Нацрт:Жарко Каришик

Жарко Каришик
Датум рођења	1943.
Место рођења	Главатичево

Жарко Каришик је рођен у августу 1943. године у Главатичеву код Коњица, као нежељено дијете, што је разумљиво с обзиром да је био шесто у породици током тешких година Другог свјетског рата. Због тога нико од породице, нити фамилије, није знао датум његовог рођења. Знали су само да је рођен између Илиндана, 2. август и Преображења, 19. август. Када је касније наишао поп кроз село и крстио га, он је у црквене књиге уписао 1. септембар као датум Жарковог рођења, а то је преузето и у матичним књигама.

Алфред Адлер је рекао да Бог ономе коме хоће исказати своју милост, он му већ у кољевку стави неку препреку. За Жарка је та препрека била што је рођен као нежељено дијете, а касније одрастао као невољено. Због тога је од рођења био предодређен за болест која се зове неуротичност. У осмој години доживио је несрећу у којој је остао без једног ока и од тада био је физички обиљежен. Због тога је постао мета дјечацима за испољавање агресивности и дјевојчицама за игнорисање и спрдњу.

Када је завршио осмогодишњу школу у првој генерацији у родном селу, породица није имала средстава да финансира његов боравак у граду ради школовања. Желио је похађати учитељску школу, али је послат код брата у Банат да учи занат. Брат му је био радник и живио је на салашу. Након три мјесеца, невиђених мука, посебно због превоза коњским колима по блатњавом путу од салаша до села у коме је учио занат и неприхватања да му као животни позив буде машинбраварско занимање, побјегао је назад у село. Очекивао је упис наредне године у школу, али за то опет није било могућности и одлучио је, са свега шеснаест година, запослити се у Коњицу као грађевински радник, јер му је то била једина могућност за бијег са села.

Двије године касније уписао се у економску школу (вечерње одјељење уз рад) и похађао је са онима од којих је већина имала и петнаестак или и више година од њега, па је говорио да није чудно што је био најбољи ђак. Кад је био у трећем разреду написао је драму, чије постављање на сцену, уз ученике из редовних одјељења је и режирао. Представа је наишла на одушевљен пријем код публике. Тада се о Жарку говорило као о невиђеном чуду. Желио је студирати књижевност и/или филозофију, али за те студије (због протежирања кћери једног политичара) није добио стипендију, па му је за утјеху понуђена стипендија за студиј економије. Уписао се на Економски факултет у Сарајеву. Постигавши одличан успјех у првој години на јесен уписује ванредно и политичке науке. Три године студирао је паралелно на оба факултета уз одличан успјех.

Политичка активност током студија

На годишњој скупштини Савеза студената БиХ 6. маја 1968. године, бриљантним говором, изазвао је до тада невиђен „скандал“, пробудивши колеге из идеологијског сна: да је ондашњи систем идеалан, указујући на његове већ видљиве деформитете. Тако је створио искру која ће резултирати „буктињом“ (јунским студентским демонстрацијама '68. у Сарајеву), којом бјеше освјетљен главни град „тамног вилајета“, БиХ. Био је у демонстрацијама један од вођа, због тога искључен из СКЈ и укинута му је стипендија. Никад касније није био члан ниједне организације, осим планинарске. Наредне године издржавао се радом преко студентског сервиса. Власт му је нудила да се јавно одрекнем својих идеја и да ће живити као бубрег у лоју. Одбио је. Објављује текст у омладинском мјесечнику Лица у коме најављује стропоштавање ондашњег система у амбис. Због тог текста смијењена је редакција тог листа. Објављивао је и у студентском листу Наши дани у коме је био и члан редакције до забране једног априлског броја 1969. године. Тад је редакција распуштена. Потом га је УДБА ставила под присмотру. За ту службу га је поред неколико осталих колега шпијунирао и Војислав Шешељ, тада прозелитни титоиста. (Доказ о овој чињеници објављен је у књизи Чувари Југославије – Сурадници Удбе у БиХ, 2003. г. Факсимил Војиног картона у СДБ из 1979. може се погледати на Жарковом блогу: www.дурмитара.блогспот.цом у тексту Поводом избора новог папе Фрање I).

