Београдска парада поноса

Из Википедије, слободне енциклопедије
Логотип отказане поворке из 2009

Београдска парада поноса (ткђ. Београдска поворка поноса, Belgrade Pride) манифестација је лезбејки, гејева, бисексуалних и трансродних (ЛГБТ) особа у Србији. Као једна од парада поноса ЛГБТ особа, којима се сваке године у европским и светским градовима обележава Међународни дан поноса ЛГБТ особа, организовање поворке поноса у Београду има за циљ скретање пажње јавности на проблеме насиља и дискриминације са којима се суочавају ЛГБТ грађани и грађанке Србије. До 2010. године ниједан покушај организовања параде поноса у Београду није успешно окончан. Прва парада организована је 2001. године, након демократских промена у Србији, али је завршена пребијањем учесница и учесника од стране навијача и десничарских група. Парада поноса је поново планирана 2004. године, али је су је организатори отказали након мартовских немира и паљења џамија у Нишу и Београду. Након више година паузе, наредна поворка поноса била је заказана 2009. године, али и отказана јер организатори нису желели да прихвате одлуке МУП-а. Парада поноса је поново заказана 2010. године за 10. октобар, када је први пут успешно одржана. Након четири године успешно је одржан трећи прајд у Београду 28. септембра 2014. године, где је све прошло без већих инсидената. Београдом се прошетало између 1.000—1.500 људи. Већ следеће године, 20. септембра 2015, четврта парада поноса је прошла још боље у односу на предходну годину — где је члан Организационог одбора Бобан Стојановић оценио да је ово прва права парада. Те године је одржана и прва транс парада у Београду.[1]

Парада поноса 2001.[уреди]

Игор Добричић, жртва пребијања на паради поноса, 2001. године: „Моје лично мишљење је да ако треба да жртвујем страху своје људско достојанство и своје право да будем оно што сам, радије ћу да се убијем него што ћу да живим и да се кријем.“[2]

Прва парада поноса у Београду била је заказана за 30. јун 2001. године под слоганом „Има места за све“. Организатори параде биле су организације Лабрис и Gayten. Особе окупљене на Тргу Републике напала је група хулигана и присталица десничарских органиација; међу насилницима су се нашли чланови покрета Образ, Светосавске омладине, навијачи Црвене звезде, Партизана и Рада, као и један свештеник Српске православне цркве.[3][2]

Као један од криваца за дешавања на овом скупу прозивана је и полиција, са чијом одговорношћу се сложила и тадашња заменица министра правде Тамара Луксић-Орландић.[2] Полицијске снаге су биле присутне у недовољном броју, иако је СУП био унапред обавештен од стране организатора о постојању претњи и могућности насиља.[3] Присутни полицајци у почетку нису реаговали на насиље, све док и сами нису били нападнути од стране хулигана.[3][2] У саопштењу организатора се такође наводи да су и сами представници полиције давали отворено хомофобичне изјаве.[3]

Према проценама организатора параде, повређено је више од 40 особа.[3] У писму Министарства унутрашњих послова, Секретаријата у Београду, које је потписао тадашњи начелник Бошко Буха, наводи се да је повређено 6 грађана и 8 полицајаца.[4] Међу нападнутима нашле су се и новинарке Б92, Милева Вукић и Бранкица Станковић.[5] Такође, хулигани су намеравали да нападну просторије политичке партије СДУ, али су грешком полупали прозоре приватног предузећа „Либертас“, које се налазило у истој згради, испод просторија СДУ-а.[4]

Премда је званична реакција представника владе изостала, у медијима су се чуле бројне реакције невладиних организација, као и истакнутих јавних личности. Такође, реаговале су бројне међународне организације које се баве заштитом људских права. Поред осуда насиља, јављали су се и хомофобични коментари. Начелник секретаријата унутрашњих послова Бошко Буха је изјавио да: „Наше друштво као средина није сазрело за такво исказивање настраности.“[4] У саопштењу Српске радикалне странке се наводи да „режим ДОС-а предвођен […] Кораћем, покушава да противприродни блуд уведе у Србију као нешто нормално.“[4] Тадашњи председник Образа, Небојша Крстић, изразио је став да параде поноса представљају „изругивање моралу, изругивање породичном, духовном и националном идентитету много страдалног и напаћеног српског народа“.[2]

