Укроћена горопад

Насловна страна дела у Првом фолију (1623)

Укроћена горопад (енгл. The Taming of the Shrew), такође преведена под насловом Укроћена злоћа, комедија је Вилијама Шекспира, за коју се верује да је написана између 1590. и 1592. године. Драма почиње оквирном причом, често називаном „Предигра”, у којој несташни племић превари пијаног котлокрпу по имену Кристофер Слај да поверује како је он заправо племић. Потом племић наручује да се представа одигра ради Слајеве забаве.

Главна радња приказује Петручијево удварање Катарини, својеглавој, тврдоглавој „горопадници”. У почетку Катарина не жели да учествује у тој вези; међутим, Петручио је „кроти” разним психолошким и физичким агонијама, као што је ускраћивање хране и пића, све док не постане пожељна, покорна и послушна невеста. Споредна радња прати надметање просаца за руку Катаринине млађе сестре Бјанке, која се сматра „идеалном” женом. Питање да ли је драма мизогина постало је предмет значајне расправе.

Дело је први пут приказано у Народном позоришту у Београду 1874. године, у преводу Милана Костића, а штампано је 1882. у Панчеву.

Ликови

• Катарина Минола – насловна „горопадница”
• Бјанка Минола – Катаринина сестра
• Батиста Минола – Катаринин и Бјанкин отац, богати племић из Падове
• Петручио – просилац Катарине
• Гремио – старији Бјанкин просац
• Лућенцо – Бјанкин просац
• Хортенсио – Бјанкин просац и Петручиов пријатељ
• Грумио – Петручиов слуга
• Транио – Лућенцов слуга
• Биондело – Лућенцов слуга
• Винћенцо – Лућенцов отац
• Удовица
• Учитељ
• Трговац помодном робом
• Кројач
• Карцио – Петручиов слуга
• Батистине и Петручиове слуге

Ликови који се појављују у Предигри:

• Кристофер Слај – пијани котлокрпа
• Крчмарица
• Лорд
• Паж
• Глумци, ловци и слуге

Радња

Горопадница Катарина, слика Едварда Роберта Хјуза (1898)

Пре првог чина, „Предигра” поставља драму као „неку врсту повести” која се изводи пред збуњеним пијанцем по имену Кристофер Слај, кога је један лорд са својом свитом преварио да поверује како је племић. Представа се игра да би се Слај одвукао од своје „жене”, која је заправо лордов паж прерушен у жену.

У представи која се изводи за Слаја, „горопадница” је Катарина, старија ћерка Батисте Миноле, племића у Падови. Многи мушкарци сматрају Катарину недостојном за брак због њене тврдоглавости и самовоље. С друге стране, мушкарци попут Хортенсија и Гремија желе да се ожене њеном млађом сестром Бјанком. Међутим, Батиста се заклео да се Бјанка неће удати пре Катарине; то наводи Бјанкине просце да удруже снаге како би нашли Катарини мужа, па да се онда надмећу око Бјанке. Радња се усложњава када се Лућенцо, који је недавно дошао у Падову да похађа универзитет, заљуби у Бианку. Чувши како Батиста каже да тражи учитеље за своје ћерке, Лућенцо осмишљава план у коме се представља као учитељ латинског језика по имену Камбио како би се удварао Бјанки иза Батистиних леђа, док се истовремено његов слуга Транио представља као Лућенцо.

У међувремену, Петручио, у пратњи свог слуге Грумија, стиже у Падову из Вероне. Он објашњава Хортенсију, свом старом пријатељу, да је након очеве смрти решио да ужива у животу и да се ожени. Чувши то, Хортенсио регрутује Петручија као просца за Катарину. Такође моли Петручија да њега представи Батисти прерушеног у учитеља музике по имену Лицио.

Да би се супротставио Катаринином „горопадном” карактеру, Петручио се претвара да је све оштро што она каже или учини у ствари љубазно и благо. Катарина пристаје да се уда за Петручија кад види да је он једини мушкарац спреман да парира њеним оштрим досеткама; међутим, на венчању Петручио приређује срамотну сцену када удари свештеника и попије сакраментално вино. После венчања, Петручио одводи Катарину у свој дом против њене воље. Када су већ отишли, Гремио и Транио (прерушен у Лућенца) формално се надмећу за Бјанку, при чему Транио лако надмашује Гремија. Ипак, у својој ревности да победи, он обећава много више него што поседује. Када Батиста одлучи да, чим Лућенцов отац потврди мираз, Бјанка и Транио (тј. Лућенцо) могу да се венчају, Транио закључује да ће им бити потребан неко ко ће глумити Винћенца, Лућенцовог оца. У међувремену, Транио убеђује Хортенсија да Бјанка није вредна његове пажње, чиме уклања Лућенцовог јединог преосталог супарника.