Радна активност након студија

По дипломирању запослио се, по препоруци једног његовог професора у предузеће Енергоинвест Сарајево, у Бироу за организацију, гдје је био у току пројекат реорганизације предузећа уз помоћ стручњака једне чувене консултантске фирме из Њујорка. Схватио је да међу тим стручњацима има агената ЦИА, по њиховом понашању а и односу према њему и приједлозима које су му, као пријатељски, давали, па је због тога тражио начин да напусти одлично плаћено радно мјесто које је имао. Пријављује се на расписани конкурс Економског факултета Сарајево за асистента. У периоду од двадесет година покретано је више поступака од стране власти ради његовог удаљавања с факултета. I посљедњи, тринаести 1989, иако најбоље припремљен, био је неуспјешан. Да такав буде, велика заслуга припада професору Есаду Ћимићу, раније протјераном са Филозофског факултета Сарајево.

Жарко пише у једној од књига да је прогон слободномислећих професора на Сарајевском универзитету отпочео отказом радног односа Меши Селимовићу 1953. на Филозофском факултету, а окончан неуспјелим покушајем његовог удаљавања с факултета 1989. године.

Због тога што је докторат писао на до тада невиђен начин и у њему се наругивао ондашњим стањем у нашој економској науци, а уз то навео да је ефикасност самоуправног привредног система лажна, а не реална јер је Југославија од Титовог раскида са Стаљином до краја шездесетих година од Америке добила 43 милијарде долара бесповратне помоћи – податак који је случајно сазнао током једног студијског боравка у иностранству – на предају доктората морао је чекати повољније друштвене околности а то је потрајало шест година. I поред тога на одбрану доктората чекао је двије године. Одбранио га је на матичном факултету, а у комисији није било ниједног професора са Економског факултета Сарајево, већ најугледнији професори у струци с других универзитета, с београдског два.

Живот у избјеглиштву и поновно писање несталог рукописа животног дјела

На почетку рата у БиХ, априла 1992. године, Жарко се затекао у својој викендици на Вучијој Луци изнад Сарајева, без иједног личног документа код себе и зато се није усуђивао поћи у Срајево без докумената. Свакојако се довијао да се ни на који начин не очеше о власт или она о њега. Одбио је понуду за мјесто министра финансија у влади Републике Српске. Олакшавајућа околност му је била што није био војни обавезник. Радио је код комшија најпростије послове да би се прехранио.

У мјесту се почиње све гласније говорити да је Алијин шпијун и да га треба ликвидирати. Војна полиција га приводи на саслушање. Претварао се да је изгубио здрав разум и успјева му да за радну обавезу добије да тимари и изјахује полицијске коње. Томе је био врло вичан јер је имао свог коња, који је остао заробљен у Херцеговини. Рад с коњима доживљавао је као награду у односу на санкцију коју је могао добити због тога што је био неопрезан, након једног сусрета у мају 1992. с Радованом Караџићем, својим јараном из револуционарне '68., па говорио да Радован више није нормалан и да ће Срби изгубити рат, јер Радован нема јасан и остварив ратни циљ.

У јесен 1992. године сазнаје да му је стан опустошен и библиотека разграбљена. Жали књиге, али највише необјављене рукописе, а међу њима посебно онај који је сматрао животним дјелом и намијенио му да он буде објављен након његове смрти.