Организација Belgrade Pride је најављивала организовање друге параде поноса 2004. године. Припреме су трајале неколико месеци, пре коначног отказивања параде из безбедносних разлога — након ескалације насиља и паљена џамија у Београду и Нишу, марта 2004. Група активиста окупљених око Белгрејд прајда почела је да организује QueerBeograd.[тражи се извор]

Поворка поноса 2009.[уреди]

Друга по реду заказана парада поноса требало је да се одржи 20. септембра 2009. године. Након велике медијске пажње коју је ЛГБТ популација добила приликом скидања Закона о забрани дискриминације са скупштинске процедуре на захтев СПЦ и других верских заједница у Србији, а затим и његовог коначног изгласавања, пажња је била усмерена на најаву одржавања поворке поноса у Београду. Одржавање параде поноса подржале су амбасаде Холандије, Шведске, Велике Британије, Норвешке и Немачке, затим Мисије УН-а и ОЕБС-а, представници министарстава и других државних установа, као и већи број јавних личности. Од јавних личности које су међу првима подржале параду поноса били су: Ана Родић, Ана Софреновић, Беби Дол, Биљана Цинцаревић, Биљана Ристић, Биљана Србљановић, Борис Дежуловић, Дејан Анастасијевић, Драгана Ћосић, Драган Бјелогрлић, Душан Макавејев, Горчин Стојановић, Христина Поповић Мијин, Иван Б. Лалић, Иван Тасовац, Катарина Ребрача, Кебра, Лена Богдановић, Луна Лу, Маја Узелац, Милутин Петровић, Милица Томић, Јелена Карлеуша, Мирјана Карановић, Ненад Марјановић, Никола Ђуричко, Сани Армани, Сека Саблић, Индира Радић, Светлана Бојковић, Бранкица Станковић, Славимир Стојановић, Соња Вукићевић, Срђан Драгојевић, Светлана Лукић, Светлана Вуковић, Светозар Цветковић, Теофил Панчић, Владимир Арсенијевић, Жарко Требјешанин, Желимир Жилник.[6] Такође, снимљено је неколико промотивних спотова под слоганом „Љубав није да се крије, него да се поноси“ у којима су учествовали Драган Бјелогрлић,[7] Горчин Стојановић,[8] Христина Поповић,[9] Никола Ђуричко,[10] Мирјана Карановић,[11] Беби Дол,[12] Милутин Петровић.[13]

Претње насиљем и гаранције безбедности[уреди]

Београдом крв ће лити
геј параде неће бити.

Упоредо са подршком, у јавности су се појавиле претње организаторима и учесницима поворке поноса. Улице Београда биле су ишаране графитима који су позивали на спречавање повоке поноса и насиље. Младен Обрадовић, председник екстремне десничарске организације Образ, јавно је претио да ће парада поноса бити спречена „по сваку цену“.[14] Такође, поводом поворке поноса огласила се Српска православна црква, у чије име је Амфилохије Радовић ову манифестацију назвао „поворка срама, поворка Содоме и Гоморе“.[15] Радовић је, такође, лезбејску и геј љубав назвао бесплодном и јаловом, цитирајући: „Дрво које плода не рађа, сијече се и у огањ баца.“[15] Овакав иступ представника СПЦ-а осудило је неколико невладиних организација, које су у истоме виделе оправдавање насиља и позив на насиље.[16] У саопштењу које су потписале организације Жене у црном, Комитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права у Србији подсећа се на то да „ова институција [има] у својим редовима низ педофила и осталих починитеља сексуалних злочина, од којих неки обављају и највише функције у хијерархији“ и да „институција која је упорно благосиљала ратне злочинце, оправдавала злочине [...] нема право да се било каквим моралним судовима јавља у јавности док се не одрекне свог срамотног и нечовечног (и наравно, нехришћанског) пропагирања мржње и подржавања злочина“.[17]

