Славомир Гвозденовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Славомир Гвозденовић
Славомир Гвозденовић на 65. Међународном београдском сајму књига, 26. октобра 2022. године
Лични подаци
Датум рођења(1953-03-10)10. март 1953. (71 год.)
Место рођењаБелобрешка, НР Румунија

Славомир Гвозденовић (рум. Slavomir Gvozdenovici; Белобрешка, 10. март 1953) румунски и српски је књижевник, песник, политичар, друштвени и јавни радник српске мањине у Румунији.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 10. марта 1953. године у Белобрешки, округ Караш-Северин, Румунија. Основну школу је похађао у Белобрешки (1960-1968), гимназију у српској сек­цији при Лицеју бр. 1 у Темишвару (1968-1972). Уписује 1972. Филолошки фа­ку­лтет, одсек за српски језик и књижевност у Букурешту. По окончању факултета 1976. године, радио је као професор у основној шко­ли у Љупкови (1976-1979), основној школи у Белобрешки (1979-1983) и као уредник у те­мишварском листу „Банатске новине“ (1983-1985). Од 1996. године предаје српску књижевност на одсеку за српски језик и књижевност при Западном универзитету у Темишвару. Био је на специјализацији у оквиру летњих течајева и семинара у Загребу и Дубровнику (1974) и Београду, Приштини и Новом Саду (1978). Године 2000. је одбранио на Букурештанском универзитету докторску дисертацију Језик и стил у поезији Васка Попе[1]. Главни је уредник часописа „Књижевни живот“ од 1985. у Темишвару.[2] Објавио је 30 књига поезије, приредио је десетак антологија српске књижевности, а својом поезијом је заступљен у више десетина српских, румунских и европских антологија, као и у српским уџбеницима. Преводи српску и румунску поезију, а његова дела су преведена на десетак језика.[3]

Члан је Савеза писаца Румуније[1], Удружења књижевника Српске, Друштва књижевника Војводине[1] и почасни члан Удружења књижевника Србије.[4] Научни је сарадник Матице српске од 1995. године и суоснивач Вукове задужбине.[5]

Живи у Темишвару и био је до 2020. године главни уредник часописа Књижевни живот.[1]

Политичка активност[уреди | уреди извор]

Један је од оснивача Савеза Срба у Румунији и његов председник од 2004. до 2012.[6] Његовом заслугом је изграђен Српски дом у насењу Јозефина у Темишвару, где су смештене просторије Савеза Срба у Румунији, редакције часописа „Наша реч“ и „Књижевни живот“ и листа „Нови темишварски весник“. Лично је организовао 5 великих и 20 мањих културних манифестација, које су постале традиционалне.[5] Био је посланик у Парламенту Румуније од 1992. до 2008. године, а од 2012. је поново изабран за посланика.[6] Године 2010. је изабран за првог председника Скупштине дијаспоре и Срба у региону.[7]

Награде[уреди | уреди извор]

Добитник је више значајних књижевних награда у Румунији и Србији. На Међународном сусрету балканских књижевника у Бору 1988. је добитник „Борског грумена“, Специјалну повељу жирија награде „Бранко Миљковић“ 1989. за Подвлачење црте, награду „Шушњар“ Удружења књижевника Српске 1995. за У кући са огњем и ледом, награду темишварске подружнице Савеза писаца Румуније 1995. за Реч и светлост, награду СПЦ на 4. југословенском фестивалу поезије за децу 1997. године,[8] Националну награду Савеза писаца Румуније за дело I, награду и крст „Арсеније Чарнојевић“ Министарства за дијаспору и Удружења књижевника Србије,[4] награду „Песничко успеније“ 2012. од Књижевног друштва Косова и Метохије на међународној културној манифестацији „Соколица 2012“[9] и међународну награду „Бранко Радичевић“ Бранковиг кола 2013. за укупан песнички и стваралачки опус.[10]

Поводом обележавања Дана државности у Председништву Републике Србије на пригодној свечаности 15. фебруара 2016. године председник Србије, Томислав Николић, уручио је Славомиру Гвозденовићу Златну медаљу за заслуге – одликовање за изузетан допринос у јавним и културним делатностима, као и за развијање сарадње и пријатељских односа Србије и Румуније.[11]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Књига и помало ватре, Букурешт, 1975.
  • Песме пред зору, Темишвар, 1977.
  • Одбрана крила, Букурешт, 1978.
  • Лирика, Букурешт, 1981.
  • Ведро отварање камена, Букурешт, 1983.
  • Јуначење речима, Букурешт, 1986.
  • Уџбеник о видаревој кући, Букурешт, 1988.
  • Подвлачење црте, Београд, 1988.
  • Камен за плакање, Букурешт, 1990.
  • Српска молитва у Темишвару, Нови Сад, 1991.
  • Реч и светлост, Темишвар, 1994.
  • У кући са огњем и ледом, Београд, 1995.
  • Рађање претка, Темишвар, 1997.
  • I., Темишвар, 1999.
  • Црњански у Темишвару, Београд, 2002.
  • Страх у клопци, Темишвар, 2003.
  • Америка, Чикаго и Видовдан, Темишвар, 2003.
  • Страшна прича из Клисуре, Београд, 2005.
  • Александријске школе, Смедерево, 2005.
  • Колико Косова у мени, Темишвар, 2007.
  • Дисање на псеће шкрге, Темишвар, 2022.[12]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „Славомир Гвозденовић”. Друштво књижевника Војводине. Приступљено 5. 2. 2024. 
  2. ^ Славомир Гвозденовић Архивирано на сајту Wayback Machine (3. август 2016) banaterra.eu
  3. ^ Аутори: Славомир Гвозденовић alma.rs
  4. ^ а б Гвозденовић Славомир dkv.org.rs
  5. ^ а б У Румунији све мање Срба novosti.rs
  6. ^ а б Slavomir Gvozdenovici cdep.ro (на румунском)
  7. ^ Гвозденовић председник Скупштине дијаспоре politika.rs
  8. ^ Славоми Гвозденовић Архивирано на сајту Wayback Machine (23. септембар 2016) riznicasrpska.net
  9. ^ Награђен Славомир Гвозденовић rts.rs
  10. ^ „Бранко Радичевић“ Славомиру Гвозденовићу politika.rs
  11. ^ Додела признања др. Славомиру Гвозденовићу timisoara.mfa.gov.rs
  12. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Pisci iz dijaspore na 65. Sajamu knjiga”. www.rts.rs. Приступљено 2022-11-01. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Славомир_Гвозденовић&oldid=27406507”