Одбољева губитак и нема никакву идеју шта да чини. Туга која га је тада опхрвала била му је од користи да увјерљивије глуми да је полудио. Међутим, проницљивији су схватали да глуми лудило и једно вече од свог бившег студента добио је информацију да колико сутра ујутро некуд бјежи. Студент, који је радио на уређајима за везу код војске рекао му је да је случајно прислушкивао разговор на који начин да Жарко буде ликвидиран, а да то буде представљено као несретан случај. Сутра ујутро прије зоре, преко брда, од раније познатих му стаза, прелази до цесте којом је могуће бјежати у Црну Гору. Тешком муком, успио је трећи дан доћи до Жабљака и смјестити се у воденицу на Млинском потоку, коју је прије рата поправио за боравак љети у њој. Она је имала собицу у поткровљу. У Туристичком центру Жабљак понуде му да буде учитељ јоге за госте. Потпише уговор о ангажману али не прихвати понуђени му смјештај у хотелу, већ затражи за своје боравише смјештај у старој згради мрестилишта за рибе на обали Црног језера. Као већ од раније доказаном љубитељу Дурмитора, управа Националног парка „Дурмитор“, у договору с Туристичким центром, стави му зграду на кориштење која је имала собице у поткровљу, а преко двадесет година је била празна. У згради није било ни струје ни воде, али је била боље рјешење за боравак од воденице.

Због санкција жабљачки хотели су и у љетњој и у зимској сезони били углавном празни, зато од Жарковог учитељевања за туристе није било ништа. Да би оправдао боравак у мрестилишту Жарко је на зграду поставио таблу школа јоге. Неки ријетки туристи су му се обраћали за психолошку помоћ. Шест година Жарко је провео у згради мрестилишта. Надахњиван божанственим природним љепотама, без обзира на муке око преживљавања, одлучује 1995. године поново писати животно дјело, на коме је у предратном периоду радио дванест година. У поновној верзији оно је обима 125 ауторских табака. Штампао га на вересију као ауторско издање 1999. године под насловом „Наша јога и просвјетљење – теорија и методологија духовнотјелесног самоусавршавања”. У знак захвалности природним љепотама Дурмитора, које су га надахњивале док је поново писао књигу, узео је за себе духовно име Дурмитара, које је „сковао“ од имена Дурмитор и Тара.

Он у књизи презентује методологију којом је могуће, како пише, уз предан духовни рад на себи постићи самоспознају па и просвјетљење. За то врхунско постигнуће човјековог живота, вели, њему је требало самопрегорног рада, уз остале животне активности, око двије деценије, за које вријеме је слагао мозаик од коцкица које је налазио проучавајући свјетску духовну баштину, филозофију, дубинску психологију и практикујући хатха јогу.

Књижевница Љубица Жикић, у књизи „Слике распуклог времена”, поводом које је добила прву награду у 2005. години у БиХ, у посвети му је написала: „Књига 'Наша јога и просвјетљење' увек ми је била надахнуће када сам писала ове приче. Знање које сам црпила из ње помогло ми је у овом успеху. Драги Жарко, хвала Ти много што си човечанству подарио ову генијалну књигу, књигу која ће се тек за 200 година читати и разумевати на прави начин“. (Факсимил посвете је на посту Поводом избора новог папе Фрање I, гдје је и картон из СДБ Војислава Шешеља).

Видјевши како управа НП „Дурмитор”, институције која је основана да штити Дурмитор пустоши његово природно благо, које је дио Свјетске природне баштине и под заштитом је УНЕСКА, он диже свој глас за заштиту Дурмитора од девастирања. У ту сврху објављује 1998. године књигу „Морална зора руди над Дурмитором”. Због ње му је и суђено. Он је књигом отпочео борбу, слично оној библијској између Давида и Голијата, с харачлијама Дурмитора, како их Жарко у књизи назива. Филип Вујановић јавно пружа подршку харачлијама, а Мило Ђукановић, пошто је књига јако одјекнула Црном Гором, наређује да државна комисија утврди истину о Жарковој тврдњи да се на Дурмитору догађа еколошки злочин вијека у престоници еколошке државе Црне Горе. Комисији је пресједаво проф. др Радомир Лакушић. Комисија у тачци осам извјештаја констатује:

„8. За Републику Црну Гору као еколошку државу, за Дурмитор као престоницу Еколошке Државе Црне Горе, за Свјетску природну баштину – НП "Дурмитор", оно што се догађа у строго заштићеном резервату Млински поток и његовој околини, може се сажети у двије ријечи – еколошка катастрофа /Црне Горе, Југославије, Европе и Свијета/.”