Графите који позивају на насиље, као и поруке насиља које су се јавиле у медијима, републички тужилац Слободан Радовановић је у то време оценио као „полемички тон“: „Не можемо ми да реагујемо на натписе у медијима, ми можемо да реагујемо ако дође до неких последица из свега тога. Мислим да што се тиче медија, не видим ја ту нешто, имамо опречне ставове, то су неки полемички тонови. Дај сад да не коментаришемо то, али ајде да створимо услове да се то све заврши у реду и миру.“[14]

Држава је, с друге стране, најављивала велико присуство полиције и гарантовала је да ће држава спречити насиље. Министар унутрашњих послова Ивица Дачић је најавио да ће полиција да заштити све учеснике и учеснице скупа у току параде, као и при њиховом доласку и одласку. Такође, напоменуо је да је поворка поноса требало боље политички да се припреми, „јер се расправаља само о њеном безбедносном аспекту“.[18] Градоначелник Београда Драган Ђилас је, међутим, изјавио да „сексуално опредељење“ треба да остане „у четири зида“, али је касније кориговао своју изјаву и објаснио је да је истом „изразио бојазан да ће таква манифестација изазвати реакцију оних који сваких неколико десетина дана уништавају град“, као и „бојазан за безбедност учесника“.[19]

Отказивање поворке[уреди]

Један дан пре заказане поворке поноса, организатори су саопштили да се поворка неће одржати. Као разлог је наведено решење Министарства унутрашњих послова којим се уредно пријављен скуп у центру града премешта на плато испред Палате Србије из безбедносних разлога. Организатори поворке су ово оценили као забрану пријављеног скупа у центру града и донели су одлуку да не одрже скуп на Ушћу. Мајда Пауча, једна од чланица организационог одбора, изјавила је: „Симболика ове манифестације свуда у свету је да се симболично прошета центром града и покаже да смо равноправни грађани. Не желимо да шетамо по некој ливади на Ушћу, то не би била Поворка поноса.“[20] Оваква одлука Министарства унутрашњих послова оцењена је као „капитулација државе пред претњама насиљем“.[20] Влада је инсистирала на томе да скуп није забрањен, већ само измештен на другу локацију.

Парада поноса 2010.[уреди]

Септембра 2010. године, организатори су најавили одржавање параде поноса 10. октобра 2010. године.[21] Према плану, окупљање треба да започне у парку Мањеж, одакле ће се поворка кретати Немањином улицом до зграде Владе Србије, а затим Улицом кнеза Милоша. Журка након поворке биће одржана у СКЦ-у. Скуп су подржали председник Борис Тадић, министар полиције Ивица Дачић, председница Скупштине Славица Ђукић-Дејановић, а министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић је најавио лично присуство, као и државни секретар за људска и мањинска права Марко Караџић који је и 2009. године био један од најјачих гласова подршке поворци поноса.[21]

Одржавање параде[уреди]

Belgrade pride 2010-09.jpg

Парада је, као што је и најављено, одржана 10. октобра 2010. године, са почетком у 10 часова у парку Мањеж у Београду, где се окупило више од 1.000 учесника и учесница параде поноса.[22][23] Скуп је отворио шеф делегације ЕУ, Винсент Дежер.[22] Скупу су се, поред организатора, обратили и министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић, шеф делегације ОЕБС-а Димитриос Купреос и амбасадор Савета Европе у Србији Константинос Јерокостопулос.[22] Скупу су присуствовале личности из политичког и јавног живота, као што су Мирјана Карановић, Никола Којо, Чедомир Јовановић, Жарко Кораћ, Миљенко Дерета, Марко Караџић, Вукашин Обрадовић, Петар Антић, као и амбасадорка САД Мери Ворлик.[22]

Поворка поноса, са великим транспарентом „Можемо заједно“ и бројним заставама дугиних боја, кренула је у 11.30 од парка Мањеж преко Немањине, Кнеза Милоша и Масарикове до СКЦ-а, где је организована журка — која је завршена у 13.30, раније него што је предвиђено.[22]

Безбедност и немири[уреди]

Претње учесницама и учесницама параде појавиле су се након објављивања планова да се парада одржи. У претњама које су долазиле од разних екстремистичких десничарских организација позивало се на физички обрачун и линч учесника и учесница.[24]

Безбедност учесника и учесница параде, међу којима је било и дипломатских представника и представница, гарантовале су полицијске снаге које су у великом броју биле распоређене око места одржавања скупа и шетње.