Катарина и Петручио, слика Чарлса Роберта Леслија (1832)

У Верони, Петручио започиње „кроћење” своје нове жене. Њој се ускраћују храна и одећа, јер ништа – по Петручију – није довољно добро за њу; он тврди да је савршено печено месо препечено, да прелепа хаљина не стоји како треба и да модеран шешир није у моди. Такође се не слаже ни са једном њеном речју, присиљавајући је да се сложи са свим што он каже, ма колико апсурдно било. На путу за Бјанкино венчање, они срећу Винћенца, који је такође на путу за Падову, и Катарина се слаже са Петручијем када он каже да је Винћенцо жена, а затим се извињава Винћенцу када јој Петручио каже да је мушкарац.

У Падови, Лућенцо и Транио убеђују једног пролазника, учитеља, да се претвара да је Винћенцо и да потврди мираз за Бјанку. Учитељ то и чини, и Батиста је задовољан што Бјанка може да се уда за Лућенца (који је још увек Транио прерушен у њега). Бјанка, свесна преваре, тајно бежи са правим Лућенцом да се венча. Међутим, када Винћенцо стигне у Падову, наилази на учитеља, који тврди да је он Лућенцов отац. Транио (још увек прерушен у Лућенца) појављује се, а учитељ га признаје за свог сина Лућенца. У целој пометњи, прави Винћенцо умало је ухапшен, када прави Лућенцо стигне са својом новом невестом Бјанком, откривајући све збуњеном Батисти и Винћенцу. Лућенцо разјашњава све и обојица очева му опраштају.

У међувремену, Хортенсио се оженио богатом удовицом. У завршној сцени драме, постоје три нова брачна пара: Бјанка и Лућенцо, удовица и Хортенсио, као и Катарина и Петручио. Због општег мишљења да је Петручио ожењен горопадницом, избија добродушна свађа између тројице мушкараца око тога чија је жена најпослушнија. Петручио предлаже опкладу по којој ће сваки послати слугу да дозове своју жену, и која год најпослушније дође, добија опкладу за свог мужа. Катарина је једина од три жене која долази, добијајући тиме опкладу за Петручија. Потом она доводи и друге две жене у просторију и држи говор о томе зашто жене увек треба да слушају своје мужеве. Драма се завршава тиме што се Батиста, Хортенсио и Лућенцо диве колико је успешно Петручио укротио горопадницу.

Литература

• Bate, Jonathan; Rasmussen, Eric, ур. (2010). The Taming of the Shrew. The RSC Shakespeare. Basingstoke: Macmillan. ISBN 9780230272071. 
• Bond, R. Warwick, ур. (1904). The Taming of the Shrew. The Arden Shakespeare, First Series. London: Methuen. 
• Addison-Roberts, Jeanne (лето 1983). „Horses and Hermaphrodites: Metamorphoses in The Taming of the Shrew”. Shakespeare Quarterly. 34 (2): 159—171. JSTOR 2869831. doi:10.2307/2869831. Приступљено 5. 12. 2014.  (потребна претплата)

Спољашње везе

• The Taming of the Shrew – plain text from Project Gutenberg.
• The Taming of the Shrew – searchable HTML version with notes, line numbers and scene summaries.
• The Taming of the Shrew – scene-indexed HTML version of the play.
• The Taming of the Shrew – scene-indexed and searchable HTML version of the play.
• The Taming of the Shrew – PDF version, with original First Folio spelling.
• The Taming of the Shrew Home Page at Internet Shakespeare Editions.
• The Taming of the Shrew at Shakespeare Illustrated.
• The Taming of the Shrew на веб-сајту IMDb (језик: енглески) (Sam Taylor's 1929 version)
• The Taming of the Shrew на веб-сајту IMDb (језик: енглески) (Franco Zeffirelli's 1967 version).
• The Taming of the Shrew на веб-сајту IMDb (језик: енглески) (BBC Television Shakespeare's 1980 version).