Резултат извјештаја је био да је Ђукановић наредио смјену директора четердесетак дана раније него што би он по закону морао бити пензионисан, а Жарко се успио с Кланом борити још једну годину. Штампа друго проширено издање књиге 1999. године и због непокорности био је силом избачен из избјегличког скровишта у децембру 1999. и тако протјеран с Дурмитора. Клан харачлија Дурмитора је у три наврата покушао Жарка убити, али им је он сваки пут, како пише, успио измаћи “за длаку”, захваљујући упозорењима и подршци мјештана из околних жабљачких села. (Жабљачани су Жарку дали надимак Јога и по надимку он је једино познат на Жабљаку).

Када је др. сц. Чедомил Шилић, аутор четири од шест књига у едицији Природа Југославије (другим двјема је аутор Радомир Лакушић), прочитао треће издање књиге „Морала зора руди над Дурмитором”, а било је то након што је Жарко био протјеран с Дурмитора, Жарку је написао писмо у коме, поред осталог пише и ово:

„Ви сте уложили све своје физичке и умне способности у очување нашег грандиозног Националног парка, не за себе, већ за будуће генерације. Стога је Ваша несебична борба величанствена. Наставићу идаље у суперлативима. Не могу да се не чудим мјесту и околностима под којима је ова књига настала. Све у свему “чудо невиђено”. Рекао бих да ће о правој вриједности Ваше књиге моћи говорити тек будуће генерације.”

Саопштење да је Јунг “Исус”, месија, којег се очекивало да се појави 2000. г.

Западњацима најпознатији међу великим просвјетљеницима, који су просвјетљење постигли систематичном обуком и праксом су: Исус и Буда. Жарко је имао намјеру да о свом просвјетљењу не проговори никада, већ да постхумно буде објављена књига у којој саопштава методологију која га је довела до просвјетљења.

Сазнавши у јесен 1992. године да му је стан опустошен и рукописи нестали, доживљава то као Божију казну што је намјеравао да доказ о свом просвјетљењу не објављује за живота. Зато се по завршетку новог рукописа у 1995. години одлучује објавити књигу. Нуди је издавачима. Један, већ на први поглед, одушевљено обећава да ће књигу објавити, али касније захтијева да из рукописа склони помињање Српске православне цркве. Жарко одбија захтјев, али потом исто траже и други издавачи. Тек 1999. године успијева штампати књигу на вересију као ауторско издање.

Кад год се појави просвјетљеник у средини у којој постоји вишевјековна црквена институција с окошталом догмом, код њених свештеника – репродуктиваца-имитатора – јавља се страх да би њихово замајавање вјерника он могао разголитити, слично како је Исус разголитио обмане фарисеја, и они предузимају акцију да просвјетљеника или ушуткају или ликвидирају.

Гете је рекао за оне просвјетљенике „што су најдубљу тајну о човјеку сазнали, ал' нису знали вешто да скривају саз¬на¬ња та, но су их, срца набујала сва, простом пуку обзнањивали, – њих су, откад за свет се зна, разапињали и спаљивали!” Жарко у књизи оне који би да крену ка духовном уздизању подсјећа на Јунгово запажање шта треба да очекује онај ко крене путем ка просвјетљењу, који Јунг назива процесом индивидуације: „Ако Источњак крене тим дугим путем, он чини оно што се у његовој духовној традицији сматра за најбоље од свега што може да учини. Али Западњак који пожели да крене тим путем, ако је стварно озбиљан, имаће све ауторитете против себе – интелектуалне, моралне и религиозне“. Жарко је ово Јунгово запажање искусио на својој кожи. Књигу „Наша јога и просвјетљење” објавио је 1999. године и у њој је, први у свијету, експлицитно рекао да је Карл Густав Јунг „Исус“ којег свијет очекује да се појави 2000. године. Ево извода из те Жаркове књиге: „Дакле, ововремени спасилац, својеврстан „месија“, којег савремени човјек очекује да се појави 2000. године одавно је међу нама, али га ми не препознајемо као таквог. То је Карл Густав Јунг, творац аналитичке психологије, научног метода до самоостварења путем воље, знања и медитације.