С друге стране, 6.500 хулигана изазвало је нереде у Београду, нападом на полицију и поједине зграде. Током немира хулигани су напали зграду Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, зграду РТС-а, покретни мамограф, као и бројне продавнице у центру Београда — из којих је покрадена роба. Сукоб са полицијом је смирен око 14.00.[25]

Током нереда повређена су 132 полицајца и 25 грађана, а ухапшено је 249 особа, од којих је чак око 60% из унутрашњости Србије.[26] Ова чињеница је оцењена као знак лоше организације догађаја.[неодређено] Чедомир Јовановић је изјавио: „То су практично биле паравојне формације са јасним плановима и са сценариом који превазилази оно што смо ми планирали 5. октобра 2000. године.“[26] Одговарајући на саопштења појединих странака да су нереди израз незадовољства због економског стања у друштву, Јовановић је рекао: „То што се јуче десило нема никакве везе са празним новчаницима демонстраната. Они су јуче имали и материјалне трошкове — дошли су организовано у Београд, са скутера су нападали полицију.“[26]

Реакције[уреди]

Лазар Павловић из Геј-стрејт алијансе оценио је да је битно да је парада поноса одржана након 10 година од првог покушаја: „Оно што се паралелно догађало на улицама Београда показује колико [се] заправо неке снаге имају своје војнике на улицама још увек нису поражене. Ако треба кренути у борбу против тога то је управо данас, ако се већ до сада није радило на томе.“[27]

Већина представника и представница Демократске странке је оценила да су немири осмишљени како би се нарушио мир, стабилности и демократски поредак.[28] Портпаролка ДС-а, Јелана Триван, изјавила је:

„То очигледно нема никакве везе са њиховим ставом према паради. То су хулиганске банде које се понашају по истом обрасцу, било да је реч о фудбалској утакмици или идеолошком протесту. То су хулигани, а не борци за било какве моралне вредности или начела, и као такви морају да буду строго кажњени. ”

— [29]

С друге стране, градоначелник Београда и члан ДС-а, Драган Ђилас, нагласио је да је начињена велика материјална штета те оценио да парада поноса неће донети ништа добро организаторима. Ђилас је такође апеловао на организаторе геј параде рекавши да „без обзира каква права имају, да не организују манифестације које доводе до оваквих ствари“.[30]

Министар Чиплић је у реакцији на насиље рекао да је важно да је „парада успела“, чиме се показало да је „Србија слободна земља“, што је оценио и као „коначни пораз“ хулигана.[31]

Парада поноса 2011.[уреди]

Парада поноса је била најављена за 2. октобар 2011, али је Министарство унутрашњих послова Републике Србије, након консултација са државним врхом, одлучило да се сви скупови који су најављени за 1. и 2. октобар — осим културних и спортских манифестација[32] — забране ради безбедности грађана.[33] Министар унутрашњих послова Ивица Дачић изјавио је да су постојале информације да се спрема велико нарушавање јавног реда и мира, те да екстремистичке групе то схватају као крсташки рат.[34] Такође су постојала сазнања да екстремистичке групе спремају нереде у више делова Београда те да пале зграде и аутомобиле.[33] Забрану свих скупова подржао је и председник Србије Борис Тадић, док је патријарх српски Иринеј затражио да се не одржи „парада срама“ назвавши њене учеснике „групом настраних, који своје мањинске погледе у основи неприродне, желе да наметну другој, огромној већини, која не дели и не прихвата њихово схватање смисла живота у људске слободе“.[35]

Плакат противника Геј параде 2012

Парада поноса 2014.[уреди]

