише:

”У Непалу је проблем мираз, у Кикинди је проблем зимница. Ако нам се учини да је то једноставно, побећи од мираза, или од зимнице, онда значи да нисмо довољно слушале другу жену, да је нисмо разумеле. активисткиње желе да разумеју другу, јед одатле добијају инспирацију да раде, одатле им долазе пројекти снова, из жудњи како своје жеље и жеље других да удруже и конструишу услове живота у којима ће бити могућа аутономија жена.”[31]

Лезбeјски активизам[уреди | уреди извор]

Лепа Млађеновић је била једна од две учеснице из Југославије на -en- (Интернационални лезбијски информацијски сервис) конференцији која се одржала 1986. године у Женеви. Друга учесница из Југославије била је Сузана Тратник из Љубљане. Лепа Млађеновић, Дејан Небригић и још неколико активиста и активисткиња су 1990. године основали прву геј и лезбијску организацију у Београду, „Аркадија”, која је била активна до 1997. године.[5][25] Лепа Млађеновић је прва особа која се јавно декларисала као лезбијка на националном ТВ сервису 1994. године када је представљала организацију „Аркадија”.[32] Заједно са неколико лезбијских активисткиња из геј и лезбијске организације „Аркадија”, 1995. године основала је лезбијску организацију „Лабрис”.[5][18]

Лепа Млађеновић је испред „Лабриса” била једна од организаторки и учесница прве лезбијске недеље одржане у Словенији 1997. године у организацији феминистичке лезбијске групе „Kасандра” из Словеније.[33] Учествовало је укупно 45 особа из Новог Сада, Београда, Марибора, Скопља, Загреба, Приштине, Сплита и Љубљане. Овај догађај је био прекретница и почетак континуиране регионалне феминистичке сарадње. лезбијска недеља је окупила лезбијске активисткиње и лезбијке око заједничких тема значајних за лезбијско постојање. Друга лезбијска недеља одржала се у Сомбору, у Војводини 2000. године у организацији „Лабриса”.

Трећи лезбијски скуп организовала је група Контра у Ровињу, Хрватска, 2001. године.[34][35][36]

Четврти лезбијски активистички сусрет Једнакоправно држављанство организовала је лезбијска група ЛЛ 2002. у Љубљани.[37]

Трећа лезбијска недеља је била у Новом Саду 2004. године године такође у организацији „Лабриса”[38][39] Четврту лезбијску недељу Лепа Млађеновић организује заједно са Тијаном Попиводом, организацијом „Лабрис” и аутономним колективом „Амазонке” 2011. године. Гошћа је била лезбијска списатељица Џоан Несл из САД.[40][41] Након тога је приредила књигу превода есеја Џоан Несл под називом Освајање слободе. [42]

Следеће године са истим сарадницама организовала је Лезбијску недељу и сусрет са лезбијском мировном песникињом Еланом Дајквумен из САД у простору КЦ Града и Културног центра РЕКС.[43][44][45]

Лепа Млађеновић је била ангажована у Лабрису, организацији која је била једна од суорганизатора прве Поворке поноса у Београду 2001. године.

Године 2012. Лепа Млађеновић је заједно са неколико консултанткиња за лезбијке покренула Консултације за лезбијке за емотивну подршку лезбијки и оснаживање лезбијске заједнице.[46]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Лепа Млађеновић је добитница међународне награде Фелипа де Соуза коју јој је 1994. доделила организација OutRight Action International за њен допринос и активистички рад у пољу ЛГБТ људских права.[47] Награда јој је уручена на обележавању прајда у Њујорку.[5]

Године 2011. Новосадска лезбијска организација (НЛО) отворила је лезбијску, феминистичку и радикалну антифашистичку читаоницу која је добила назив „Лепа Млађеновић”. лезбијску читаоницу покренули су феминисткиња, активисткиња и професорка Исабел Маркус из Сједињених Америчких Држава и активисти и активисткиње новосадске лезбијске организације (НЛО) желећи тиме одати признање Лепи Млађеновић за њен допринос и рад у лезбијској и феминистичкој заједници у Новом Саду и шире.[25][48]

Лепа Млађеновић је 2013. добила Награду за жене Anne Klein[4][6][49][50], коју јој је уручила Фондација Heinrich Böll. Додела награда одржана је исте године у Берлину,[51] што је Лепа искористила и као прилику да организује лезбијску студијску посету дошавши у Берлин са 22 лезбијке и активисткиње из целог региона.[52]

На Међународном фестивалу уметница и активистица ФЕМАРТ у Приштини 2018. године добила је заједно са Игбале Рогова ФемАрт награду за солидарност и повезивање активисткиња из Србије и Косова.[53]

Рад и публикације[уреди | уреди извор]

Од 1990. до 1994. је волонтерка СОС телефона за жене и децу жртве насиља.