Наша јога је само уз помоћ хатха јоге оживотворење Јунговог учења на начин који је савременом човјеку разумљив, прихватљив и без посредника примјенљив. Тако се наша јога може сматрати лансирном рампом с које се Јунгово откриће – које је до сада међу нестру¬ч¬њацима само врло малобројним познато, а од још малобројнијих је спознато, па зато за њих – лансира у свјетску орбиту.” (Страна 256 у првом издању и 258 у другом, неизмјењеном). Јунг је оставио рукопис за који је опоручио да буде објављен 2050. године. Међутим насљедници су одлучили да тај рукопис буде објављен као Црвена књига и то је учињено 2009. године. У тој књизи је и Јунгов разговор са својом Душом од 5. јануара 1922. године из којег се јасно види да је Жаркова констатација да је Јунг ововремени спасилац, својеврстан „месија“, добила Јунгов потпис.

Јунг у књизи себе ословљава са Ја и пита своју Душу, која га омета да заспи:

“Ја: Али шта је мој позив?

Душа: Нова религија и њено објављивање.

Ја: О Боже, како да то урадим?

Душа: Не буди на крај срца. Ти то најбоље знаш. Не постоји нико ко то може изразити боље од тебе. (...) Све чека на тебе. А ти? Ти остајеш нем и немаш ништа да кажеш. А треба да говориш. Зашто си примио откровење? Не треба да га скриваш. Бринеш се за форму? Да ли је форма икада била важна када се ради о откровењу?”

Неки умни Срби Жаркове књиге доживљавају слично као кривотворитељ новца апарат за утврђивање лажних новчаница. Његове књиге показују колико су и неки академици и Његошолози самоотуђени и колико нису ни појмили садржај Луче микрокозма. Жарко доказује да је Његош био просвијетљен и Његошево просвјетљење сматра, с обзиром у којим условима га је Његош постигао, вриједним као и Исусово, а за чуђење и дивљење и већим постигнућем, јер је Исус двадесет година боравио на езотеријској обуци од Египта до Индије да би постигао просвјетљење, а Његош је, слично Прометеју, био “окован” цио живот на камењару. Због тога је Жарково дјело, методологија наше јоге, игнорисано и анатемисано и од умних Срба и од Цркве, умјесто, како он вели, да се надао да ће бити: да Срби свијету, прво старој дами Европи, која Србе држи за варваре, покажу да је један Србин први препознао Јунга као оног који је Западу на научан начин даровао нову религију, религију просвјетљења, а да је исто, на пјеснички начин, учинио Његош раније. Објављивањем Јунгове Црвене књиге, Жаркова спознаја да је Јунг својеврстан “ововремени месија” добила је и Јунгов “потпис”, чиме је српска брука, због игнорисања Жарковог животног дјела, постала видљива као национална срамота.