Организатори су саопштили да је недеља поноса одложена у мају због ванредне ситуације, а да ће бити одржана од 22. до 29. септембра 2014, а шетња градом најављена је за 28. септембар. Парада је одржана под слоганом „Људи за људе: да кажемо да смо ту и како нам је“. Организатори најављују дебатни програм који ће бити посвећен јачању солидарности између ЛГБТ заједнице и других угрожених група у Србији.[36] Центар Београда је окупирала полиција, град је био под опсадом, а полиција је легитимисала сумљива лица на улици. Вучић поручио је да приликом одржавања Параде Поноса у Београду не сме да буде насиља, јер се у Србији поштује Устав и закон. Присуствали су многобројни амбасадори, министри, политичари, редитељи (међу њима и Чедомир Јовановић). Парада поноса је безбедно протекла. Било је мањих инцидената, приведено је више од 50 људи. У међувремену је јављено да је Жандармерија претукла брата премијера Александра Вучића. Кошкања се настављају, а полицијске марице су кренуле да превезу учеснике Прајда. На мети хулигана се нашао и фоторепортер новина Блиц. Б92 јавља да су хулигани напали и њихову зграду. Репортер Блица Марко Петровић каже да има између 1.000 и 1.500 људи за сада окупљених испред Владе Србије.[37]

Парада поноса 2015.[уреди]

11. децембра 2014. орзанизатори параде поноса су на Међународни дан људских права поднели пријаву за одржавање Недеље поноса и Параде поноса. Трајаће од 14. до 20. септембра 2015, а шетња градом биће одржана 20. септембра 2015. Парада поноса Београд постала је чланица Европског удружења организатора Прајда (EPOA) и светског удружења Прајд организација (InterPride).[38] Те године је одржана по први пут и транс парада у Београду заједно са геј парадом.[39] Парада поноса и Понос транс особа, као и традиционална шетња од зграде Владе Србије до Градске скупштине, обе манифестације прошле су без већих инцидената, а центар града током целог дана обезбеђују јаке полицијске снаге. Учесници Прајда играли су уз музику са камиона који је окићен шареним балонима, дружили се; пао је први пољубац на манифестацији Транс понос; има оних који су дошли ролерима, неки бициклима, неки с децом и кућним љубимцима.[40][41] На овогодишњој Паради поноса учествује три пута мање учесника него прошле године, односно њих 300, сазнаје Блиц. Учесници су носили велику заставу дугиних боја, а организатори скупа воде шетњу са транспарентом „Моја права моји захтеви“. Полиција је током трајања Прајда ухапсила Уроша Мишића и још седам мушкараца у фантомкама због сумње да планирају напад на учеснике.[тражи се извор]

Реакције[уреди]

Београд је био обојен дугиним бојама, учесници су задовољни, док је члан Организационог одбора параде поноса Бобан Стојановић изјавио да је презадовољан овогодишњим прајдом; стога је том приликом изјавио:

„Ово је прва права Парада, шетали смо главним улицама, свуда су се вијориле заставе, људи су били срећни, чула се музика са камиона, било је весело и шарено и то је у ствари Прајд.[41]

Чедомир Јовановић је присуствовао и овогодишњој паради и исказао је да раније излазак на параду поноса раван изласку на фронт. Данас то није тако; зато изражава пуно поштовање према онима који су то омогућили, због тога долази сваке године јер му је то врло важно.[41] Најстарија учесница параде, Гордана Радић, подржава ову манифенистацију јер сматра да нико не сме да било коме оспорава право на љубав.[40]

Парада поноса 2016.[уреди]

Под слоганом „Љубав мења свет“ у Београду је 18. септембра одржана четврта — Парада поноса 2016, коју је обезбеђивао већи број припадника полиције и жандармерије. Манифестација је протекла без инцидената. Учесници Параде поноса прошетали су од Славије до Трга републике, где се концертом манифестација званично завршила. На Паради поноса учествовали су и народни посланици, бивши и садашњи министри, као и градоначелник Београда.