Од 1993. до 2011. је феминистичка консултанткиња за рад са женама са траумом мушког и ратног насиља.

Од 2011. до 2020. је феминистичка консултанткиња за рад са лезбијкама.

Од 1992. до 2012. године Лепа Млађеновић је активна чланица и предавачица у Центру за женске студије у Београду.[25] Ауторка је неколико есеја о ратним силовањима, насиљу над женама, лезбијским правима, лезбијкама у рату, фемициду, феминистичком приступу транзиционој правди, женској солидарности и емоционалној писмености.[54]

Ко-приређивачица је књиге Алтернативе психијатрији, 1988. године и заједно са Ладом Протић књиге Жене за живот без насиља – Приручник за волонтерске СОС телефона, 1999. године.[55]

У своме кратком манифесту „Политика женске солидарности”[56][57], она каже:

Женска солидарност је почетак дефашизације сваке од нас. Због тога што бирамо разумевање а не осуђивање, ми бирамо емпатију а не мржњу. Бирамо да будемо одговорне за своја дела, емоције и мисли, уместо да узимамо улоге жртви. Женска солидарност је политика антифашизма због тога што бирамо да нас занима она друга, друкчија од мене. Kада посматрамо децу очима солидарности онда наша деца нису нужно боља нити лепша од деце других.