Јунгова наука је индивидуални пут самоспознаје до просвјетљења и врло је слична путу до истог циља какав је Буда дао Истоку, а Исус га у Палестину донио прије два миленија. Јунг је својим науком васкрснуо Исусов наук и гностичко поимање тог наука, а то је самоспознаја умјесто пуког вјеровања у Бога. Његоша се сматрало за гностика. Жарко поучава самоспознаји и освјешћивању архетипа Бога у колективно несвјесном. Јунг је открио тај архетип, а 1997. на Калифорнијском универзитету је лоцирано у мозгу подручје које је соматска основа тог архетипа. Названо је божијом тачком или модулом. Жарко у књизи тврди да је искуствено осјетио у себи архетип Бога, а двије године касније наука ће потврдити да постоји соматска основа тог архетипа, за које откриће ће Жарко сазнао тек након штампања књиге. У Јунговој књизи која је објављена, како је опоручио, постухмно Сјећања снови размишљања пише: "Сматрам да сва моја размишљања круже око Бога као планете око Сунца, неодољиво од њега привучена... Бог је свакако за мене био једно од најсигурнијих, непосредних искустава". Јунг је и ово прореко: “Запад ће током свог даљег развоја створити своју сопствену јогу”. Предвиђање се остварило појавом наше јоге, метода самоспознаје до просвјетљења комбинованог од хатха јоге и Јунгове науке. Јунгова наука је по свом циљу истовјетна са изворним науком, спознајом сваког Великог Просвјетљеника, а она је за савременог човјека разумљивија него што је то сада иједно религијско учење. Религијска учења су несхваћено тумачење наука оних просвјетљеника на које се религије позивају. Ошо, велики индијски просвјетљеник, у праву је кад вели да Исус није убијен на Голготи већ у Ватикану и да су хришћанске цркве маузолеји Исусовог наука. Прије Оша и Јунг је тако мислио али је то мишљење објављено тек 2009. године у Црвеној књизи.

Муке због слободоумности и истинољубивости

Због слободоумности и истинољубивости Жарко читавог живота плаћа врло високу цијену. Плаћао је у вријеме Титовог режима и касније кад су на власти дошли националисти. Мићо Подпарић, режимски судија у Титовом режиму (судио је и Шешељу), Жарку је рекао 2012. године, у разговору у кафани приликом куповине књиге „Срби, огледнимо се! – опстати или нестати?”, да је годинама чекао да и Жарку изрекне казну затвора од 8 година, на колико је осудио Шешеља. Том приликом је Мићо помињао колико се СДБ мучила да прикупи икакве иоле компромитујуће доказе. Жарко је Мићи рекао да је најпоноснији на своје понашање у двије прилике:

• Кад је седамдесет и неке године стигло на факултете писмено да сви професори и асистенти требају бити чланови Савеза комуниста, Жарко је одбио да се учлани, иако је у директиви писало да ко одбије постати члан СКЈ да ће бити отпуштен с факултета. Био је једини који је одбио учлањење. Касније је та деректива повучена али су „кукавице” остале у СКЈ.
• При обиљежавању неке годишњице факултета Жарка одреде да буде домаћин свечаности у Дому армије. У програму свечаности је писало да ће се она завршити пјесмом „Друже Тито ми ти се кунемо”, коју ће извести хор Ваздухопловне академије из Рајловца.

Хор почне пјесму, сви у сали устану а Жарко остане сједити. По завршетку свечаности један од колега (Мирко Пуљић) Жарка упита: „Јеси ли ти нормалан?” Жарко Мићи вели да му је врло гласно одговорио: „Сматрам да сам ја једини нормалан у овој сали.” Мићо Жарку рекне: „И за то су хтјели да вам судим, али сам одбио.”

Због непокорног става Жарко је имао проблеме са сваком влашћу, а највише због својих књига. Због књиге „Морална зора руди над Дурмитором”, суђен је и протјеран с Дурмитора. Због „Спознаје најдубље тајне и превазилажење духовне патње”, у којој је дао осврт на Куран и предложио његово ревидирање, уклањање ратоборних сура, морао се склонити из Сарајева. Из Републике Српске стругнуо је у егзил због књига: „Обрати се, душо изгубљена! – отворено писмо Радовану Караџићу” и „Срби, огледнимо се! – опстати или нестати?”