Окупљање учесника параде, који су носили заставе дугиних боја и друга обележја ЛГБТ заједнице, почело је око 11 часова на Славији, одакле је нешто после поднева кренула поворка. Учесници Параде поноса завршили су шетњу до Трга републике, где је одржан концерт којим је та манифестација званично завршена. Окупљене су забављали Марина Перазић, Бојана Стаменов, Наташа Беквалац, као и познати београдски ди-џеј Вања Бурсаћ. Учесници параде кретали су се Улицом краља Милана, од Славије до Трга републике, а трасу су обезбеђивале јаке полицијске снаге. На почетку колоне организатори Прајда носили су транспарент у дугиним бојама на којем је писало „Љубав мења свет“. Атмосфера у колони је била весела: учесници су играли уз музику са разгласа, певали и махали заставицама, а носили су и велику заставу у дугиним бојама. Током проласка центром града, учеснике Прајда су поздрављали поједини грађани са балкона. Међутим, било је и другачијих порука, па је млађи мушкарац са прозора зграде у близини Палате Албанија махао српском заставом, а испод прозора спустио транспарент на којем је писало „Рекриминализација содоме“. Почетак шетње прогласила је кума Прајда, Мирјана Карановић, која је рекла да свако нађе начин да се ослободи страха и ослободи свој простор слободе.

„Људски живот је драгоцен, а право да га живимо слободно је неприкосновено“, поручула је Карановићева којој је титула куме припала због — како је наведено — залагања за људска права и толеранцију.

Министарка за државну управу и локалну самоуправу Ана Брнабић изјавила је да је одржавање Параде поноса трећу годину заредом веома значајно и да је то озбиљан помак кад је реч о правима ЛГБТ заједнице.[42]

Парада поноса 2017.[уреди]