Ауторка је књиге ”Емоције мењају рад мозга - феминистички приступ неуробиологији трауме силовања”[58] објављене 2020. године у којој је сумирала 30 година рада у области психолошке помоћи женама жртвама насиља.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ivekovic, Rada; Mostov, Julie (2002). From Gender to Nation. Longo. стр. 122. ISBN 978-8880633419. 
  2. ^ Giles, Wenona Mary; Women in Conflict Zones Network (2003). Feminists Under Fire: Exchanges Across War Zones. Toronto: Between The Lines. стр. 226. ISBN 9781896357782. 
  3. ^ Nestle, Joan (2000). „At home with Lepa Mladjenovic”. Joan Nestle. Приступљено 27. 10. 2017. 
  4. ^ а б в г д Zaharijevic, Adrijana (6. 12. 2012). „Short Portrait: Lepa Mlađenović”. Heinrich Böll Foundation. Приступљено 27. 10. 2016. 
  5. ^ а б в г Savić, Marija (2011). „Istorija LGBT aktivizma u Srbiji”. Ур.: Gavrić, Saša; Huremović, Lejla; Savić, Marija. Čitanka lezbejskih i gej ljudskih prava (PDF) (PDF). Sarajevo: Sarajevski otvoreni centar, Fondacija Heinrich Böll. стр. 102—103. ISBN 978-9958-9959-3-4. 
  6. ^ а б Petrović, Ivica (7. 12. 2012). „Živeti sa svojim izborima”. Deutsche Welle. Приступљено 30. 10. 2017. 
  7. ^ а б „About us: Lecturers”. Women's Studies Center. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 27. 10. 2017. 
  8. ^ а б Obradovic, Milka (1987). „Lepa Mladjenovic, (Anti) psihologistkinja: Menjati odnos prema ljudima koji pate (1987)”. Yugopapir (Glas omladine). Приступљено 8. 12. 2017. 
  9. ^ „Zatvorimo bolnice koje ne lijece vec ponizavaju”. Radio Kotor. 29. 11. 2016. Архивирано из оригинала 09. 08. 2019. г. Приступљено 8. 12. 2017.  Невалидан унос |dead-url=dead (помоћ)
  10. ^ McLeod, Laura (2015). Gender Politics and Security Discourse: Personal-Political Imaginations and Feminism in 'Post-conflict' Serbia. Routledge. стр. 49. ISBN 9780822315483. 
  11. ^ Mikula, Maja (2006). Women, Activism and Social Change: Stretching Boundaries. Routledge. стр. 87. ISBN 9781136782718. 
  12. ^ Chiara, Bonfiglioli (2008). Remembering the conference «Drugarica Zena. Zensko Pitanje – Novi Pristup?»/ «Comrade Woman.The Women’s Question: A New Approach?» thirty years after. Utrecht: Universiteit Utrecht. стр. 54—55, 86. OCLC 428113304. Архивирано из оригинала 04. 06. 2020. г. Приступљено 08. 03. 2019. 
  13. ^ Zaharijevic, Adriana; Ivanovic, Zorica; Duhacek, Dasa, ур. (2012). Žarana Papić. Tekstovi 1977-2002. Beograd: Centar za studije roda i politike, Rekonstrukcija Ženski fond, Žene u crnom. стр. 11—12, 31. ISBN 978-86-84031-54-1. 
  14. ^ Hughson (Blagojevic), Marina (новембар 2016). „Unpacking Silence and Distortion: Mapping Misogyny in Serbia”. Academia edu: 5 — преко Academia edu. 
  15. ^ Vušković, Lina; Trivunac, Sofia. „Feministička grupa "Žena i društvo" - Autonomni ženski centar”. Autonomni Ženski Centar Beograd (на језику: српски). Приступљено 27. 2. 2018. 
  16. ^ Spasovska, Ljubica (18. 4. 2017). The Last Yugoslav Generation: The Rethinking of Youth Politics and Cultures in Late Socialism. Oxford University Press. стр. 136. ISBN 9781526106315. 
  17. ^ Dobnikar, Mojca; Pamuković, Nela, ур. (2009). Jaz, ti, one...Za nas: dokumenti jugoslavenskih feminističkih susreta 1987-1991 (на језику: Slovenian). Društvo Vita Activa, Ljubljana; Centar za žene žrtve rata / ROSA - Zagreb. стр. 14. ISBN 978-961-92800-0-3. Архивирано из оригинала (Print book) 10. 02. 2018. г. Приступљено 08. 03. 2019. 
  18. ^ а б Mima, Rašić (1. 1. 2008). „Lezbejska egzistencija, lezbejska vidljivost”. Ур.: Zaharijević, Adriana. Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na Žene XXI veka (PDF). Belgrade: Heinrich Böll Stiftung. стр. 208, 233. 
  19. ^ Bunch, Charlotte; Reilly, Niamh; Douglass College. Center for Women's Global Leadership; United Nations Development Fund for Women (1994). Demanding accountability: the global campaign and Vienna Tribunal for women's human rights. Rutgers University, Center for Women's Global Leadership. стр. 37. ISBN 9780912917290. 
  20. ^ Enloe, Cynthia (2016). Globalization and Militarism: Feminists Make the Link. Rowman & Littlefield. стр. 134. ISBN 9781442265455. 
  21. ^ „Living in War Zones: Thoughts on War and Domestic Violence” (PDF). Judith Armatta (Presented at the Conference on “INTEGRATING DOMESTIC VIOLENCE EDUCATION INTO LAW SCHOOLS,” sponsored by the American Bar Association Committee on Domestic violence). 9. 3. 2001. Приступљено 28. 10. 2017. 
  22. ^ Presented by : Keri Phllips (3. 12. 2001). „Women in Black”. Radio National (на језику: енглески). Приступљено 28. 2. 2018. 
  23. ^ а б Tesanović, Jasmina (2013). „Mothering in War”. Ур.: Guzman Bouvard, Marguerite. Mothers of Adult Children. Lexington Books. стр. 110. ISBN 9780739183014. 