Титоисти су га двадесет година свакојако малтретирали, али и тантијеме му нудили, само да би му кичму учинили савитљивом, али никад нису покушали да га физички ликвидирају. А националисти, и српски и муслимански, то су сматрали јединим начином да се ослободе од Жаркове слободоумности. Он пише да су га национал-шовинисти подсјетили на Александра Македонског, кад је њему понуђено да развеже Гордијев чвор, он је исукао мач и пресјекао га. Титоисти су двадесет година пробали да „развежу чвор” зван Жарко Каришик, а националисти, у спрези с криминалцима поступали су слично као Александар: чему развезивати Гордијев чвор кад је једноставније пресјећи га. Али, како Жарко пише, „чувар божанског поретка” их је у томе спрјечавао сваки пут.

Жарко пише да је Фројд кад је сазнао да се његове књиге, након доласка нациста на власт у Њемачкој јавно спаљују, рекао је да је то доказ великог духовног напретка код европског човјека јер би у средњем вијеку и мене (Фројда) спалили. Касније, 1938. г. Фројд је морао бјежати у егзил (у Лондон) да би се сачувао од “спаљивања” у комори концентрационог логора, а у Лондону је 1939. године умро. Жарко, покушаје да буде ликвидиран због његових књига, сматра код Црногораца, Срба и Муслимана (Бошњака ’93.) знаком деградације оног што је Фројд назвао великим духовним напретком код европског човјека.

Период од повратка из избјеглиштва до бијега у егзил

По повратку из избјеглиштва одбио је понуду да ради на Економском факултету на Палама и пријавио се за предратно радно мјесто на Економски факултет у Сарајево, за што му је Закон о раду обезбјеђивао право. Његов захтјев одбијају, кршећи му законска права, а власти Федерације БиХ то толеришу. Због тога је морао будзашто продати похарани па девастирани стан у Сарајеву и да бих имао какво-такво скровиште преузео је на чување викендицу својих предратних комшија. Његова викендица је током рата девастирана до неупотребљивости. Предратне колеге и неки добри познаници, кад би наишли поред њега, претварали су се да га не примјећују. Жарко је сад у егзилу и подстанар.

О просвјетљеничким мукама

Да напише књигу „Срби, огледнимо се! – опстати или нестати?” Жарко је узимао залет од преко петнест година. У њој је дијагностицирао основну српску болест, а она је неуроза судбине и предложио је лијек за национално оздрављење. Слично као што је намјена методологије наше јоге да појединац схвати своју самоотуђеност и да се самоспознајом од ње лијечи, тако је ова књига упутство за лијечење Срба од основне националне бољке.

Због Жарковог учешћа у тв емисијима смијењена су три водитеља емисија које су биле уживо. Они који су га позивали у тв емисије нису били припремљени за разговор с њим и због тога се често осјећао поприлично индинспонирано, чак и постиђено. Вели да је то слично као да нас неко позове у посјету, одазовемо се, а он вам у крило ували дијете које вас упиша. Жао вам је дјетета па се понашате као да нисте упишани. У највећем броју гостовања на тв, примјећује се, Жарко се осјећао баш овако како примјером наведох.

Ако погледате само његово гостовање код познатог тв водитеља Вање Булића у емисији Бисери на БК тв, а био је позван поводом књиге Наша јога и просвјетљење, биће вам јасно због чега Жарко није задовољан снимцима који су на Линку. Жарко сада пише двије књиге. Радни наслови за њих су: „Освјешћујте се – Босна и Херцеговина је Франкнштајново чедо!” и „О просвјетљењу искуствено и дубинскопсихолошки” – аутобиографија.