Дана 29. јуна 2017. године, Народна скупштина Републике Србије је изабрала Владу Ане Брнабић — прве ЛГБТ премијерке на просторима бивше Југославије. На конференцији за новинаре у Медија центру 13. јула, припадници ЛГБТ заједнице су најавили Недељу поноса од 11. до 17. септембра. У уторак, 29. августа, по први пут у Београду је отворен Прајд инфо центар где су грађани могли да се информишу о историји покрета, стању људских права и егзистенцији ЛГБТ особа у Србији.[43] Википедија на српском језику је 12. септембра објавила Уређивачки маратон — Недеља поноса за 14. септембар. Под слоганом „За промену”, 17. септембра у Београду је одржана Парада поноса на којој је учествовало око 1000 људи. Манифестација је почела око поднева окупљањем на Цветном тргу, а након обраћања „куме” прајда Јелене Карлеуше поворка је кренула Улицом краља Милана до Трга Републике где је уз обраћање организатора и гостију и уз музику и завршена. Шетња централним градским улицама је прошла без инцидената уз присуство много мањег броја полицајаца. Овогодишњем Прајду присуствовала је и премијерка Србије Ана Брнабић, уз министре Бранка Ружића и Зорана Ђорђевића. Ана Брнабић је прва председница владе на Балкану која је учествовала на геј паради. По четврти пут, паради је присуствовао и градоначелник Београда, Синиша Мали.[44]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Martinović, Iva. „Prvi Trans prajd u Beogradu”. www.slobodnaevropa.org. Radio Slobodna Evropa. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 „Razbijanje gay parade: Ko je kriv za prebijanje učesnika”. B92. Приступљено 7. 9. 2010. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 „Saopštenje organizatora: povodom brutalnog nasilja izvršenog nad građanskama i građanima na gej-lezbejskoj paradi u Beogradu”. B92. 1. 7. 2001. Приступљено 7. 9. 2010. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 „GEJ PARADA 2001. — IZVEŠTAJI MEDIJA I REAGOVANJA”. GayEcho. Приступљено 7. 9. 2010. 
  5. „Saopštenje ANEM-a: Silom prekinuta gej parada u Beogradu”. B92. Приступљено 7. 9. 2010. 
  6. „Sve veća podrška Povorci ponosa”. B92. 12. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  7. „Promo spot Povorke ponosa — Dragan Bjelogrlić”. YouTube. 15. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  8. „Promo spot Povorke ponosa – Gorčin Stojanović”. YouTube. 15. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  9. „Promo spot Povorke ponosa – Hristina Popović”. YouTube. 15. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  10. „Promo spot Povorke ponosa – Nikola Đuričko”. YouTube. 11. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  11. „Promo spot Povorke ponosa – Mirjana Karanović”. YouTube. 11. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  12. „Promo spot Povorke ponosa – Bebi Dol”. YouTube. 11. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  13. „Promo spot Povorke ponosa – Milutin Petrović”. YouTube. 11. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  14. 14,0 14,1 „Pretnje ultradesnice uoči Povorke”. B92. 12. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  15. 15,0 15,1 Amfilohije (16. 9. 2009). „Povorka srama”. sajt SPC-a. Приступљено 14. 9. 2010. 
  16. „SPC o Povorci: Ljubav ili Sodoma”. B92. 17. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  17. „Stop licemerju srpske pravoslavne crkve!”. Žene u crnom. 17. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  18. „Vlada Srbije o "Povorci ponosa". B92. 17. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  19. „Đilas o Povorci ponosa, iskreno”. B92. 8. 8. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  20. 20,0 20,1 „"Povorka ponosa" se neće održati”. B92. 19. 9. 2009. Приступљено 14. 9. 2010. 
  21. 21,0 21,1 „Parada ponosa u Beogradu 10. X”. B92. Приступљено 14. 9. 2010. 
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 22,4 „Možemo zajedno protiv nasilja”. Danas. 10. 10. 2010. Приступљено 15. 10. 2010. 
  23. „Hiljadu učesnika na "Paradi ponosa". B92. 10. 10. 2010. Приступљено 15. 10. 2010. 
  24. „Uhapšen zbog pretnji Paradi ponosa”. B92. 21. 9. 2010. Приступљено 18. 10. 2010. 
  25. „Demoliranje Beorgada, još jednom”. B92. 10. 10. 2010. Приступљено 18. 10. 2010. 
  26. 26,0 26,1 26,2 „Ko "diriguje" hiljadama huligana”. B92. 11. 10. 2010. Приступљено 18. 10. 2010. 
  27. „"Bitno je da je Parada održana". b92. 10. 10. 2010. Приступљено 18. 10. 2010. 
  28. „Stranačke reakcije na incidente”. B92. 10. 10. 2010. Приступљено 15. 10. 2010. 
  29. „Šutanovac: Nezapamćen izliv mržnje”. B92. 10. 10. 2010. Приступљено 15. 10. 2010. 
  30. „Đilas: Parada neće doneti ništa dobro organizatorima”. Blic. 10. 10. 2010. Приступљено 15. 10. 2010. 
  31. „Država najavila odgovor na nasilje”. B92. 10. 10. 2010. Приступљено 15. 10. 2010. 
  32. „Zabranjeni svi skupovi za vikend, kao i Parada ponosa”. Blic. Приступљено 30. 9. 2011. 
  33. 33,0 33,1 „Zabranjeni svi skupovi, pa i Prajd!”. Б92. Приступљено 30. 9. 2011. 
  34. „Dačić: Koliko života je bila cena?”. Б92. Приступљено 30. 9. 2011. 
  35. „Irinej: Ne održati "paradu srama". Б92. Приступљено 30. 9. 2011. 
  36. http://mondo.rs/a702407/Info/Drustvo/Parada-ponosa-u-Beogradu-28.-septembra.html, Приступљено 20. 9. 2015.
  37. PRAJD 2014 Huligani zapalili autobus i napali zgradu B92! Parada održana uz crkvena zvona i helikoptere, Приступљено 20. 9. 2015.
  38. Parada ponosa 20. septembra 2015., Приступљено 20. 9. 2015.
  39. PRVA TRANS PARADA U BEOGRADU: Centrom odjekivalo "Stayin alive", pao i prvi POLJUBAC!, Приступљено 20. 9. 2015.
  40. 40,0 40,1 „Najlepše lice Srbije: Zbog izjave ove bake dvaput ćete razmisliti pre nego što pljunete Prajd”. 24 sata. 20. 9. 2015. Приступљено 20. 9. 2015. 
  41. 41,0 41,1 41,2 „PARADA PONOSA Beograd u duginim bojama, učesnici zadovoljni: "Ovo je prva prava parada!". blic. 20. 9. 2015. Приступљено 20. 9. 2015. 
  42. РТС :: Одржана Парада поноса уз строге безбедносне мере
  43. „Отворен Прајд инфо центар у Београду” (на језику: ci). 
  44. „“Парада поноса” у Београду одржана без инцидената”. www.rts.rs (на језику: ci). Радио телевизија Србије. 

Спољашње везе[уреди]