  24. ^ McLeod, Laura (16. 7. 2015). Gender Politics and Security Discourse: Personal-Political Imaginations and Feminism in 'Post-conflict' Serbia. Routledge. стр. 52. ISBN 9781317635628. 
  25. ^ а б в г „Short biography: Lepa Mladjenovic”. Heinrich Boell Foundation. 6. 12. 2012. Приступљено 28. 10. 2017. 
  26. ^ „direcontrolaviolenza.it”. 
  27. ^ Women's International War Crimes Tribunal on Japan's Military Sexual Slavery (на језику: енглески), 2022-10-20, Приступљено 2022-12-24 
  28. ^ Млађеновић, Лепа; Урошевић, Милош (2012). „Дежурне у свим видовима солидарности: перманентна политика слободе за лезбијке и геј активисте” (PDF). 
  29. ^ Nela Pamuković (на језику: хрватски), 2022-11-06, Приступљено 2022-12-24 
  30. ^ „Postcards from Brighton – Trouble and Strife” (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-24. 
  31. ^ „Lepa Mladjenovic: zudnja za aktivizmom”. www.womenngo.org.rs. Приступљено 2022-12-24. 
  32. ^ Mertus, Julie (1. 3. 1995). „One Step Forward”. War Resisters International. Приступљено 28. 10. 2017. 
  33. ^ „Prva lezbijska nedjelja”. Udruga LORI (на језику: Croatian). Архивирано из оригинала 09. 08. 2019. г. Приступљено 28. 2. 2018. 
  34. ^ „Regionalni lezbijski skup u Rovinju | Kontra” (на језику: хрватски). Приступљено 2022-12-24. 
  35. ^ User, Super. „Lezbijski aktivistički skup „RAVNOPRAVNO DRŽAVLJANSTVO“ 2001”. Udruga LORI (на језику: хрватски). Приступљено 2022-12-24. 
  36. ^ „Regionalni radni sastanak lezbejki u Rovinju 2001.”. Labris (на језику: српски). Приступљено 2022-12-24. 
  37. ^ User, Super. „Lezbijski aktivistički skup „JEDNAKOPRAVNO DRŽAVLJANSTVO“ 2002”. Udruga LORI (на језику: хрватски). Приступљено 2022-12-24. 
  38. ^ „Treća lezbijska nedjelja”. Udruga LORI (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 02. 10. 2019. г. Приступљено 28. 2. 2018. 
  39. ^ „Our network, our strength: The Third Lesbian Week 2004 | Labris”. Labris (на језику: енглески). 8. 2. 2017. Приступљено 28. 2. 2018. 
  40. ^ „Odrzana Lezbejska nedelja / Joan i Dianna u Beogradu”. Gay-Serbia.com | Diskusije (на језику: српски). Архивирано из оригинала 25. 05. 2022. г. Приступљено 2022-12-24. 
  41. ^ „FEMINISTIČKA PRAVA I LEZBEJSKE SLOBODE | REX ARHIVA”. rex.fondb92.org. Приступљено 2022-12-24. 
  42. ^ Несл, Џоан (2018). „Освајање слободе: живот и активизам: одабрани текстови”. Лабрис. 
  43. ^ „Elana Dykewomon: poetsko veče! | REX ARHIVA”. rex.fondb92.org. Приступљено 2022-12-24. 
  44. ^ „Elana Dajkvomon gostuje u REX-u”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2022-12-24. 
  45. ^ Lezbejke, Konsultacije Za (2016-04-20). „Konsultacije za lezbejke: Elana Dykewomon lična/politčna istorija”. Konsultacije za lezbejke. Приступљено 2022-12-24. 
  46. ^ „Konsultacije za lezbejke”. konsultacijezalezbejke.blogspot.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-24. 
  47. ^ „Human rights Awards, The Felipa de Souza Award”. OutRight Action International. Приступљено 28. 10. 2017. 
  48. ^ „U Novom Sadu otvorena Čitaonica Lepa Mlađenović — Vijesti — Libela”. Libela (на језику: хрватски). Приступљено 6. 3. 2018. 
  49. ^ „Lepa Mladjenovic, Serbia, Wins 2013 Anne Klein Women’s Award - Statement by the jury”. Heinrich-Böll-Stiftung (на језику: немачки). 6. 12. 2012. Архивирано из оригинала 09. 08. 2019. г. Приступљено 6. 3. 2018.  Невалидан унос |dead-url=dead (помоћ)
  50. ^ Domi, Tanya (9. 12. 2012). „Lesbian Activist Lepa Mladjenovic Selected For Ann Klein Award”. The New Civil Rights Movement (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 9. 2016. г. Приступљено 6. 3. 2018. 
  51. ^ Roy, Jodie (26. 11. 2013), Lepa Mladjenovic - Speech on the Anne Klein Award, Приступљено 6. 3. 2018 
  52. ^ „Anne Klein Frauenpreis Award Ceremony for Lepa Mladjenovic | Vi på Kvinna till Kvinna”. vipa.kvinnatillkvinna.se (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 03. 2017. г. Приступљено 6. 3. 2018. 
  53. ^ KultPlus (2018-05-28). „Gratë aktiviste treguan rrugëtimin e tyre me feminizmin në FemArt (FOTO)”. KultPlus (на језику: албански). Приступљено 2022-12-24. 
  54. ^ Nestle, Joan. „At-Home with Lepa Mladjenovic: Publications”. www.joannestle.com. Приступљено 6. 3. 2018. 
  55. ^ „sadrzaj prirucnika za volonterke sos-a”. www.womenngo.org.rs. Приступљено 2022-12-24. 
  56. ^ „Lepa Mlađenović: Politika ženske solidarnosti”. Udruženje mreža za izgradnju mira (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-12-27. 
  57. ^ „"POLITICS OF WOMEN'S SOLIDARITY" by Lepa Mladjenovic (Belgrade) - One Billion Rising Revolution”. One Billion Rising Revolution (на језику: енглески). 18. 9. 2016. Приступљено 6. 3. 2018. 
  58. ^ Mлaђеновић, Лепа (2020). „Емоције мењају рад мозга - феминистички приступ неуробиологији трауме силовања” (PDF). 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лепа_Млађеновић&oldid=27520408”