Да је БиХ у државно-уставном смислу Франкнштајново чедо Жарко је први јавно рекао приликом гостовања код Сенада Хаџифејзовића на ТВ ФАЦЕ 3. маја 2013, а ових дана један швајцарски лист пише да је БиХ монструм држава. За мото другој књизи коју пише узео је ове ријечи од Гетеа: „Шта све Немци нису радили да би осујетили оно што сам ја, колико сам за невољу могао, учинио и постигао, и зар то још и данас не чине? Да су све то признали и да су пошли даље, да су плодили капитал који сам ја стекао, више би узнапредовали него што јесу”. Имао сам прилику прочитати Жарков осврт на одабрани мото:

„Гетеове ријечи, узете за мото ове књиге, као да су писане зато да их ја, двјесто година касније, овдје наведем. Само с том разликом што су умни Њемци Гетеово дјело за његова живота високо вредновали, а његова покуда се дноси на свјетовне и црквене властодршце. Нажалост, у мом случају, моје дјело не осујећују и анатемишу само вјерски и свјетовни властодршци већ и многи Срби који се сматрају умним.

Утисак ми је да за ово имају два основна разлога.”

Први је, скоро да нема Србина, којег се сматра за умног, а да тај, након краха комунистичко-атеистичке идеологије, није постао од апологете Тотовог режима конвертит и рукољубац „новим” свјетовним и старим и новим црквеним властодршцима. Они, врло ријетки умни Срби, који се нису конвертовали „избрисани” су са списка умних Срба.

Други разлог је у томе што су номинално умни Срби уврјеђени мојим дјелом, у коме сам, поред осталог, доказао да је Његош био достигао просвјетљење, за што је његова Луча микрокозма доказ. Луча је најуспјелије написана ода просвјетљењу у свјетској књижевности којој је аутор један човјек, а такво ремек-дјело није могао написати нико осим просвјетљеник. Доказ да сам Лучу дешифровао написао сам (по други пут) 150 година након њеног штампања, а то објавио 4 године касније, 1999. године.

Номинално умни Срби моје књиге доживљавају слично као кривотворитељ новца апарат за утврђивање лажних новчаница. Моје књиге показују колико су и неки академици и Његошолози самоотуђени и како нису ни појмили садржај Луче микрокозма. Због тога је моје дјело, методологија наше јоге, игнорисано и анатемисано, умјесто, како сам се надао да ће бити, да Срби свијету, прво старој дами Европи, која Србе држи за варваре, покажу да је један Србин први препознао Јунга као оног који је Западу даровао нову религију, врло сличну оној какву је Буда дао Истоку прије два и по миленија, и Исус је у Јудеју донио прије два миленија. Исусов наук су такозвани правовјерни хришћани, предвођени св. Павлом, конвертитом, изопачили и зато је сада Ватикан највеће религијско чудовиште у историји свијета. Јунг је својим науком васкрснуо Исусов наук и гностичко поимање тог наука. Уз то Јунг је и ово прореко: „Запад ће током свог даљег развоја створити своју сопствену јогу”. Предвиђање се остварило комбинованим методом од хатха јоге и Јунгове науке , који назвах наша јога. Основни циљ ЈОГЕ је просвјетљење (самадхи). Жарко у књигама саопштавам да је то духовно постигнуће могуће да постигне сваки човјек, уз велику вољу и упоран рад на сопственом духовном расту и развоју.

Библиографија

• Инфлација и морал, ИКТП “Сарајево”, Сарајево. 1990. ISBN 978-86-25-00008-7.
• Наша јога и просвјетљење – теорија и методологија духовнотјелесног самоусавршавања, Ауторска издања:. 1999. ISBN 978-86-902029-1-1. и. 2002. ISBN 978-86-902029-7-3.
• Морална зора руди над Дурмитором, Ауторска издања: 1998, 1999, 2000, 2004.
• Обрати се, душо изгубљена – отворено писмо Радовану Караџићу, Ауторска издања: 2000. и 2001.
• Спознаја најдубље тајне и превазилажење духовне патње, Ауторска издања: 2001. и 2003.
• Срби, огледнимо се! – опстати или нестати?, Ауторско издање, 2010.